Petar Kralj
(Zagreb, 4. april 1941, Beograd, 10. novembar 2011)
Bio je srpski pozorišni i filmski glumac. Rodio se 4. aprila 1941. godine u Zagrebu, kao sin jedinac oca Đorđa, profesora istorije u gimnaziji, poreklom sa Banije i majke Stanislave, devojački Kocan, profesorke geografije poljsko-ukrajinskog porekla. Početkom Drugog svetskog rata porodica se seli, prvo u Rumu, a potom u Sremsku Mitrovicu gde provodi detinjstvo.
Gimnaziju je završio u Novom Sadu 1960 godine. Diplomirao je na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu.[1]
Bio je član Ateljea 212 od 1968. do 1979. godine, kada je prešao u slobodne umetnike. Najviše je igrao u Ateljeu 212 i Narodnom pozorištu.
Bio je oženjen bivšom balerinom Sonjom Divac, a u prvom braku sa glumicom Ljiljanom Gazdić mu se 1973. godine rodila kćerka Milica, danas uspešan reditelj.
Nosilac je brojnih priznanja, kao i četiri nagrade za životno delo:[1]
Petar Kralj: I dalje tabanamo u mraku
Vukica STRUGAR | 12. mart 2011. “Novosti”
Glumac Petar Kralj o odbačenim ljudima i stvarima, o nostalgiji, sistemu vrednosti, boemštini…
PITAM se da li Pera Kralj sanja da je naizmenično čudni melanholični princ, pa šegrt, pa vladika, pa setni garderober, pa glumac mefistovske ambicije, pa zabljavač, pa nežni stradalnik. Ili to svi oni istovremeno sanjaju da su Petar Kralj. Ko zna, u stvari, gde i kada prestaje Petar Kralj a počinju oni. Eto, to je zagonetka – svojevremeno je o našem velikom glumcu, rediteljski precizno i literarno nadahnuto, napisala Vida Ognjenović.
Od subote veče, da je Pera Kralj “sanja” Andrija Gavrilović, zastavnik prve klase JNA u penziji. Novi lik u pozorišnoj biografiji našeg barda oživeo je premijerno u predstavi “Matica” Gorana Petrovića (s rediteljskim potpisom Rahima Burhana) Ateljea 212, u priči o odbačenim stvarima i ljudima: Andrija se povukao u podrum, ne samo iz stana nego i života, okružen predmetima koji su obeležili njegovu prošlost…
– Teško je govoriti gde je danas taj zastavnik, a gde je nekada bio na društvenoj lestvici. Vaspitavan je na određen način i bio je potreban društvu. Danas ne nalazi smisao u sadašnjosti, ali ni i u prošlosti. Puno je među nama ljudi čija prošlost nije donela nikakve plodove i to bez ikakve njihove krivice. Ceo bagaž uspomena je, zapravo, opšti.
* I to nije uslovljeno samo jednom ideologijom već čitavim sistemom vrednosti?
– Mnoge profesije koje su nekada imale značaj i bile cenjene sad su degradirane. Postale su besmislene i pale na dno. Ranije smo živeli u okviru jednog stabilnog sistema, u kome ste mogli da birate hoćete li da budete šljam ili ćete se iskazati, usavršiti u određenoj profesiji. Danas nemate oslonac ni u čemu. Koja je ovo, uopšte, zemlja u kojoj živimo?! Ništa joj se ne zna, od granica do svega ostalog. Ne postoji nijedna oblast, posao, za koji sa sigurnošću možete da kažete da je društveno koristan, nešto što možete voleti do penzije i svoje iskustvo preneti drugima. Govoriti o bilo čemu, uzaludno je.
U poslednje vreme prilično sam putovao i uočio veliki broj naših ljudi rasutih po svetu. Otišli su da bi se bavili svojom profesijom, jer stručnjaci raznih vrsta ovde nemaju šta da rade. Njihova deca još govore srpski, ali već sledećoj generaciji stran je jezik predaka…
* Mnogi koji su ovde ostali osećaju se odbačenima, usamljenima, nesposobnima da se snađu u novim pravilima igre i vremena?
– Sve u šta se nekad verovalo, danas je obesmišljeno. Nisu ti ljudi samo odbačeni nego izgubljeni: kao da nisu ni postojali u prošlosti. Kad o tome govorim, ne mislim samo na vojna lica. Pogledajte na šta nam liče prosvetni radnici. Moji roditelji su takođe pripadali toj profesiji. Danas bi sigurno mnogo tugovali. Ne bi shvatili šta se dešava. Jer u svim sistemima, i kapitalističkim i socijalističkim, prosveta je predstavljala jedno od najstabilnijih uporišta nacije. Nešto u državi moralo bi biti stabilno. Kod nas je, pak, sve od danas do sutra. Bez ikakvog plana i usmerenja.
Nadam se da će se nešto, ipak, desiti pa da nam se deca neće ubuduće vaspitavati u rijaliti programima, niti će njihova najveća želja biti da se pojave na srednjim stranicama novina, čija je glavna vest ko je kome opsovao. Valjda će se pojaviti nešto kao protivteža, da mogu da biraju hoće li da budu u tabloidima ili matematičkim gimnazijama, momci i devojke za ponos svih nas…
* Zar ta “protivteža” ne bi trebalo da bude društvena afirmacija istinskih vrednosti?
– Samo neka se uspostavi bilo kakav sistem! Bar da ga ima,sa svim manama i vrlinama, jer tek onda možete sebi da tražite bilo kakvo mesto. U protivnom ste u bespuću. Na vetrometini.
* Kako smo došli do te tačke? Izgubili smo svaki oslonac i orijentir, i lični i kolektivni korektiv?
– Ne znam šta nam se desilo. Umesto da se stvar zgušnjava, da vidimo kako i šta prvo da napravimo za nešto što će se zvati država, mi se sve više razgrađujemo. Da se bar počne od nečega. Čehov bi rekao “u svakom tunelu moraš na kraju da ugledaš svetlost”, ali ja je još ne vidim. I dalje tabanamo u mraku. Ne verujem da je ovaj narod tako nesposoban pa da ne ume da uradi nešto lepo, pravo i korisno…
* Za početak?
– Ništa se ne može bez privrede. Nemoguće je živeti od pozajmica, ni u kući, ni u državi. S čim mi mislimo da uđemo u Evropsku uniju?! U Vojvodini, u Sremu, proveo sam mladost. Ne razumem zašto ne počne da se investira, pre svega, u poljoprivredu. Pre nekoliko dana na Kopaoniku neki stranac je postavio isto to pitanje. Ni njemu, kao ni meni, nije jasno zašto ne koristimo svoje predispozicije… Nekada su bogati ljudi, trgovci i industrijalci, podizali zadužbine i ulagali u znanje, u školovanje neke dece u inostranstvu, koja su sticala stručnost, da bi se potom vratila i uzvratila znanjem svojoj zemlji. I kad govorimo o moralu, kao o jednoj od izgubljenih stvari u sistemu vrednosti, moramo znati da je to nešto, u odnosu na neku ideju – porodicu, prijatelje, državu. Danas je nemoguće neki čin imenovati moralnim ili nemoralnim, jer moral ne postoji. Jednostavno, nemamo ničeg osim sopstvene savesti.
* Jeste li nostalgični prema vremenu, čiji tematski okvir se u Ateljeu 212 zove “Ex – next YU”?
– U toj Jugoslaviji su nesporno postojala pravila. Ovaj komad metaforično nosi naziv “Matica”. Tako se zove i šraf koji se negde otkotrljao i koji moj lik pokušava da nađe ne bi li unuku popravio bicikl. Matica je, zapravo, sve ono što nam se u životu negde izgubilo i otkotrljalo, kao i sistem vrednosti. Vratiću se na priču o profesijama: mnoge su se danas “izgubile”, pa s njima čovek ne može ni da se zaposli ni da se prekvalifikuje. Gde da danas sebi hleb nađe neki inženjer ili običan majstor kada više nema radničke Rakovice? Jedino što znamo jeste da smo, nesporno, na trusnom području, koje smo svi pomalo “trusirali”. Neko će možda reći da je to “žal za mladost”, ali nije. U ono socijalističko vreme nisi smeo samo da laješ protiv Marksa i Engelsa, vlasti, ili ozbiljnih “igračaka” kao što je samoupravljanje. Ostalo je sve bilo dozvoljeno: mogao si lepo da živiš, da radiš, naši fakulteti i stručnjaci bili su cenjeni i van granica zemlje. Naravno, i taj sistem je imao svoje mane kao i prednosti.
* Kako je u današnjem nestabilnom vremenu i “sistemu” uspela da pune 44 godine preživi vaša predstava “Živeo život Tola Manojlović” i šta je to što ovog gotovo zaboravljenog seljaka i dalje toliko privlači kod publike?
– U Toli ima nečeg sasvim ljudskog: njegov odnos prema životu, trajanju, opstanku i snalaženju, nadigravanju, u jednom radosnom smislu. Verujem da je u tome i tajna njegove dugovečnosti na sceni Ateljea 212.
* I vi ste uspeli da opstanete – još od 1979. godine kao slobodan umetnik. I to je svojevrsan podvig, ne samo u sadašnjem vremenu?
– Za sve ove godine imao sam sreću da uvek nešto radim. Ipak, moj status u Ateljeu promenio se samo formalno. Znate, Mira Trailović je bila veoma stroga i nije davala da njeni glumci igraju u drugim pozorištima. Takvi potezi se nisu kažnjavali, ali je ovakve izlete doživljavala kao ličnu izdaju. Volela je beskrajno Atelje, kao sopstveno dete. Bio je to jedan od motiva da odem u slobodnjake. Osim toga, nisam podnosio da sedim po nekim komisijama i da odlučujem o nečijoj sudbini… Nerviralo me je potpisivanje svakojakih završnih računa, odvraćalo od umetnosti. Bilo nas je malo i svi smo bili članovi nečega, upravnih odbora i slično. Morali smo da sedimo na nekim sastancima radnih ljudi, što bi pokojni Baja Bačić rekao “sastancima raznih ljudi”…
* Kad pominjemo Bačića, za vas je jednom rekao: “Petar je boem na svoj račun, kao što su svi pravi boemi”. Ima li, uopšte, danas boema?
– Jaša Grobarov je, doslovno, naš poslednji boem! Doskora je pisao po novinama, ali ga nešto nema u poslednje vreme. Pokojni Krca mene je zvao “poluboemom”, jer sam imao posao i familiju. Ali voleo sam s njima da se družim. Voleo sam slobodu, uvek za njom čeznuo. Nema više onih naših kafana. Drugačije se živi. Nema ni boema: bili su to pobunjenici protiv sistema. Sada nemaju protiv čega da se bune. Dizali su glas protiv malograđanštine i gluposti. Danas je sve rasplinuto, pa i to dvoje. Možeš samo nekog pojedinačno da pljucneš, a to nema smisla. Nema ni pravog, velikog motiva za bilo šta. Sve se izokrenulo u neku tešku maglu, iz koje nikako da izbauljamo…
NAŠ KOLOSEUM
* PRE nekoliko dana italijanski umetnici uhvatili su se za ruke i opasali svoj najznačajniji simbol kulture, rimski Koloseum, dižući glas protiv smanjenja budžeta za kulturu. Da li bi nešto slično moglo i kod nas da se desi?
– I sa ovakvim nekim zahtevom opet bi se ispostavilo da nemate kome da se obratite. Jer, ne znate šta je država: od poreskog sistema do ostalog. Slika Srbije lični na enformel, nasumično bacanje boja, levo – desno. Čini mi se da ni oko čega ne bismo mogli da se okupimo. Sporili bismo se i oko toga šta bi trebalo da bude naš Koloseum.