Slobodan Jarčević, Član Srpske razvojne akademije (RAS) u Beogradu, Član Udruženja književnika Srbije, Član Petrovske akademije nauka i umetnosti (Rusija)
11160 Beograd, Radivoja Markovića 12/5, Beograd, 11. jun 7526 (2018)
PREDSEDNIK VLADE REPUBLIKE SRBIJE
NјENA EKSELENCIJA ANA BRNABIĆ
11.000 B E O G R A D, Nemanjina 11, tel/faks: 3620-115, predsednikvlade@gov.rs
SRBE PRISILILI NA PROMENU VEROISPOVESTI
Vaša Ekselencijo,
Oprostite što se obraćam peti put Vašoj Ekselenciji – podstaknut izjavom Vaše Ekselencije na Vidovdan – 28. juna 7525 (2017) u Skupštini Republike Srbije, da ćete, u svojstvu predsednika Vlade Republike Srbije, činiti sve da se unapredi prosveta, te sam i sada odlučio da Vašoj Ekselenciji skrenem pažnju na očigledne (ogromne) falsifikate u društvenim naukama Srbije i ostalih slovenskih država, čime se srpska (slovenska) kulturna baština otuđuje, ili prepusta zaboravu. Uz ovakva krivotvorenja u društvenim naukama, preci svih Slovena se predstavlјaju za pripadnike necivilizovanih i divlјih plemena, koja su stekla pismenost tek u 9. stoleću Nove ere, kad su, po tom falsifikatu, i pokršteni. Nema nijednog državnika na svetu koji ne bi preduzeo odgovarajuće mere, kad bi neko njegovom narodu uništio (ili sebi prisvojio) kulturnu baštinu – u bilo kojim razmerama i iz bilo kojeg vremena. Nadam se, da će Vaša Ekselencija razumno postupiti prema činjenici – da je kulturna baština Srba i ostalih Slovena izbrisana i nema je od drevnih vremena do Srednjeg veka. A potrebno je da istina o povjesti (istoriji) Srba i ostalih Slovena bude prisutna u školskim, univerzitetskim i naučnim delima svih društvenih nauka.
Ovaj put sam se odlučio da Vašoj Ekselenciji dostavim svoju pripovetku o kolonijalnom pretvaranju pravoslavnih Klementa (srpsko pleme u Crnoj Gori i Albaniji) u katolike i muslimane, što će ih vremeno primorati da se smatraju pripadnicima šiptarskog i hrvatskog naroda.
Sklanjanje podmuklih falsifikata iz naučnih i školskih knjiga će biti obavlјeno (kad-tad), a Vaša Ekselencija ima priliku da to učini u ovo vreme, jer to omogućuje Vaš trenutni položaj – predsednika Vlade Republike Srbije (ova pripovetka je povolјan usmerivač u tom pravcu).
S poštovanjem,
Slobodan Jarčević, sr
Slobodan Jarčević
P R I P O V E T K E
RASKRŠĆA LjUDSKA
Pripadnici srpskog plemena Klimenti – sjuriše se sa svojih gora kamenitih, a onda se uputiše, laganim korakom, ravnicom oko reke Bojane. Digli su ustanak protiv Turaka 1631. godine. Isukali su i stare kosovske sablјe, i kratke jatagane, a i poneki džeferdar im visi o ramenu. Najmlađi nose i topuze, one koji su se krili u vreme mira u pojatama i u kakvom kamenjaru, jer su Turci bešnjeli kad bi kod kojeg Srbina videli topuz, pa makar da visi i o kućnom zidu. U mnogim pesmama junačkim se taj topuz spominje, a Turci to ne podnose. Posebno, ne u pesmama o Kralјeviću Marku. Zato, srpska mladež, u ovom pohodu na Skadar, iznese topuze na svetlost dana. Vitla njima i izgovara stihove: „Topuzina teška udarila, Udarila Turčina po plećim’, Pa mu rebra lako pucketaju, A jauci gorom odjekuju…“
Turska vojska ostavi i gore, i brda, i udoline, i turska sela. Samo im konji tuda, uzdignute glave, lutaju. Često, odmiču kamenitim putem, ali im gospodara nigde. Mnogi su gospodari izginuli. One ranjene je vojska, navrat – nanos, spasavala. Sklanjala ih iza čvrstih zidina Skadra. A iz okolnih naselјa su Turci dogonili srpske porodice. Vode ih kroz južna vrata, koja Turci najsigurnije drže i kojima nisu pristigle srpske ustaničke jedinice. Gone Srbe, i katolike i pravoslavne – nedoraslu dečicu, žene i starce, a pridružuju im i srpske porodice iz Skadra. Turci nisu besni na Srbe pravoslavne vere, koliko su to na Srbe rimokatolike, a u zaroblјenim gomilama su i jedni i drugi.
Do juče su se rimokatolici zaklinjali na vernost Turskoj, a Turci su mnoge pravoslavne nagonili u rimokatoličku veru – spremno i prijatelјski sarađujući, na tome, s fratrima. Za pravoslavce se znalo – da hajdukuju i dižu protivturske bune. Do sada, pravaoslavnima nisu rimokatolici prilazili, nego su, rado, pomaglai Turcima u gušenju tih buna; ubijali pravoslavne, zauzimali njihove kuće i progonili ih sa imanja. Ali, ove godine! Sve je drukčije! Turci su saznali, da su rimokatolički sveštenici u Skadru i primorskim gradovima savetovali svoje vernike, da se dižu na ustanak i da to čine s pravoslavnima.
Tako je to ove 1631. godine, u kojoj katolička Polјska, već desetu godinu, krvavo ratuje s Turskom u Ugarskoj, a izvojevala je nekolike velike pobede. Zato su hrišćanski sveštenici s Balkana (i pravoslavni i katolički) podizali Srbe na masovniji ustanak, da ne bi Turci upućivali veće vojne snage na polјski front. Zbog toga, Turci ne šalјu protiv Polјaka vojsku iz ovih srpskih zemalјa. U njima, Turci mora da drže i vojnike – mobilisane iz svih krajeva carstva im. U Brdima, ustanici razbijaju svaku tursku vojnu jedinicu. A uz srpske ustanike su i Arbanasi – oni rimokatoličke i oni pravoslavne vere. Samo su islamizirani Arbanasi ostajali verni Turskoj, ali njihov broj je neznatan, pa je turska komanda u Carigradu poslala na bojišta u Brdima snage iz Grčke, Bugarske, Srbije, Male Azije i one s arapskog područja. Svi bi ti turski vojnici bili na granicama Polјske – da ovaj srpski ustanak nije buknuo. Zato, turska maloazijska i balkanska vojska mora da guši srpske ustaničke jedinice na Balkanu. Turska vrhovna komanda, računajući s ovom obavezom, samo zadržava polјsku vojsku od upada u Mađarsku, a ne namerava da izvrši veliki protivudar – prema Krakovu i Varšavi. To bi Turska mogla prirediti Polјacima, da desetine hilјada vojnika ne šalјe protiv Srba rimokatoličke i pravoslavne vere.
Slava polјskih pobeda nad Turcima se raznela među hrišćanima Balkanskog poluostrva, te su na prelima i svakom zgodom – kad nije bilo prisutnih Turaka, guslari pevali o njima. O tim sjajnim srpskim hrišćanskim ratnim uspesima nad turskom muslimanskom vojskom će, kasnije, lepo pisati i srpski pesnik iz Dubrovnika, Ivan Gundulić. Ta polјska vojna nadmoć sijaće kao dragulј u njegovoj poemi „Osman“.
Turke je izluđivala raja rimokatoličke veroispovesti. Smatrana je odanom sultanu u Carigradu, a sada se oduševlјava polјskim pobedama i turskim porazima. Turci su, ranije, velikodušno pristajali na saradnju s rimokatoličkim sveštenstvom – radi pokatoličavanja što većeg broja Srba pravoslavne hrišćanske vere, jer je, time, činjena podela među hrišćanima. To je davalo nadu Turcima, da između te dve grupe hrišćanske raje neće nikada doći do sloge i zajedničkog otpora turskoj vlasti. Dok je turska vojska ratovala s Austrijom, balkanski rimokatolici su dobijali poruke iz Vatikana – da ne staju na austrijsku stranu, jer je ta hrišćanska država u stalnom nesaglasju s drugim hrišćanskim državama: italijanskim kneževinama, Francuskom, Engleskom, Venecijom, nemačkim kneževenima… A visokodostojnici u Vatikanu su morali da podrže Polјake protiv Turske, jer je u Polјskoj obavlјano zamašno pokatoličavanje tamošnjeg pravoslavnog stanovništva. A prevođenje pravoslavnih Polјaka (i drugih Slovena) u rimokatoličku veroispovest je za Vatikan važnije od svega drugog. Zato je Vatikan digao na Balkanu i Srbe rimokatolike protiv Turaka, da bi se pomoglo novoj katoličkoj državi – Polјskoj. A katolici u srpskim zemlјama su, pritajeno, razmišlјali o svojim doskorašnjim pravoslavnim precima, čije junačke deseteračke pesme im se vraćaju na usne. Mnogi iznesoše i dobro skrivane gusle i sada često zapevaju o junaštvu Kralјevića Marka i Miloša Obilića. Ranije su ih opati i fratri opominjali na katoličkim misama, da gusle i srpske junačke pesme zaborave, a ovih godina se opati i fratri nisu protivili srpskim guslama i pesmama o srpskim srednjevekovnim junacima. I kad bi sa starih struna čuli zvučne cijuke, a iz mladih grla prodorne glasove, upućene topuzini Kralјevića Marka, opati i fratri su to, dobronamerno – videlo se, prećutkivali.
U svakog Srbina, bio on katolik ili pravoslavni, srce je puno gneva na turskog okupatora. S tim gnevom, u srcu mu je ushićenje i radost. Uveren je u pobedu nad turskom vojskom. Stvara u mislima sliku vaskrsnuća srpske države. Zamišlјa oblake srpskih zastava na bedemima Skadra – prema kojem se sada uputiše Klimenti, Vasojevići i Piperi. Nekad je to bila srpska prestonica iz koje su izlazile vojske i kretale na jug, da brane srpski Peloponez u Egejskom moru i na zapad, da Franke gone sa Soče i iz Istre.
Danas je turski vojskovođa Mustafa-paša zaposeo Skadar, pripremio odbranu i otpravio pismo sultanu, da u Skadar neće kročiti hrišćanska noga, da će ustanici biti suzbijeni i mnogi zaroblјeni. Obećavao je pune džamije hrišćana, gde će biti islamizirani. Ako ne budu podneli prihvatanje prave (Muhamedove) vere, glave će im, nabijene na kočeve, krasiti zidove tvrdog Skadra i širiti stravu – nadaleko, po srpskim hrišćanskim naselјima. „Užas će spopasti srpsku raju i ona će opet biti pokorna i sultanu poslušna“, pisao je Mustafa-paša u Carigrad.
Mustafa-paša je izgnao iz kuća u Skadru sve Srbe – i katolike, i pravoslavne. Na skadarskom trgu su preneraženi i uplašeni, pomešani sa zaroblјenim Srbima iz okoline. Turski vojnici, koji su, prethodnih dana, spas od srpskih ustanika našli u gradskim zidinama, sad su se nameravali teško osvetiti zatočenim Srbima. Oficiri su jedva zaustavlјali svoje vojnike, da ne seku Srbe, da ne siluju ženskad i da ne prisvajaju dečake – kao svoje roblјe. Mustafa-paša je strogo naredio, da se ova zlodela ne čine nad Srbima, jer je imao drugu nameru (paklenu) – onu koju je spomenuo u pismu sultanu, Muratu Četvrtom. Da Srbe katolike islamizira i da od njih stvori Turke ili Šiptare. Mustafa-paša je o tome pisao svome gospodaru, jer je taj gospodar, sultan Murat Četvrti, bio u beznađu. Mnoge je paše slao u borbu protiv Polјaka, ali nijedan nije izvojevao pobedu i otklonio vojnu pretnju iz Polјske. Zato ga je Mustafa-paša uveravao, preko pisama, da će turska pobeda nad balkanskim hrišćanskim ustanicima uslediti. A posle te pobede, tešio je Mustafa-paša sultana, podrazumevalo se, Turska će ukrotiti Polјake, jer će turske vojne jedinice iz Brda priteći u pomoć Turcima na severu Mađarske.
Izbezumlјeni srpski narod je na trgu čekao odluku Mustafa-paše. Rečeno je Srbima „da će im se smrsiti konci oko vrata“. Da im paša neće ništa drugo činiti, dobacivali su turski vojnici. Majke su stiskale i milovale maloletnu decu, suzile i lјubile ih po kosici. Najmlađa deca su plakala i mahala svojim ručicama. Prolazili su sati, pa je opkolјene stizala i glad, i žeđ, a Turci nisu pristajali da dodaju posudu s vodom ni uplakanoj dečici.
Turski vojnici ne potezaše sablјe i topuze, a tako su želeli iseći stasale srpske mladiće, čiji su ih vršnjaci i rođaci desetkovali u okolnim brdima i planinama. Razbešnjeli Turci su, primorani na uzdržanost, urlikali i psovali katoličke fratre i pravoslavne popove, pretili da će od crkava načiniti nužnike, ovčarnike i konjušnice. Doneli su iz hrišćanskih hramova krstove, ikone, obredne posude… po njima mokrili i bacali pred opkolјene. Srbi koji su bili dalјe od spolјnih redova su se krišom krstili i tiho izgovarali molitve.
Dan je proticao, lјudi su sedali na tlo, pokušavali zabaviti decu, od kojih su mnoga plakala i vrištala. Poneko je imao u torbi parče hrane, pa je to dodavao rasplakanom detetu. Pred sunčev zalazak, pojavi se na trgu svita turskih visokodostojnika i oficira, a među njima Mustafa-paša, obučen u najsvečanije odelo i pod čalmom – kakvu može imati još sultan u Carigradu. Neki iz pašine pratnje davaše znake Srbima da ustanu, a neki su im to glasno zapovedali – uz psovke i pretnje. I rasplakana deca utihnuše, lјudi se podigoše i motre u ovu skupinu oko paše. Mustafa-paša izabra jedan poviši plato na trgu i tu stade. Oko njega se stiskaše pratioci i odavaše utisak da prisustvuju svečanosti posle dobijene bitke. A sve je bilo drukčije; oko Skadra su turske jedinice doživele teške vojne poraze. No, paša i njegovi oficiri su koračali kao da su pobednici.
Mustafa-paša podiže ruku i sve se utiša. Izgovori:
„Rajo! Pred Alahom, bezvredna i ništavna stoko!“
To reče i zaćuta. Govorio je srpski, jer su svi veziri, paše i državni činovnici u Turskoj znali srpski jezik, kojim su se sporazumevali s Mlečanima, Dubrovčanima, Habsburgovcima, Mađarima… Bio je to cenjeni diplomatski jezik, a Mustafa-paša ga je govorio umešnije nego turski. Rođen je u Srbiji, u Kruševcu. I pričalo se, da mu je predak bio ugledni plemić na dvoru srpskog kneza Lazara Hreblјanovića. Taj Mustafa-pašin viteški predak je poginuo, pored Lazara, u bici protiv Turaka – na Kosovu 6387. godine. Kratkom ćutnjom je, videlo se, Mustafa-paša, namerio povećati pažnju izbezumlјenih Srba i ostaviti utisak moći turske države i svoje vojske. Progovori, glasnije nego prvi put:
„Rajo! Pred Alahom, bezvredna i ništavana stoko! Vi koji ne poštujete Alahavog sultana, Murata Četvrtog, vi koji ste ga izdali, vi koji se ne klanjate Alahu – jedinom bogu za sve narode, vi koji ne ulazite u Alahove svete džamije, vi koji ne slušate poruke i savete iz ‘Kurana’ – vi svi takvi, bezbožnici, bićete raščerečeni, obešeni… glave će vam biti sečene i na kolјe nabijane, a kad odete pred Alaha, čekaće vas Ad, što ga vaši krstonosni vražiji popovi zovu Paklom. Od danas, nema života vama koji ne budete plјunuli na popove, fratre i opate i koji ničice ne padnete pred hodžu Muzafera. Sad vam kažem i to slušate poslednji put. Svaki starešina kuće može se izuti i ući u naš sveti Muhamedov hram, kleknuti, polјubiti sveto tlo u džamiji i večno ispovedati jedinu i pravu veru, kako je to, k’o pesmom, naznačeno u Alahovom ‘Kuranu’. Takvom pravedniku će ostati nedirnuta deca i žene, ostaće mu kuća i sva imovina, a poreze rajetinske neće plaćati. A slušajte, onaj koji ne posluša ovo što rekoh, biće posečen na Sečilištu, vama dobro poznatom mestu u ovom Skadru. Vi koji ste ispovedali veru katoličku, dobro znate, nije da ne zate, da su vam se đedovi molili u pravoslavnim crkvama, čija vrata su široko otvorena poganoj i velikoj Rusiji. Iz te pogani su ih izvadila sultanova pisma i katolički opati i fratri, koji su im besedili, da se klone pravoslavne ruske pošasti i stalnih pravoslavnih buna protiv Turske. I sve doskora ste slušali i poštovali sultanova pisma i pomagali sultanu, da se ruske sablјe na Balkanu vrate u korice, a najviše je protiv Rusa i pravoslavnih Srba bio vaš biskup Tomo Grujičić. A sad kad je na Tursku nasrnula Polјska, nova katolička kralјevina, dobili ste naredbu iz Rima, da toj bestidnici pomognete, koja je samo 100 godina ranije bila saveznik najslavnijeg turskog sultana, Sulejmana Veličanstvenog – saveznik je bila Turcima, kad je turska vojska izvojevala veliku pobedu nad Mađarima, na Mohačkom polјu, 1526. godine. A ove godine je taj biskup Tomo Grujičić poveo u protivtursku bunu katolike Skadra i okoline. I da znate, uhvatili smo ga. U našim je rukama! Taj šejten iz šejtenske rimske crkve! Sad ćete ga videti!“
Mustafa-paša dade znak rukom i petšest turskih vojnika se pojavi. Između sebe vode biskupa – gologlava, s iscepanim crkvenim halјinama. Beli katolički okovratnik mu visi na prsima.
„Vidite li ovo ruglo od insana?! Za izdaju će postradati pred vašim očima, a muke će mu prirediti najjači, najlјući i najnemilosrdniji naš vojnik, Karapandža. Na Kavkazu ga je napalo pet ruskih vojnika i sve ih je Karapandža isekao, samo ga je jedan sablјom dohvatio. Udario po obrazu desnom, ali ga je hećim izlečio i otada je mnogi đaur opet izdisao pod njegovom sablјom dimiskijom. A sad će od Karapandže, uz velike muke, dušu dati Alahu i ova biskupska izdajica Grujičića. U biskupa Tomu se dobro zagledajte; kako prođe, tako će vam proći svaka glava porodice – koja ne bude šlјegla u džamiju i tlo čelom dohvatila“.
Mustafa paša opet dade znak rukom. Pojavi se Karapandža. Golem. Nadvisi sve janičare, kroz čiji red prođe. Desni obraz mu nestao – nazire se, koža i parčići tkiva su spojeni s nekoliko ožilјaka. Desno mu oko spušteno i upola pokriveno kapkom. Strašno izgleda i jedna žena iz prvog reda glasno jeknu, obori glavu i navuče maramu na oči. To obradova turske vojinike, pa počeše radosno klicati i dobacivati Srbima, da će sad videti tursku snagu i oštricu sablјe dimiskije. Karapandža izvadi sablјu, njom mahnu nekoliko puta i vrati je u korice. Ispruži ruke, skupi prste u šaku i povika:
„Ima vremena za sablјu dimiskiju! Prvo će kroz ove prste poteći đaurska krv i zgnječena mu mesina!“ – zgrabi biskupa za kosu i snažnim trzajem ga okrenu oko sebe; noge su biskupove jedva tlo doticale.
Mustafa-paša podiže ruku i glasno se obrati Karapandži:
„Čekaj! Junače nad junacima, stani! Da vidimo, da li shvata krstaš, da će trpit’ muke neviđene?! Da li zna krstaš, da Turci nisu ono što su bili katolički krstaši, kad su hilјade dece arapske klali i čerečili po Jerusalimu i okolini! U ime sultana, imam ovlašćenje da poštedim život ovom izdajici Grujičiću! I da mu dodelim ovog diva Karapandžu, da ga čuva od svake pogane ruke i oštre sablјe! Ali, Tomo mora da bude ono što je bio pre deset godina – da bude pokoran sultanu i veran Alahu – kad je prevodio Srbe iz pravoslavne vere u katoličku. A dobro zna, da sam mu ja, po savetu u pismu svog sultana iz Carigrada, pomagao. Oprostiću mu život, ali treba da učini ono što i pre deset godina – da iste te Srbe sad prevede u muhamedansku veru. I njih i one koji su malo davnije u toj poganoj i izdajničkoj katoličkoj veri. Nisam lјut na ove Srbe pravoslavne vere. Oni su nam neprijatelјi od prvog dana – od Maričke i Kosovske bitke, ali ovi katolici su nam čas prijatelјi, čas su nam neprijatelјi. Ja ću im danas pomoći. Da nam više ne budu neprijatelјi – nego da nam budu večni prijatelјi. Onakvi kakvi su bili u vreme turskog sultana, Sulejmana Veličanstvenog, kad su bili uz Turke protiv Mađara. Da bili su uz nas – i Mlečani, i Dubrovčani, i Francuzi i Polјaci… a svi katolici. Pa pošto je ta katolička vera prevrtlјiva, od danas će Tomo i sve ove starešine katoličkih porodica biti muhamedanci. Tomo Grujičić će biti hodža u najvećoj džamiji u Skadru. Donesite mu odeću i čalmu, i vodite ga kod hodže Muzafera. Kad ga Muzafer imenuje za hodžu, on će povesti sve starešine katoličkih porodica i uvesti ih u džamiju. I oni će, od sutra, biti Muhamedove vere. A čelјad neka im, odmah, idu kućama po Skadru, a one van Skadra će otpratiti janičari. A šta ćemo s pravoslavnim Srbima? Rekoh, oni su nam neprijatelјi i to će ostati. Danas će Omer-paša, sa svojom grupom, iz svake pravoslavne porodice uzeti po jedno muško dete za janičarski dom u Carigradu i po jednu ženskinju – za one koji spasiše danas toliko Turaka od mačeva pobunjene raje. Da se, odmah, pravoslavni svrstaju na levu, a katolici na desnu stranu“.
Zavrištaše od radosti turski vojnici, jer im se ukazala prilika da dođu do lepih srpskih devojaka. Pravoslavne Srpkinje počeše plakati, naricati, jaukati… Brišu suze maramama i stiskaju uz sebe svoju mušku dečicu, koju će im Turci već danas oteti i od njih stvoriti najlјuće srpske neprijatelјe – janičare. Očevi, stričevi i ujaci prilaze muškoj deci, miluju ih i šapuću im, da ne zaborava majku i oca, da ne zaborave časni krst, krsnu slavu i srpsku zemlјu…
Katoličke porodice tiše doživeše ovu odluku, gledaše se među se i pritajeno se radovaše, jer im niko ne dira ni mušku decu, ni tek stasale devojčice. Jedan među njima, bio je to Antonije Mikulić, podiže obe ruke i povika:
„Slušajte me, katolici! Ovo je naš srećan dan! Ne gubimo ni mušku ni žensku decu; ni svoju kuću, ni svoju šumu, ni livadu, ni stoku… Rajetinski porez plaćati nećemo. A zlo nas sustizati neće! A molićemo se pred hodžom Tomom Grujičićem, kao što smo to činili i do sada, kad je bio fratar i biskup. Obraćaćemo se hodžama i imamima – umesto fratrima, opatima i biskupima. Bogu ćemo se moliti – kao i do sada. Neće smetati, što se neće, od danas, zvati Gospod Bog, nego Alah“.