Porodica Medaković

Dejan Medaković

(Zagreb, 7. jul 1922 — Beograd, 1. jul 2008) je bio srpski istoričar umetnosti i akademik i predsednik SANU 1998-2003.

Rođen je 7. jula 1922. u Zagrebu kao sin Đorđa Medakovića, ekonomiste, i Anastasije, domaćice. Deda po ocu mu je bio Bogdan Medaković, a pradeda Danilo Medaković.

Osnovnu školu učio je u Zagrebu, nižu gimnaziju u Sen Galenu u Švajcarskoj i kod franjevaca u Badiji na ostrvu Korčuli, dok je višu, klasičnu gimnaziju završio u Sremskim Karlovcima (1937-41). Od 1942. do kraja rata živeo kao izbeglica u Beogradu gde je radio u Muzeju kneza Pavla, a nakon rata radio je u Muzeju grada Beograda, Ministarstvu za nauku i kulturu i Saveznom zavodu za zaštitu spomenika kulture.

Studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao asistent radio je na istorijskom institutu SAN od 1952. do 1954. Pred komisijom akademije doktorirao je disertacijom Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVII veka 1954. godine (štampana u izdanjima akdemije 1958). Na Grupi za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta prešao je od 1954. put od asistenta do redovnog profesora, za docenta je izabran 1957, za vanrednog profesora 1962. i za redovnog 1967; bio je dekan Filozofskog fakulteta (1971-73). Na sopstvenu molbu penzionisan je 1982. Godine 1958. Medaković je boravio na tromesečnoj specijalizaciji u Nemačkoj, a 1964/65. godine postao je stipendista fondacije Alexander von Humbolt i tu godinu proveo je mahom na radu u Zentral institut Kunstgeschichte u Minhenu. Dopisni član SANU postao je 1972. a redovni 1981. godine. Bio je, sekretar odeljenja istorijskih nauka SANU, generalni sekretar SANU (1985), kao i predsednik SANU (1999-2003). Godine 2001. izabran je za redovnog člana naučnog društva Leibnic Societ u Berlinu.

U Matici srpskoj u Novom Sadu rukovodio je programom istraživanja u oblasti istorije umetnosti. Odmah posle osnivanja Odeljenja za likovne umetnosti Medaković je 1964. godine postao sekretar ovog Odeljenja, a istovremeno i član Predsedništva i tu dužnost je vršio do 1986. godine. Bio je član Saveta Matice srpske. Uređivao je časopis Zbornik za likovne umetnosti Matice srpske. Od pokretanja Zbornika za likovne umetnosti Matice srpske, 1965. Medaković je glavni urednik ovog časopisa, od kojeg je izašlo 30 tomova. On predstavlja prvi časopis kod Srba posvećen isključivo istoriji umetnosti.

U svom istraživanju interesovao se za široki raspon tema od srednjovekovne umetnosti do modernog slikarstva, ali je težište njegovog rada na srpskom baroknom slikarstvu, srpskim kulturnim prilikama u 18. veku i srpskom slikarstvu u 19. veku. Stvarao je i u oblasti književnosti. Pisao je sve vrste naučnih radova od eseja, prikaza i prigodnih reagovanja na politička i umetnička dešavanja do monografija i sintetičkih pregleda. Njegove studije su brižljivo inventarisane i sabrane u nekoiko knjiga. U knjizi Srpski slikari 18. veka. Likovi i dela (Novi Sad, 1968) sabrana je 21 studija o slikarima od Žefarovića do Jovanovića. U knjizi Putevi srpskog baroka objavljeno je 25 studija o baroknoj umetnosti. Veliki broj studija objavljen je u knjigama Svedočenja (1984), Istraživači srpskih starina (1985) i Barok kod Srba (1988).

Pisao je i celovite preglede za Istoriju srpskog naroda (četvrta, peta i šesta knjiga) i u knjigama Srpska umetnost u 18. veku (1980) i Srpska umetnost u 19. veku (1981). Bavio se i pitanjima vezanim za pojedine crkvene spomenike: o Hilandaru (1978), Savinama (1978), Sent Andreji (1982) i dr. Objavio je i knjigu Letopis Srba u Trstu (1987). Beogradski izdavačko-grafički zavod (BIGZ) je izdao pet knjiga Medakovićeve proze pod nazivom Efemeris – hronika jedne porodice (I – 1990, II – 1991, III – 1992, IV – 1993, V – 1994) za koje je dobio Oktobarsku nagradu Beograda za Efemeris, nagradu za životno delo Zadužbine „Jakov Ignjatović” za Efemeris II i nagradu Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda za Efemeris III. Godine 1994. dobio je izvanredni Zlatni beočug Beograda i Narodne biblioteke za najčitaniju knjigu u Srbiji.

Njegova supruga je bila pijanistkinja Vera Veljkov. Sin mu je dirigent Pavle Medaković.

Odlikovanja

• Herderova nagrada (1990)
• Gindeli nagrada (1987)
• Oktobarska nagrada grada Beograda (1990)
• Specijalna Vukova nagrada
• Godišnja nagrada Prosvete (1981)
• Orden Sv. Save prvog stepena (1990)
• Veliki krst za zasluge Savezne Republike Nemačke (1990)
• Krst prvog reda Republike Austrije za zasluge u nauci i kulturi
• Zlatna medalja predsednika Republike Mađarske
• Orden Vuka Karadžića prvog stepena
• Sedmojulska nagrada Srbije (1989)
• Orden Katarine grof. Celjske prvog stepena (2007)
• Nagrada „Miloš Crnjanski“ (1992)
• Nagrada zadužbine Jakov Ignjatović iz Sentandreje (1992)
• Nagrada Paja Marković-Adamov (1998)
• Nagrada Laza Kostić (1999)
• Kruna despota Stefana (1998)

Odbrana časti Srpske akademije

ŽIVOT PIŠE…
Život ili smrt? Ko piše romane? Ko je brži?
Tako se, čudno, iznenađujuće, dogodilo sa ovim rukopisom i ovim feljtonom. Već poduže razgovarala je redakcija „Novosti“ sa uvaženim akademikom Dejanom Medakovićem o korišćenju njegovih dnevničkih beleški za feljton. Čak i o mogućem štampanju knjige. Ali, eto, tek u utorak pre podne dogovorili smo, konačno, sa gospodinom Vladom Davidovićem, priređivačem profesorovih dnevnika i njegovim dugogodišnjim iskrenim prijateljem da iz petog toma, ove bogate i razuđene dnevničke čitanke i istorije, izdvojimo deo za feljton. Hteli smo i da iznenadimo pisca: u ponedeljak 7. jula, mu je rođendan, pa da feljton krene u četvrtak, kao mali poklon, mali omaž. Samo nekoliko sati kasnije Davidović je javio redakciji da je plemenita duša velikog erudiste i stvaraoca prešla u onaj svet!
Smrt je bila, opet, brža i od rođendana i od zadovoljstva.
Ali, dnevnik je tu, novine su tu, dogovor je tu – i ovo uzbudljivo štivo od ovog trenutka predajemo čitaocima.
Duboko smo zahvalni pokojnom akademiku Dejanu Medakoviću za višegodišnju saradnju, naročito u vreme njegovog rada u Srpskoj akademiji nauka, pa potom u Vukovoj zadužbini.
Ovaj deo iz opširnog rukopisa samo je jedno vraćanje na njegove poglede, sveže ideje koje je nosio i veliko intelektualno zračenje kojim je obasjavao okolinu.

* PONAVLjANjE IZBORA

S MUKOM sastavljam svoj poslednji godišnji izveštaj u funkciji generalnog sekretara SANU za skupštinu 26. maja.
Ranije sam te svoje izveštaje pisao ambiciozno, želeo sam da budu sa nekom porukom i kao takvi da budu upamćeni. A sada, posle svega što se desilo u SANU, pišem ovaj izveštaj sa osećanjem da to sada činim po dužnosti. Sve što se sa mnom zbilo u početku me je i bolelo. Nisam mogao da brzo savladam gorčinu razočaranja. A sada sve se izmenilo i ja to sve posmatram kao sa neke druge obale. Služio sam preko jedne decenije Akademiji gorljivo i odano. I u najtežim časovima, bio sam u svakom trenutku spreman da do kraja branim čast i dostojanstvo naše ustanove. Bio sam svestan da su u nas uprte oči naše nacije i da ne smemo da izneverimo ona očekivanja koja su u nama videla istinski nacionalni oslonac. Verovao sam u našu misiju zato što živimo u eri poremećenih, pa i sasvim uništenih vrednosti. Nezadrživo se udaljavamo od bilo kakvog etičkog prostora, a svaki izgubljeni dan za naš oporavak samo nas još više slabi i udaljava od naših nacionalnih ciljeva. Verovao sam da slično meni misli i većina akademika i da im nije izmaklo šta sam sve činio, a posebno koliko sam puta u javnosti istupao. Uvek sam predstavljao SANU kao časnu nacionalnu instituciju i odlučno odbacivao napade koji su joj sledili za vreme i posle „Memoranduma“. Kada bi se sve to štampalo, uveren sam, dobio bih jednu podebelu knjigu.
A onda su počele igre. Protiv mene i moje kandidature istaknut je slikar Mića Popović. Brzo se pokazalo koje grupacije deluju u SANU organizovano i borbeno. Tu su bili pristalice Deposa, članovi Krunskog saveta i, najzad, grupacija SPS, koja je uporno želela da za predsednika kandiduje Ivana Maksimovića. Kada ovaj nije skupio ni 20 glasova, koliko je neophodno za izbornu nominaciju, nisu dali podršku meni, već su glasali praznim listićima. Tako nisam dobio potrebna 73 glasa, a nije ih dobio ni Mića Popović.
Tri puta su se izbori morali ponoviti. To je dovelo do polarizacije, razume se, na političkoj osnovi. Strasti su se uzburkale i više nisam siguran da li je moguće da se stanje u SANU smiri. Pukotina koja je stvorena biće vremenom sve dublja, međusobno nepoverenje i dalje će razjedati SANU. Ko su glavni krivci za ovo stanje? Zapisujem bez dvoumljenja: Mića Popović, Mladen Srbinović, Matija Bećković, Milorad Pavić, Predrag Palavestra, Boban Selenić, Dragutin Dražić, Mihailo Marković, Miloš Macura, Bogdan Brukner, Ivan Maksimović, Branko Popović, Dragomir Vitorović. Na razne načine radili su protiv mene. Mihailo Marković je čak u odeljenju govorio protiv mene, optužujući me što sam uneo kvislinga Nedića u knjigu „100 najznamenitijih Srba“.
To je sada ružna prošlost i više nemam volje da se oko svega toga mučim. Očigledno nisam dorastao za sve te zakulisne igre i za beskrupulozno lobiranje. Već davno je bilo potrebno da kritički preispitam taj svet u kojem sam živeo, verujući da sam prihvaćen. Završila se jedna etapa u mom životu i samo hoću da odem bez gorčine. Jednostavno, želim da se nasmešim na sve zavereničke planove koji su ružna, prateća pojava u svim vidovima javnoga delanja. Ukoliko čovek nije isuviše iscrpljen, osiromašen i duhovno zamoren, posle ovakvih iskustava, treba se vratiti samom sebi. Valjda mi putevi povratka neće biti zameteni, a moji duhovni miljokazi posakrivani ili uništeni. Valjda još postoji i neka neugažena stazica koja će me dovesti do spokojstva koje nema cenu. Ne treba da oklevam da zakoračim na tu stazu. Hajde da još izdržim ovo nekoliko dana, koji me dele od skupštine 26. maja. Čitaću svoj referat kao da pripada nekome drugom. Blažena rezignacija.
Uveče, na televiziji gledam kako iz ogromnog vojnog transportera iskrcavaju u Slovačkoj mlade vojnike iz Pakistana. Uputiće ih kao plave šlemove u Bosnu. Prvo im sleduje nešto malo obuke, a zatim Bosna. Još jedno ludilo Ujedinjenih nacija! Novi podstrek islamskim fundamentalistima i novo produženje rata. Zar je svet doista odlučio da islamizira Bosnu? Doživeo sam iskrcavanje ovih mladića iz daleke zemlje, u kojoj već vlada islam, kao vesnike svetog rata, kao nešto jako opasno po mir u Evropi i kao nešto jako, jako ružno. Niko živ neće moći da razuveri bosanske fanatike da islam ne pobeđuje. Ovo će još više zbiti njihove redove, ohrabriti posustale. A pred tim činjenicama svet sklapa oči i ne veruje da se u Bosni vodi i pravi verski rat. Žestina kojom se on vodi, žilavo istrajavanje i ravnodušnost prema smrti, neumoljivi su dokazi da je reč o verskom fanatizmu jedne religije koja se širi ognjem i mačem. Duboko sam potresen ovom slikom, savršeno svestan šta se sve krije iza te mirotvoračke fasade, kakva prljava igra onih koji hladnokrvno šalju u smrt te mlade fanatike iz jedne zaostale zemlje, u kojoj se oni mogu s lakoćom regrutovati. Na naše oči ostvaruje se parola, koja je usmerena ka svetoj prevlasti: „Muslimani sviju zemalja ujedinite se“. Zvuči cinično. Ceo proces olakšava i novac Saudijske Arabije. (22. maj 1994.)

POTROŠENE ZABLUDE

PREGOVORI u Ženevi. Sve se ponavlja. Po unapred utvrđenom scenariju muslimani ucenjuju, a svet popušta. Pritisak na Srbe da prave ustupke. Naš svet ne razume američko opredeljenje za muslimane. Nema tu nikakve zagonetke. Sve je to krajnje racionalno, zato deluje brutalno i egoistički. Mi, kao nepopravljivi sentimentalci, neprestano mislimo na naša stara savezništva, na vreme kada su nas veliki „voleli“. Ne shvatamo da su te zasluge davno potrošene, izbledele, da se sve izmenilo iz temelja. Ni mi nismo više oni rodoljubi kakvi su bili naši preci. U nama nije iščilila vera da se prijatelj nikada ne napušta, a najmanje da se sme čak i izdati. Razvoj savremenog sveta stvorio je nove sisteme međusobne zavisnosti. Reč je o novom krvotoku, o izmenjenoj politici, koja je od starih navika zadržala samo deo stare ikonografije, mahom onaj ceremonijalni. Iza tih olinjalih kulisa dešavaju se sasvim druge stvari, a timovi eksperata neumoljivom logikom kroje novi svetski poredak.
Jedinoj preostaloj supersili odgovara politička destrukcija velikih država, njihovo usitnjavanje koje omogućava potpunu zavisnost. Primer Rusije je školski obrazac kako se planski ruše nekadašnje moćne imperije. To je proces koji se daleko efikasnije nego spolja obavlja iznutra, bez ispaljenog metka, upotrebom domaćih snaga. Nije bilo teško otkriti koliko je veliki broj destruktivnih sila koje tiho razaraju one sisteme koji su stvorili najmoćniji mehanizam za represiju nad svojim protivnicima. U pravom trenutku stvoren je najveći mogući haos u kojem nestaju i poslednji ostaci bivšeg poretka. To je haos koji sam sebe umnožava, hrani i podstiče.
Uzalud Vitalij Čurkin gnevno poručuje Srbima u Bosni: „Rusija nije nikakva banana republika!“ Istina je drugačija. Ne treba ni upoređivati Ruse sa bosanskim Srbima, jer oni nisu partner za takve usporedbe. Poređenje važi sa Amerikom, Nemačkom, onim snagama koje su Rusiju pretvorile u banana republiku. Ako Srbi greše u odnosu na Rusiju, to nije zato što je potcenjuju, već naprotiv, što je tragično precenjuju. Nažalost, Rusija nije u moći da pomogne ni sebi samoj, a još manje može da pomogne i Srbima. Njeno „samostalno“ odlučivanje zavisi od obima koji su odredili Amerikanci. A dotle, raspadaće se ovaj bivši kolos nemoćno posmatrajući kako se kod sopstvenog naroda širi kriminal i bestidno rasprodaje državna svojina. Velika Rusija nezadrživo tone a zapadni kapitalisti trljaju ruke, videći ogromnu korist u opštoj bedi, koju niko niti može niti želi da zaustavi. Valjda nas neće povući vir koji nastaje kada brod tone. U takvim prilikama, nije dobro biti u blizini. (3. jun 1994.)

PONIŽENjE RUSA

AKO se srpski narod sme žaliti da se kod njegovih bivših ratnih saveznika zaboravljaju nekadašnje ratne zasluge, šta preostaje Rusima?
Na veliku proslavu pedesetogodišnjice savezničkog iskrcavanja u Normandiji, Rusija nije ni pozvala! Ali, nije to sve. Na prigovor u zemlji i Jeljcin i Kozirjev izjavljuju da u tome nema ništa posebno, jer Rusi nisu ni bili prisutni prilikom samog iskrcavanja. Može i tako iako je upravo ruski narod dao najveće žrtve u prošlom ratu. Zar nije bio red da ih kao goste pozovu? Još jedno poniženje, još jedan javno pokazani prezir prema ruskoj sili. Ovo je ponašanje prema banana republici i svedočanstvo dokle se došlo u destrukciji jedne, nekad velike sile. Desiće se još i gore stvari! Sve ide svojim tokom. (7. jun 1994.)

Cena mira u Bosni

OPET NEMA SLOGE

PREDSEDNIK SR Jugoslavije Zoran Lilić uspeo je da uzbudi duhove svojom izjavom da „milioni građana Jugoslavije ne mogu biti taoci nijednog lidera, ni sa područja SRJ, ni Republike Srpske, ni Republike Srpske Krajine“.
Odgovorio je Radovan Karadžić u „Javnosti“: „Mi ne verujemo da je predsednik Lilić mislio na nas kad je govorio o sabotaži pregovora. A što se tiče distanciranja Jugoslavije od ovog problema, mi smo se za takvo nešto uvek zalagali. Ne želimo da iko bude naš talac, ali isto tako nećemo prihvatiti sudbinu Miće Ljubibratića, vođe hercegovačkog ustanka, kao ni ishod kakav je bio na Berlinskom kongresu.
Dakle, ne prihvatamo nikakav protektorat nad nama. Stvorili smo vlastitu državu, a naš cilj je da se ujedinimo sa Srbijom u jedinstvenu državu. Ukoliko to ne može, onda sa Jugoslavijom kao federalnom, a ako ni tako nešto nije moguće, mi ćemo ostati nezavisna država, dok nam se ne omogući ujedinjenje sa našom maticom.“
Lilićeva izjava dolazi u trenutku kada su pregovori u Ženevi u punom jeku i sa neizvesnim završetkom. Ona je poručena, jer prevazilazi njegove kompetencije. Ko je naredbodavac za ovaj „Schrekschuss?“ Ko poseduje takvu moć? Ova izjava slabi Karadžićevu pregovaračku poziciju. Ako je Milošević imao nameru da Srbe u Bosni i u Krajini opomene da pristanu na veće ustupke, mogao je to da učini drugačije, a ne javno. Ovako će date pouke koristiti njemu lično, da se pred svetom prikaže kao neko ko je sklon kompromisu, ko je „kooperativan“. Možda se iza svega kriju i neki drugi motivi, na primer, stvaranje pretpostavki za nekakvu buduću, obnovljenu Jugoslaviju, za koju se zalaže Miloševićeva supruga.
Odavno slušam da jugoslovenska kriza krije u sebi nepredvidive opasnosti. Jedna nije sporna: sloga! To je upravo ono što nam nedostaje i što povećava snagu našim neprijateljima. Mi smo uporni u dokazivanju svoje nejedinstvenosti. Najavljuju se odlučne mere protiv onih koji ne potpišu mir u Bosni. U stvari, postaviće Srbima neprihvatljive uslove, posebno presecanje koridora. Uslediće nove kaznene mere i protiv Jugoslavije, a rat se produžava u nedogled. Istovremeno, ovom politikom Amerika testira rusku izdržljivost, njihovu snagu da se odupru ovako velikom broju poniženja.
Rusija je u sunovratu iz kojeg se ne može izvući bezbolno. Biće to veoma dugi i bolni procesi. Ne isključujem ni mogućnost oružanih sukoba unutar same Rusije. Međutim, satrveni ruski nacionalni ponos ne može se preko noći obnoviti. To je proces sa mnogim iskušenjima i neizvesnim ishodom. Iz tog dela sveta za nas nema mnogo nade. Jer, kako da nam pomogne neko ko nije u stanju da sebi samom pomogne. Vreme je da se konačno prenemo i uozbiljimo. Ali, za taj napor mi još nismo spremni. Odlažemo suočavanje sa samima sobom u lažnom uverenju da okolnosti nisu tragične i da ćemo u nekom pravom trenutku pronaći spasonosni izlazak iz krize. Vreme nije naš saveznik i ono svakim danom sve više otkriva svoje neprijateljsko lice.
Najveća opasnost preti od muslimanskog fanatizma i njihovog ponovljenog napada na Evropu. Milionska prethodnica već je prisutna na ovom prostoru, u Francuskoj, Nemačkoj, Velikoj Britaniji… Usred Londona već godinama se skriva književnik koga je negde u Iranu anatemisao jedan verski vođa i on čeka izvršenje kazne. Iz tog primera svet ne izvlači pouke. Obmanjuje se nekakvim sekularizovanim islamom, uveren u svoju moć. A upravo ta moć iščezava pred našim očima, što je još jedan dokaz za koji radi vreme. Porazan je to zaključak da vreme verskog fanatizma još nije prošlo, jer zapravo nikada i nije okončano.
Fanatizam je ogromna pokretačka snaga koja se deli na pasivnu i aktivnu. Oba ova pola prate odgovarajući sateliti, a njihov broj je u svakodnevnom porastu. Negde u jezgru ovog verskog slepila sustižu se socijalni ekstremi, muslimanski prosjak i prebogati emir. Oba, na razne načine, služe ideji pobede islama. Njihovo postojanje čvrsto je uslovljeno suštinom ove religije. Islam u odnosu na hrišćanske religije deluje manje potrošeno, a njegove ljudske rezerve u moru primitive izgledaju neiscrpne. Hrišćanstvo je oslabilo onoga trenutka kada su iz njega otpali fanatici, spremni da ginu i da tamane protivnike. Velike ideje ne mogu bez svojih fanatizovanih sledbenika. Dok oni traju, te ideje imaju svoju uzlaznu putanju. Onoga časa kad oslabe, počinje njihova nizbrdica.
Naša je tragika što smo istorijski predodređeni da budemo najpogodnije tlo za ove procese. To su zbivanja koja traju, kojima se ne može sagledati kraj. Jasan je samo početak, vezan za pad drugoga Rima, tj. Konstantinopolja. Bio je to poraz od kojeg se Evropa nikada nije oporavila. Poraz koji traje. (10. jun 1994)

SUD ISTORIJE

NIKADA da se stiša uzbuna oko generala Milana Nedića. Nema dana da se u novinama ne pojavi neki članak u kojem se osporava ili brani njegova uloga u okupiranoj Srbiji. Redakcija je jednoglasno odlučila da Nedića unese u ovu knjigu. Naša namera je bila najplemenitija, jer smo želeli da ponudimo pomirenje, savršeno svesni uloge koju je general Nedić želeo da igra iako nije bio u moći da ostvari svoje želje. Položaj koji je imao bio je tragičan. On je polazio od činjenice da je Jugoslavija kao država bezuslovno kapitulirala i da se mora pokoriti ratnim zakonima. Preduslov za bilo kakav opstanak bio je mir u Srbiji. Druge dve opcije tražile su borbu. To je zastupao i Draža Mihailović, u početku sam, a posle u kratkom savezništvu sa komunistima. Ishod ovog saveza je poznat: Draža se pasivizirao, a učinio je to zbog nemačkih odmazdi 1:100, dok su komunisti nastavili borbu.
Sukob među njima bio je neizbežan. Nedićeva koncepcija bila je u suprotnosti sa opcijama borbe protiv okupatora. Dražina je čekala vreme a komunistička je delovala ne čekajući to vreme, tj. pravi trenutak da se napadnu Nemci. Nedić je bio savršeno svestan svoje izdaje. Verovao je da spasava ono što je mereno objektivnim merilima bilo izgubljeno. Birajući između potpune propasti i spasavanja onoga šta se još moglo sačuvati, izabrao je ovo drugo, svestan svoje žalosne uloge.
Objavljivanje njegove biografije u knjizi 100 najznamenitijih Srba nije imalo cilj da ga rehabilituje, već da podstakne na razmišljanje. Sada vidim da je to bila iluzija, jer mi još nismo sazreli da jedni drugima pružimo ruke pomirnice. Nama vladaju podele na četnike i partizane, a te mržnje i dalje razaraju naše nacionalno biće.
Napokon, sve što se zbilo sa generalom Nedićem dokazuje da ceo slučaj treba prepustiti sudu istorije. Mi, njegovi savremenici, još smo opterećeni predrasudama, zbog čega smo skloni da prihvatimo pojednostavljene, crno-bele slike. Događaji, prilike i vreme u kojem se nešto zbilo neprestano sazrevaju za preispitivanje, a ono što je danas izgledalo potpuno crno, već sutra može da dobije novu boju.
Uostalom, zar se i u nama ne menjaju sudovi? Često nismo ni svesni kakve su se sve promene desile u nama. Ne stižemo da dublje uronimo u sebe, u svoje postupke i sudove, pa i ne primećujemo kako smo se izmenili. Neretko naše novo lice primete drugi i sa čuđenjem pitaju šta se to sa nama desilo. Mi se zbunjeno smeškamo, odbijamo da je zapažanje tačno i pokušavamo da odbranimo onu sliku o nama za koju verujemo da je postojana i nepromenljiva. U takvom suočavanju kao da nam se život ruga u lice.
Na kraju bismo i mi sami, ponekad i sa tugom, priznali da smo se ipak promenili. A kako promenu smatramo mahom slabošću našeg karaktera, kao izneveravanje naših životnih zaveta, skloni smo da odmah potražimo sijaset opravdanja. Sve se na kraju završava rezignacijom, tobožnjim pokoravanjem višim zakonima života.
Dok ispisujem ove redove, vraćam se na promene koje sam doživeo u odnosu na moje prijatelje. Već dugo je moj odnos prema njima izmenjen, a ja ili nisam želeo ili nisam imao snage da se suočim sa ovom činjenicom. Zadovoljio sam se da površno prelazim preko promena, uveren da među nama postoji dovoljna količina emotivnih zaliha i da nije potrebno da se ona obnavlja. Bila je to zabluda, u stvari izbegavanje odgovornosti, koja je sastavni deo svakog ozbiljnijeg prijateljskog odnosa.
Odnos prema Mihizu ocenjujem kao nešto što je zakočeno. Stojimo tamo gde smo bili nekada davno. Ne družimo se, susreti su nam slučajni. Ne razumem njegovo političko angažovanje, njegovo „mirotvorstvo“, osuđivanje Srba u Bosni i Hrvatskoj kao agresora, optuživanje Njegoša da je sa svojim „Gorskim vijencem“ postao ideolog genocida.
Odnos prema Mići Popoviću je bez dublje osnove. Suviše rano otkrio sam njegove veštine na putu u visoko društvo.
I u životu, kao i u slikarstvu, Popović je neiskren, sa proračunatim efektima koji otkrivaju njegov režiserski talenat. Kako nikada nisam bio očaran, izbegao sam mogućnost da se razoračam. Stojimo na dve različite obale.
Žika Stojković: najdublja veza. Nepredvidiv u druženju, isključiv i nasilan. Postepeno, oduzeo mi je osećanje ležernosti koje zahteva svako prijateljstvo. Postajem neiskren i prećutkujem mnoge stvari, a posebno se to odnosi na njegove političke angažmane.
Sva trojica od početka svog ulaženja u javni život nastupali su kao opozicionari. Ali, sve te ljutnje na režim iskazane su na poseban, lukav način, u nekoj zaljubljeničkoj formuli. Mi nismo protiv socijalizma. Naprotiv! Mi smo jedino protiv njegovih deformacija. Za takav stav uvek se našao i neko iz najviše vlasti ko je bio spreman da zaštiti te gnevne ali dobronamerne kritičare. (12. jun 1994)

SPASOVDAN U BEOGRADU
Slava Beograda. Sa prozora SANU posmatram litiju kroz Knez Mihailovu ulicu sa patrijarhom i četiri vladike na čelu. Prošli su gradom od Vaznesenjske crkve, gde je presečen slavski kolač. Tako se Beograd i zvanično vratio svojoj slavi i nekada tradicionalnoj litiji. Ovo je neobičan trenutak u razvoju naših političkih prilika. Šta on znači u odnosu na režim, a šta suštinski kazuje? Kako da ocenim to narodno vraćanje svojoj crkvi? Koliko je svet istinski obuzet istinama koje propoveda hrišćanstvo a zastupa pravoslavna crkva? Ili je to samo novi korak u davnom duhovnom lutanju? Skepsa proizlazi iz straha koji sam stekao gledajući kako naš svet duhovno propada, sa kakvom ravnodušnošću prima svoje otpadništvo sa svojom zbunjenom primitivnošću. S druge strane, da li je Crkva u stanju da primi svoju zabludelu decu i da ih preobrazi? Kakva je njena pastoralna snaga, koja će konačno nadvladati politiku i prizemno postupanje u ovoj našoj duhovnoj žabokrečini? (9. jun 1994)

Deobe kao sudbina

DRUKČIJE SA NEMCIMA

JUČE na televiziji veliki nemački konvoj sa humanitarnom pomoći. Konvoj su dopremili dobrovoljci, a šalju ga nemačka vlada i nemački Crveni krst. To je istovremeno i najveća humanitarna pošiljka koja je do danas stigla u našu zemlju.

Uzbudila me je ta slika i pokrenula nadu da je za nas neophodno da pokušamo da sa Nemačkom uspostavimo drugačije odnose. Verujem da će se kod Nemaca uskoro obnoviti svest o njihovoj predvodničkoj ulozi u Evropi, osećanje da su izloženi grubom američkom pritisku, da su zanemarene duhovne vrednosti Evrope. Oduhovljena Evropa od Kanala do Urala, to je jedina nada zapadnoevropske civilizacije, jedina odbrana hrišćanstva pred ofanzivnim islamom, koji preti da nas sve zajedno uništi. Rado bih pošao u Nemačku da pokušam da bar minimalno pomognem oko uspostavljanja poremećenih veza. Nudio sam tu ideju Dobrici Ćosiću čak tri puta, ali je odbio. Nije imao volje da mi omogući da bar pokušam. Nemam više kome da se obratim, s kim da razgovaram.

Neiskorišćeno je ostalo i moje poznanstvo sa kardinalom Kenigom. Zato nije kriva država, već Srpska crkva, koja nije iskoristila proslavu stogodišnjice crkvene opštine u Beču, kada sam sprečen da govorim o tom događaju, iako me je prethodno zamolio vladika Konstatin da se toga prihvatim. Sa ovakvom politikom nema šansi da nam svanu bolji dani. Bićemo osuđeni da živimo na margini evropske kulture. A kako druga strana radi i kako koristi svaku priliku da se u svetu izbori za svoje stavove, svedoči i vest u biltenu „Pro-Oriente“. Bosanski franjevci su uspeli da u palati Palfi naprave antisrpsku izložbu. A ko je ponudio izložbu fotografija o stradanju srpske sakralne umetnosti u ovom ratu? Kažem ponudio, jer je gotovo izvesno da bi ponuda bila odbijena. Ali, ko zna, ako bismo izgubili mogućnost za palatu Palfi, možda bi se našlo neko drugo mesto. Ali, lakše je kukati nego pokušati da se nešto izmeni. Ogavna lenost!

U vestima na televiziji juče me je zaprepastila reportaža našeg izveštača iz Moskve, gospođe Stamenić. Retko kad sam čuo tako potresnu reportažu o strašnim procesima raspadanja koja su danas ovladala Rusijom. Ekonomska situacija katastrofalna, proizvodnja stala, na stotine preduzeća je zatvoreno, američka supkultura hara zemljom, bande pljačkaša ubijaju usred bela dana u Moskvi, a zvezde američkog šou-biznisa a la Lajza Mineli i Majkl Džekson zaluđuju rusku omladinu. Crna berza sa američkom i zapadnjačkom robom stvorila je bezbrojne buvljake. Vrhunac je da ove zapadnjačke „zvezde“ zahtevaju da posete najvažnije vojne baze, kako bi se tamo, na mestima koja spadaju u najveće vojne tajne, slikali sa vojnicima i oficirima.

Najgore je što ne vidim idejnu snagu koja može da se brzo i efikasno suprotstavi ovim „poslednjim vremenima“. Boris Jeljcin nije taj spasitelj. On je prinuđen da sledeći Gorbačovljevu liniju i dalje podstiče razaranje bivšeg Sovjetskog Saveza po dva osnova: nacionalnom i ekonomskom. To su klopke iz kojih on nije kadar da se izvuče. Razume se da je on štićenik Zapada, koji mu je oprostio pokolj u ruskom parlamentu, borbu za demokratiju tenkovima. Taj juriš uništio je moralni lik vojske, koja nije shvatila šta joj valja činiti. To smo doživeli i mi prilikom razbijanja Jugoslavije, kada je potpuno zatajio birokratizovani armijski vrh.

Sasvim je paralisana Duma, bez obzira na to što je izabrana na demokratski način. Ona može da brblja šta hoće, može da donosi kakve god hoće rezolucije, sve je to bez vrednosti, jer je vlast u rukama jednog čoveka, koji mirno učestvuje u raspadu svoje zemlje. Oko trideset miliona Rusa prepustio je na milost novostvorenim državama, izgubio je topla mora, zakrvljeni su odnosi sa Ukrajinom, koja ne ispušta Krim, onaj Krim koji je Ukrajini samovoljno poklonio Hruščov. Pred licem sveta cenkaju se Rusija i Ukrajina oko crnomorske flote, vekovnog ponosa Rusije. Sve je otišlo na doboš, a ti procesi kojima sa lakoćom upravlja Zapad bude misli da je reč o božjoj kazni za užase koje je boljševički režim počinio i sebi i drugima. Pravo je čudo da se velika i moćna Kina nije oglasila u ovom sveopštem metežu. Ne verujem da je ta stara imperija zaboravila na svoje teritorijalne zahteve u Sibiru.

Ako smo mi Srbi zbunjeni i unesrećeni, prezreni i poniženi, šta je preostalo da se kaže za veliki ruski narod? Vratio mu se Solženjicin. Želeo bih da u dvadesetogodišnjem američkom izgnanstvu nije potrošena njegova moralna snaga, harizma mučenika, koja deluje isceliteljski. Nesreća je tako velika da se pitam da li je za ruske prilike dorastao samo jedan prorok. Mi se od ruske bede razlikujemo jedino u njenom obimu, sve drugo je slično. I kod nas Moloh kriminala proždire tkivo nacije. Ista društvena nemoć i moralna zbunjenost potresaju i naš život. Skoro da poverujem priči da je sudbina svim Slovenima odredila da se neprestano rastaču, da se duhovno nikada ne mogu sabrati, učvrstiti, preporoditi. (14. jun 1994.)

RAT BIOLOGIJOM

SAVETOVANJE povodom katastrofalne demografske situacije u Srbiji. Ako se ovako nastavi, kroz trideset godina Srbi će u svojoj državi biti manjina. Traga se za uzrocima ove krize, iznose razna domišljanja. Prave se upoređenja sa Albancima, koji bez obzira na materijalne prilike u kojima žive imaju fantastičan natalitet.

Obilazi se oko istine koja glasi: Albanci uvećavaju svoj broj, savršeno svesni da na taj način dobijaju jedan poseban rat. Oni biološkim putem postaju prirodni osvajači. Njihova opšta solidarnost još je oslonjena na stroge zakone rodovskog društva. Jedinka je pod kontrolom zajednice i tu nema praštanja. To je narod koji pred sobom jasno vidi nacionalne ciljeve: stvaranje velike Albanije. Shvatili su da će taj cilj postići najbrže ako uvećavaju svoje stanovništvo.

Kod Srba je sve drugačije. Nacionalni cilj ne postoji. Selo je u komunizmu razbijeno i ono više nije izvor sveže biološke snage. Danas je srpsko selo ostarelo, a mladi ljudi lutaju svetom kao raseljena lica. S druge strane, gradski uslovi života ne deluju stimulativno na rađanje, a porodica, kao osnovna društvena ćelija, oslabljena je ili sasvim razorena.

Srbija nema svoj demografski program. U ovim uslovima, ako bi ga neko i izgradio, on nema snage da stupi u život. Taj bi program ostao na nivou pametnog razmišljanja učenih ljudi. On nikoga ne bi obavezivao i sve bi i dalje išlo na stihijski način, u susret katastrofi. Problem srpskog nataliteta, odnosno njegovog opasnog opadanja povezan je sa opštom slikom srpske rastočenosti, a putevi našeg oporavka leže u beznadežnoj slici koja je zavladala u društvu. Tu najmanje pomažu rodoljubivi apeli i patriotska zapomaganja. Srbi stoje zbunjeni i otuđeni, ne znaju kuda da krenu, ni šta im je budućnost. (15. JUN 1994.)

ZAUVEK SAKRIVENI

PRELISTAVAM tek primljene odštampane tabake Efemerisa V. A sada, kada pred sobom držim gotov tekst, bilo bi divno kada bi bilo moguće da tek sada stvorim konačnu varijantu. Osećam da na rukopisu još imam posla i da sve nije ispalo onako kako sam želeo. Kada bi bilo mogućnosti, najradije bih „prečešljao“ svih pet knjiga, „oplevio“ zaostali korov. Kako nedostižno zvuči pojam: „konačna verzija“, istinski kraj dela.

Bez obzira na želju da tekst dovedem do perfekcije, postajem svestan da sam stvorio svoju „sagu o Medakovićima“. Prva knjiga nastajala je dugo i čekala je preko dvadeset godina, od 1974. do 1990. da bude objavljena. Nagrađen uspehom, bio sam ohrabren da pišem dalje i da radim brže. Bilo je trenutaka, naročito za vreme moje bolesti, kada sam se uplašio da neću stići i da će delo ostati nedovršeno. Razmišljam da li je saga konačno završena. Osluškujem glas koji odzvanja u meni i govori mi: Consumatum est. Osećam da bi svako novo dopisivanje narušilo celinu i funkcionalnost kazivanja i da bi to radio na uštrb mere.

Neki dobronamerni ljudi saleću me sa dva pitanja: zašto sam prećutao da imam braću i sestre i zašto ih ne pominjem, i drugo, zašto ne otkrivam svoj intimni ljubavni život. Zašto ljudi traže više nego što mogu da dobiju? Sigurno sam imao neke razloge što sam izostavio braću i sestre. Već taj čin svedoči o duševnoj situaciji u kojoj sam živeo.

Znam sa koliko sam se muka rešavao da prodrem u najintimnije sfere oca i majke, u odnose koji su direktno odredili moju sudbinu. Plašio sam se da se ne ogrešim o istinu, da moje svedočenje bude netačno. U sagu sam uveo tolike ličnosti za koje sam slutio da im se mogu još više približiti, ući u psihologiju njihovih postupaka, opisivati ih kao deo mog vlastitog duševnog pletiva. Bojao sam se da u to tkanje unesem braću i sestre, o čijim istinskim duševnim stanjima nisam saznao onoliko koliko je potrebno da se čovek ne ogreši. Najverovatnije, plašio sam se da neću moći da protumačim naš odnos.

Što se tiče moje intime ljubavnog sadržaja, usudio sam se da opišem samo jednu ljubavnu scenu, onu sa Majom, u prvoj knjizi. Ima stvari koje nikada ne treba reći, koje više piscu mogu da koriste ako ostanu pohranjene u njemu, skrivene i prepuštene naslućivanju. Formiran sam da tako postupam i to su ograde koje ne mogu da preskočim. Ja i nisam pisac po profesiji, već po vokaciji. Obaveze koje nosim u sebi sasvim su drugačijeg porekla i to samo učvršćuje moju moralnu nezavisnost. Ne zaboravljam ni za trenutak da mi ona nije bila poklonjena, već sam je sticao postepenim osvajanjem. A ko onda lakomisleno ispušta iz svoje vlasti ono što je jednom uspeo da osvoji?

Nemam ni potrebe ni volje da se pravdam. Glavni razlog što to odbijam je nemogućnost da do kraja objasnim sve moje postupke čak ni samom sebi. Uostalom, zar u ovakvom porodičnom letopisu nije sasvim prirodno da se onaj koji priča u prvom licu posakriva u mnogim ličnostima? U sve njih usadio sam i nešto svoje, a u tom procesu poistovećivanja krije se možda i najpotpunija istina o samoj suštini porodice u kojoj neprestano traje proces uzimanja i davanja, proces u kojem se brišu sve individualne granice. (16. jun 1994.)

LAICI I DUHOVNICI

JUČE sam slušao emisiju novosadske televizije o monaštvu. Učestvovali su dr Irinej Bulović, jeromonah Pahomije i laik gospodin Radoslav Pavlović. Slušao sam rečnik kojim su pokušavali da nam približe osnovna načela monaških zaveta. Treba mnogo znanja da se shvati njihova terminologija, sva složenost suptilnih teoloških pojmova. Shvatio sam da između nas laika i pravih duhovnika postoji veliki terminološki jaz, što sprečava istinsko sporazumevanje. Mi jednostavno nismo u stanju da ih pratimo, posebno kada počnu da objašnjavaju mistične komponente vere.

Otuda, smešno mi zvuče odluke Vatikana da uvede u bogosluženje narodni jezik, a isključe latinski. Ne znam šta se suštinski postiglo, a izgubila se mistična komponenta. Nisu svi jezici u svom razvoju dostigli stepen da na njima bude protumačena reč božja. Većina vernika nikada neće dozreti da uđe u suštinu hrišćanskih dogmata. Zapeće njihovo znanje već kod „Vjeruju“. I taj tekst pun je mističnih tajni i teško je razumljiv običnom čoveku, a baš ti ljudi čine većinu vernika. Većina zaostaje, a dalje sledi svoju crkvu ne tražeći da prodre u sve tajne koje ona ispoveda.

A može li se čovek približiti svome bogu ako pređe samo pola puta? Može li se staviti cela vera u polovinu, punoća u okrnjenost? A kad je reč o dogmatima, uvek sam se pitao zašto su odluke svetih vaseljenskih sabora, njih pet, konačno utvrđene istine. Kakvi su to nadahnuti ljudi u tim davnim vekovima koji su jednom sagledanu istinu odredili svom potomstvu da u njoj istrajava zauvek? Zar dogmati ne znače i prinudno pristajanje na zaustavljanje razvoja ljudskog duha? Roma locuta causa finita. (14.Jun 1994.)

Liberali optužuju Srbiju

NOVI FRONTOVI

Slušam reakciju na jezičke reforme oko uvođenja ekavice, o čemu je na Palama doneta skupštinska odluka. Čim se to desilo, opomenuo sam u Vukovoj zadužbini Pavla Ivića da je taj potez preuranjen i da neće doneti dobra. Upozorio sam da normirana ekavica odmah otvara problem kod Crnogoraca, koji neće pristati da napuste svoju ijekavicu.

Razumem političku pozadinu ove bosanske odluke, ali, nalazim da u ovom času kada se srpski narod bori za svoj goli opstanak nije mudro da se otvaraju novi problemi. Ivić je priznao da će problem biti Crnogorci, ali se nije izjasnio šta predlaže da se to ne desi. Novo ulje na vatru dolio je svojim izlaganjem na Kongresu srpskih intelektualaca iako je glavnu oštricu prepustio svojim đacima Mitru Pešikanu, mr Brboriću, dr Remetiću i dr Stijoviću. I njihovo žustro izlaganje nije bilo pametno.

Sada vidim na televiziji, u Nikšiću, Crnogorci grme protiv ove jezičke reforme, a njihovi liberali trljaju ruke. Šta se to dešava sa našim narodom i koji vrag mu ne da mira da i u najgoroj situaciji otvara sve moguće i nemoguće frontove. Javlja se neka atavistička ratobornost, a niko od tih bojovnika ne želi da se zamara predviđanjima. Vladajuće parola su: „lako ćemo“ i „nema problema“, iako je i detetu jasno da je to bežanje od istine. U kako kratkom vremenskom rasponu uvaljuju nas naši lingvisti u nove nevolje! Ove nove biće bolnije i duže će trajati od onih koje su izazvali „Novosadski dogovor“ i „Deklaracija o jeziku“. Nema u našem javnom nastupanju potrebne smirenosti, promišljenosti i predviđanja. Sve se rešava u trenu i sve je oslonjeno na improvizaciju, čiji se kraj ne predviđa. Sve ovo zapisujem povodom mojih sumnji vezanih za prilike u Crnoj Gori.

Imam utisak da liberali, zapravo separatisti, koriste nevolje koje Jugoslaviji donose sankcije, ulivajući Crnogorcima nadu da će im odvajanje od Srbije doneti spokojstvo i bogatstvo. Naročito ovo drugo. Kako je nada da će se sankcije brzo ukinuti sve manja, sve veća je čežnja da se separatno spasava koža. Nije pametno da se ovim snagama u Crnoj Gori duva iz Beograda u jedra. Oni vrebaju svaku priliku kako bi izgradili izdajnički alibi. Glupo je ako im se odavde naseda. A to se čini ako se daju neodmerene i neodgovorne izjave. Separatisti se smišljeno pozivaju na crnogorski ponos, na državnost, na nacionalnu posebnost. Naročito je primamljiva ova parola.

Liberali operišu blokadom koju su skrivili Srbi, ubeđujući svoje zemljake da bi posle izdvajanja iz federacije sa Srbijom, takoreći već sutra po secesiji, u Crnoj Gori potekli med i mleko, a nacionalni dohodak skočio na evropski nivo. Za te potkupljive ljude sve je to pitanje računice, a podsećanje na nekakvu staru slavu samo je fasada iza koje se kriju gramzivost, potkupljivost i spremnost na izdajstvo. Nije Njegoš slučajno napisao svoj „Gorski vijenac“, gde veliku temu predstavlja istrebljenje poturica. I bez komunističke vlasti, došli bismo do istih rezultata. Sve se ponavlja kao zla kob.

***

Na televiziji prikazuju materijal naše komisije o deobnom bilansu. Veliki posao koji zaslužuje punu pažnju. Jer, tek ovako, crno na belo, vidi se u kako se podređenom ekonomskom položaju nalazila Srbija i srpski narod u celini. Prava je šteta što je ovaj ogroman posao obavljen tako kasno, u vreme raspada zajedničke države. Ovaj materijal se pojavljuje za nas u najgore vreme, kada se umanjuje njegova verodostojnost. Treba da se delimo sa nekorektnim partnerima, koji će osporavati svaku stavku, čak i one koje su svakom jasne. Ovu bratiju ne zanimaju činjenice, brojevi, dokazi. Oni nisu spremni da čuju istinu, jer je njihova predstava o zajedničkom životu izgrađena na lažima i prividima. Nas u suštini dele dve logike, dva različita način razmišljanja pred činjenicama. Ako prihvate istinu, rasprsnuće se onaj lažni svet u kojem postoje.

Čuvanje laži predstavlja bitan deo njihove celokupne egzistencije. Kako da priznaju Srbe kada je već „otac domovine“ Ante Starčević tvrdio da Srba i nema, a ono malo Srba koji eventualno i postoje, da su Hrvati koji misle da su Srbi. Nema te ludosti koju neće ugraditi u svakodnevno političko postupanje. Kako ih razuveriti da hercegovački pravoslavci nisu Srbi, već Hrvati koji su u tursko vreme silom (!) bili naterani da prime pravoslavlje? Ne znam kako da sa našom bivšom braćom izvedemo deobni bilans. Pri tom ne mislim samo na bilans materijalnih dobara već na onaj koji se odnosi na deobu duhovne baštine, jezik, književnost, umetnost. Ko će tu biti kadar da povuče granične crte, kada prvo spoticanje počinje na pitanjima našeg jezika. Jer, za njih sumnje nema da je hercegovačka štokavština hrvatski jezik koji je Vuk ukrao Hrvatima i pretvorio u srpski jezik. Tu nema daljeg razgovora. (20. jun 1994)

UZROCI ATENTATA

Ponovljen mi je poziv da na Austrijskoj televiziji, u emisiji Klub 2 učestvujem 28. juna. Razgovor će se voditi na temu: „Die Schusse im Sarajevo 1914“. Austrijanci nikako da se smire na temu ubistvo Ferdinanda. Razume se da i ovu emisiju verovatno prave iz ugla osuđivanja Principovog atentata. Što manje će se govoriti o stvarnim uzrocima ovoga čina. Ponoviće se odgovornost Kraljevine Srbije za ubistvo, iz čega automatski proizlazi krivica srpske države za izbijanje svetskog rata. Siguran sam da niko od učesnika neće do kraja analizirati suštinu organizacije „Mlada Bosna“, koja nije predstavljala neko ideološki kompaktno telo. U njoj su bile okupljene razne frakcije, od nacionalista do bakunjinista, od onih koji su sanjali da svoju sudbinu vežu za srpski Pijemont, da grupe koja je bila zaneta prvenstveno socijalnom tematikom. Ujedinjavala ih je samo mržnja prema Austriji, protest protiv aneksije Bosne i Hercegovine, klasični imperijalizam. Ni unutrašnji problemi Austrije, posle Nagodbe 1867. nisu do kraja protumačeni, a posebno neuspeh trijalističke koncepcije, koju je zastupao još kron-princ Rudolf. Oko tih ideja zanimao se Ferdinand, pa nije čudno kako je kod Mađara bio omražen.

Oduvek sam smatrao da atentat u Sarajevu ne bi mogao da uspe da Ferdinandova smrt nije odgovarala interesima nekih najviših krugova, pre svega mađarskih i vojnih. Jadni Gavrilo Princip uleteo je u splet najzamršenijih igara a da nije potpuno bio svestan koje su posledice njegovog čina. Najzad, ako ga je podržavala „Crna ruka“ sa Apisom na čelu, jedno je izvesno, za ovakve akcije „mladobosanci“ nisu imali podršku srpske vlade. Pašić je znao u kojoj je meri Srbija iscrpljena u dva balkanska rata i da nema snage da zagazi u sukob sa Austro-Ugarskom. Sem toga, i Rusija, kao srpski protektor, složila se sa aneksijom Bosne i Hercegovine, što je značilo da sa te strane Srbija ne može računati na pomoć.

Učestvovanje u ovoj emisiji je suviše besmisleno. Dovoljno je da se setim da će učestvovati i Milo Dor, Srbin koji će zastupati austrijsko stanovište, u meri koja je potrebna za privid. I zar onda nemam pravo da me sve to vređa i zamara? (22. jun 1994)

PRAVO NA LAŽI

Novinar Branislav Matić priredio je u „Dugi“, u broju 530, od 25. juna do 8. jula, članak o masoneriji sa bombastim naslovom: „Tajni život akademika“, na osnovu podataka koje je dobio od istoričara Bogumila Hrabaka. Zašto masoni ne mogu da se slože oko izbora predsednika SANU? To je samo jedno od pitanja na koja je odgovarao prof. Bogumil Hrabak, na tribini Studentskog kulturnog centra u Beogradu. Evo šta je ovaj „specijalista za pitanje masonerije“ govorio studentima: Postoje podaci i indicije o podeli u ovoj „zvaničnoj“, Nenezićevoj loži. Jedan njihov deo pomaže vlast, „gravitira ka njenoj sferi“, pomaže da se reši srpsko pitanje i ispoljava „izvesnu patriotsku notu“. Drugi deo se politički vezuje za DEPOS i u oštroj je opoziciji. To se normalno vidi u SANU, koja nikako da izabere svog novog predsednika. U prvom krugu, recimo, bio je jedan kandidat mason, ali relativno neutralac, a protivkandidat je bio mason deposovac. I oni u ložama nikako nisu uspevali da se slože. Biće vrlo zanimljivo pratiti dalji tok zbivanja u vezi sa izborom predsednika SANU. Po svemu sudeći, sporazuma nema na vidiku.

I tako, jedan naučnik sebi dozvoljava da u javnost pušta takve izmišljotine. Sve se to uzima zdravo za gotovo i nema zaštite od neodgovornog brbljanja. Takve gluposti proizvodi jedna posebna vrsta novinara, koju lako prepoznajem i čiju specifičnu težinu nije teško odmeriti. Oduvek postoji potreba da se u javnosti manipuliše senzacionalističkim proizvodima najniže vrste. Zabrinjava kada u ove stupice upadaju profesori univerziteta, dobro reklamirani istoričari. Zaista se nalazimo na rubu morala, a naš društveni pad već odavno je neizbežan. Ozakonjeno je pravo na laži i manipulacije svake vrste. Ova pojava nezaustavljivo razara naš već ionako rastočen društveni organizam. Svakodnevno se pojačava stepen naše neizlečivosti. Uspešno se obavljaju pripreme za naš konačan silazak sa istorijske pozornice.

Drugi, koji su vitalniji i koji raspolažu jasnim ciljevima, uspeće da nas istisnu sa istorijske scene i da nam onemoguće povratak. Da li iko ko je u ovoj Srbiji odgovoran za biološki opstanak nacije vidi njenu ugroženost? Ili smo se ograničili da svu svoju pamet upotrebimo jedino za preživljavanje? Zavladala je jedna posebna vrsta neosetljivosti, koja nije lišena istinske svireposti. Ponašamo se kao da se u našem prvom susedstvu ne bori na život i smrt taj isti srpski narod. U ovom delu naše države, gde vlada mir, postavljaju se zahtevi da se živi kao da nema rata i kao da nismo prinuđeni da se branimo od onih koji nas uništavaju sankcijama i prljavim medijskim ratom. A dok se one ne ukinu, neprijatelji će biti prinuđeni da posmatraju umiranje naše „četničko-hajdučke“ dečice, da peru svoje hrišćanske ruke od svega što miriše na zločin i da i dalje, na svoj izvežbani način, čeznu za mirom.

U to ime, čak šezdeset pet američkih kongresmena jevrejskog porekla glasalo je za ukidanje embarga za prodaju oružja muslimanima i odredilo sumicu od 200.000.000 dolara za pomoć ovoj muslimanskoj sirotinji, koja brani sveta načela demokratije od pravoslavnih srpskih varvara. I to smo doživeli od Jevreja sa kojima smo za vreme Drugog svetskog rata delili našu genocidnu sudbinu! Bog više nema razloga da poštedi ovu današnju Sodomu i Gomoru. Nisam pretpostavljao da će se baš u Americi slomiti hrišćanska civilizacija i da će tu propast započeti događaji u Bosni. Još jednom Bosna postaje područje na kojem se odredila i sudbina sveta. (26. jun 1994)

“ EFEMERIS“ BEZ KRAJA

Prelistavam ko zna po koji put tabake „Efemerisa V“ i pitam se da li je ovo delo završeno. Osećanje da je došao kraj, nije zasnovano na prirodnom umoru posle groznice pisanja. Da li u meni postoje podsticaji da još nešto dopišem? Bojim se rasplinjavanja, koje rađa utisak izveštačenosti i odstupa od vernog prikazivanja likova. Uvek će postojati nešto nedorečeno, neobjašnjeno i zato primamljivo za pisanje. Nije nikakva nesreća ako neke misli, osećaji ili zapažanja ostanu neiskazani. Tim putem se stvaraju duhovne zalihe koje ko zna u kojem trenutku otvore svoje skrivnice. Moj prvi zadatak od sada biće da završim knjigu „Srbi u Beču“. Oklevanje, koje je dalo prednost „Efemerisu“, nije me suviše udaljilo od radosti pisanja u Niškoj Banji, gde sam mnogo radio na ovoj knjizi. Nikada nisam prekidao da nešto oko Srba u Beču prikupljam, da o njima razmišljam i da tu knjigu neprestano dograđujem. (21. jun 1994)

Kako opstaju izdajnici

PUSTOŠENjE NARODA

BORBA od 25-26. juna o. g. donosi tekstove iz “Dnevnika” Svetislava Basare, književnika iz Užica, pod bombastičnim naslovom: “Vreme vladavine opustošenih ličnosti”.

Deo njegove grmljavine odnosi se i na SANU. U nedostatku drugih, dramatikom ispunjenih tema, svima dobro dolazi da se grudvom fekalija bace na Akademiju. Svako ko to čini, kompetentan je prema meri koju je sebi sam odredio da se u javnosti predstavi kao neumoljivi kritičar Akademije, da joj osporava ugled, jer sve što iz nje izlazi je bezvredno i dostojno opštenarodnog prezira.

Jadna naša inteligencija! Ko te osposobio za ovoliku količinu gluposti i mržnje nejasnog porekla? U našoj opštoj destrukciji, svako pametan potrudio bi se, ako se već mora javno oglašavati, da pokuša da učini nešto dobro, plemenito, a u svakom slučaju nešto što neće doprinositi daljem razaranju nacije. Jer upravo o tome se radi.

U jednom delu naše inteligencije usvojen je tuđi strateški zadatak da se osramoti srpski narod u celini i što pre osposobi da klekne i prihvati svoj poraz. Broj onih koji se za kapitulantsko stanje zalažu nije mali i mi doista nemamo razloga da se čudimo što nas u svetu blate i satanizuju kada to rade i naši ljudi. Entropija je sastavni deo atmosfere koja je zavladala u ovoj poluratnoj situaciji našega naroda. Nemoć da se razaranje spreči prostire se u svim porama našega života. Organizovano zlo se pobedonosno širi, a neorganizovano dobro nemoćno širi ruke i čudi se šta ga je snašlo. Vlast ne obraća dovoljnu pažnju na te pojave, a to je lakomislenost koja će se kad-tad platiti. Kada se to bude desilo, ostaće samo kajanje i oplakivanje propuštenih prilika.

Ne znam u našoj istoriji, počevši od oslobodilačkih ratova u 19. veku, nijedno razdoblje u kojem se javlja toliki broj tzv. intelektualaca koji se s neverovatnom mržnjom obrušavaju na svoj sopstveni narod. Oni to čine kada je ceo srpski narod u najtragičnijoj situaciji koju poznaje njegova istorija, u trenutku kada UN na naše oči u Bosnu vraća islamske fundamentaliste, kada se preokreće istorija i raskida njen logički tok. To su potresi čiji ishod još nije poznat, a jedini lek za ovaj otrov bilo bi naše jedinstvo.

I zato, sve što rastače naše jedinstvo i bez obzira na to ko to čini, svesno ili nesvesno, postaje izdajnik srpskoga naroda. Uzalud prikrivanja, obmane, laži i varke, kad se to izdajstvo ne može sakriti. Jer, njegova providnost povećana je upravo ovim smutnim vremenima, kada se sva ljudska čula izoštravaju zbog blizine stradanja. U takvim trenucima sve postaje ogoljeno. Mi se bez naše volje nalazimo na brisanom prostoru naše svesti, bez zaklona i bez garancije da ćemo uopšte preživeti.

Očajavam, uočavajući ovako veliki broj raznih izdajnika. Gde su do sada živeli, u kakvim su busijama čekali svoj čas, kada će osloboditi sav svoj otrov. Pljuvanje po svom narodu izvodi niz mediokriteta iz njihove potpune anonimnosti. Ništarije dobijaju na značaju, a kako je reč o negativnim junacima – oni postaju omiljene ličnosti naše senzacionalistički usmerene štampe. Zahvaljujući masmedijskoj reklami, započinje pravi život ovih izmišljenih ljudi. Njih je teško vratiti u njihovu pravu dimenziju, tj. u ništavilo, u apsolutni zaborav iz kojeg neće izroniti čak ni kao ružno sećanje, kao gadna epizoda u prirodnoj selekciji jednoga naroda, koja će se na kraju ipak obaviti, jer je ona neizbežna. (27. jun 1994)

ČAS ISKUŠENJA

DANAS je otkriveno šta su smislili svetski moćnici za rešenje bosanske krize. Sve je ispalo najgore po Srbe, jer je zahtev ultimativan: jedinstvena bosanska država. Ni razgovora o tome da se Srbima prizna samostalnost ili ujedinjenje sa maticom. Još jednom smo doživeli da nas Rusi izdaju. Pružili su novo svedočanstvo kako su duboko pali i kojom brzinom hrle u susret svojoj konačnoj destrukciji.

Ovo je čas najvećih iskušenja, jer odbijanje ovih nemogućih zahteva znači nastavak rata, a neminovno je i njegovo proširenje, puni trijumf međunarodne mafije. Ne znam šta bi se moralo desiti da se situacija preokrene.

Treba pristati na zajednički život sa našim krvnicima, sa ološem bez premca, sa svetom koji nagriza naše nacionalno biće. Ludi, pokvareni i podmitljivi svete, zaslužio si svoju propast, jer kupljen od islama samo odlažeš svoje umiranje!

Nama, savremenicima ovog gnusnog ultimatuma najteže pada kako da savladamo ovako veliku količinu otrova kojom nas injektiraju.

Podstaknut arapskim petro-dolarima, zapadni svet je već odavno spreman da postane bedno oružje u rukama novih gospodara sveta. Čak je i Amerika stegnuta njihovim gvozdenim zagrljajem.

U ovakvoj situaciji smešno je bilo kakvo traženje moralnih načela. Ona pripadaju prošlosti i samo opterećuju sve one koji danas učestvuju u savremenoj podeli vlasti, tačnije u ovom prikrivenom beskrupuloznom grabežu, pljačci i otimačini.

Šta je sve ova mafija uradila sa nama? Razorila nam je državu, a ovu što je preostala pretvorila u nešto neodređeno i nepostojeće za ostali svet.

Stavili su nas van zakona i sada je svakome dozvoljeno da na nas puca. Mi smo, dakle, za druge “Vogelfrei”. Ukinut je ne samo embargo na isporuke oružja muslimanima, već je svima otvoreno ovo jugoslovensko lovište. Gone nas kao gubavce, kao čudovišta koja treba što pre skloniti sa ovoga sveta. Za ovakav zločin udružuju se zemlje, crkve, pojedini ljudi, a ovo kolektivno slepilo, sasvim otvoreno podržavaju svetski Jevreji. Možda se nadaju da će na Srbe svaliti vekovno prokletstvo koje su sami nosili. Konačno, eto im prilike da sebi nađu zamenu.

Preti da na nas krene ceo svet. Za ovaj zločin najveću krivicu pred istorijom nosiće Rusija. Slaba nam je uteha što su i ovom džinu odbrojani dani i što se već sada kao neki prosjak šunja oko nosilaca novog poretka. Još ga, valjda dok mu ne iskamče i poslednju atomsku raketu, zovu na razne konferencije gde sme da učestvuje ukoliko unapred prihvati određenu ulogu. A posle, oteraće ga sa sofre bogataške i neće mu dati ni mrvice.

Samo za sada vlasnici novog poretka tolerišu ovog jednookog Polifema. Približava se vreme kada će mu ovi novi Odiseji iskopati i ono jedino oko i pustiti ga da kao slepac tumara svetom. Glupi slovenski svete, nemoćan si, a imaš snagu džina! Za žaljenje si, što si za svog slepovođu izabrao onog koji te je ubogaljio, dok te jednog dana ne dovede do ruba ponora kako bi te konačno strovalio u ambis.

Tvoja propast, slovenski, pravoslavni džine, neće biti neka uteha, jer sa našim slomljenim srcem mi ne možemo biti ni zluradi, ni osvetoljubivi. Već sada smo zbog opšteg izdajstva kojim smo opasani samo najdublje razočarani i neutešni. (6.jul 1994.)

ZABORAVITE NA KAZAČOK

SAMIT u Napulju. Italijani kao stari majstori za priređivanje svečanosti, sve su učinili da svetskim moćnicima dočaraju festivalsku atmosferu. A ti moćnici, puni sebe i svojih neostvarenih maštarija, hitro se prilagođavaju toj drevnoj pompi i za trenutak ponašaju se kao pravi suvereni. Izlaze iz aviona ukrućeni i svečani, gaze sigurnim hodom po crvenom tepihu, obilaze počasni vod i kao nešto najprirodnije primaju raport uparađenog oficira koji ih, uz mahanje sabljom, glasno uzvikujući, poziva da zajedno marširaju ispred vojnika.

Eskorte prate automobile, koje ove nove vladare voze u njihove raskošne rezidencije, odakle će ih svakog dana odvoziti u bivše kraljevske dvorce, a sve to pred očima naroda koji će radoznalo sačekivati ove povorke, pogađajući ko je ko u blindiranim limuzinama. Iz ljudske svesti je teško istisnuti pritajenu nostalgiju za iščezlim sjajem nestalih monarhija.

Teško je izračunati koliki je stvarni broj pravih korisnika ovih predstava, za koga se one prave i šta sve treba da potvrde.

Iza lažne pozlate kriju se obmane, prividi, sujete i pohlepa, koja čelne ljude sveta prikazuje u njihovoj pravoj dimenziji. Oni su mahom predimenzionirani i apsolutno nesposobni da ustroje bilo kakav novi poredak. Zabrinjava njihova materijalna moć i užasava nesrazmera između sile koju predstavljaju i intelektualne i moralne bede koju ne mogu da sakriju.

Čovečanstvo će ovi, ili ovakvi ljudi, uvesti u treći milenijum, a baš su oni reprezentanti nakaznosti i bede koju je stvorio naš vek. Reč je o nasleđu koje je već osiguralo svoju budućnost.

Samit u Napulju! Najrazvijeniji su samilosno u svoje krilo primili najunazađenijeg, i to da bude ravnopravni član. Tako se Rusija učlanjuje u novu svetsku mafiju, a ko zna šta će sve morati da plati za tu ulaznicu. Dali Rusi groš da uđu u kolo, a daće sve što imaju da iz njega izađu. A dok se to ne desi, igrajte, braćo Rusi, tu novu igru i zaboravite što pre na kazačok! Igrali su ga Amerikanci samo kratko vreme, posle Drugog svetskog rata i brzo, veoma brzo zaboravili na pravila te igre.

U novoj svetoj alijansi dobiće i Rusi neku ulogu a ona će zavisiti od spremnosti da poslušno izvršavaju naređenja svojih novih gospodara. Na ovakvim skupovima neko mora da prihvati i ulogu lakeja.

Nisam očekivao da ću doživeti da vidim Ruse u toj ulozi. Deluju kao propale aristokrate koji rade u noćnom lokalu gde stojeći pred vratima smerno propuštaju goste.

Pred nama je izvrnuta slika sveta. Postojala je u Beču u Kertnerštrase kuća, tzv. Hosenhaus čiji se izgled sačuvao prema jednom crtežu Solomona Kleinera iz 1749. Cela fasada ove palate bila je oslikana kompozicijama koje su prikazivale “obrnuti svet”. Bile su to scene iz životinjskog sveta, posebno zečjeg, u kojem se oni pojavljuju u ulozi goniča, dakle oni gone lovce i pse. Kada ih ulove, zečevi ih kažnjavaju svim, pa i najstrožim kaznama onoga vremena. Posle izvršene smrtne kazne nad svojim neprijateljima, zečevi slave pobedu. Misao o “obrnutom svetu” pada mi na pamet jer ovaj današnji “obrnuti svet” zahteva da žrtva moli svoje dželate za oproštaj.

Naopaki odnosi se rugaju normalnom rasuđivanju, starom moralu i ustaljenim društvenim odnosima.

(9. jul 1994)

STRAH OD DANAJACA

SINOĆ sam gledao na televiziji svečanost proslave Vidovdana u Kruševcu. Posle prekida od više od pola veka, krećemo ka kosovskoj tematici, starim, utabanim, rodoljubivim stazama. Vizuelni utisak je bitniji od prave, unutarnje drame koju današnji čovek teško može da doživi. Nisam siguran da li na ispravan način pokušavamo da uspostavimo prekinut kontinuitet naše duhovnosti, a posebno onog njenog dela koji se spaja sa rodoljubljem. Bojim se da su stari modeli potrošeni i da treba pronalaziti njegove nove oblike.

Šta nas danas drži na okupu, šta nas spaja i daje nam čvrstinu kojom se rodoljublje suprotstavlja nacionalnoj destrukciji? Da li smo mi u Srbiji i danas rodoljubi, ili ta naša osećanja pripadaju prošlosti? Da li nas je san o nekakvom nebuloznom internacionalizmu totalno zbunio i pomeo? Gde smo danas, kada su nam razorili državu koju smo u dva svetska rata stvorili u krvi?

Ušli smo u razdoblje običnog preživljavanja i tu nikakva pomoć Međunarodnog crvenog krsta ne može pomoći. “Bojim se Danajaca i kad darove nose!” “Svijet je ovaj tirjan tirjaninu.” Savremeno zvuče Njegoševi stihovi ispevani na iskustvu našega prostora, na iskustvu koje izgleda kao da se skamenilo. Kao da je zauvek sačuvan taj lik mržnje, zala i međusobnog istrebljivanja. (28. jun 1994, Vidovdan)

BRAĆA PO SMRTI

NEKA zlokobna tišina zavladala je pre susreta 7. jula, kada će se konačno saznati šta je odlučila Komisija za razgraničenje u Bosni. Slutim da ona ne nosi ništa dobro. Verujem da će mape za Srbe u Bosni biti nepovoljne. Sve je sračunato da Srbi odbiju mape. U američkom Senatu 50:50 je ishod povodom predloga senatora Dola i njegove grupe da Amerika jednostrano ukine embargo za izvoz oružja bosanskim muslimanima. Na osnovu ovakvog rezultata predlog je odbijen.

Svi senatori Jevreji ili oni koji su jevrejskog porekla glasali su u prilog ukidanju embarga. Sramna stranica jevrejske istorije, dokaz o krajnjoj beskrupuloznosti, amoralnosti i cinizmu. Naivno je da Srbi od ovih ljudi očekuju nešto. Naš svet treba da se navikne da racionalno podnese ovakve udare. Treba što pre zaboraviti dane naše zajedničke patnje, kada smo bili izloženi pravom genocidu. Tada smo bili braća po smrti i naivno verovali da nas više ništa i nikada neće rastaviti. Surova realnost i grubi pragmatizam učinili su svoje. (3. jul 1994)

Feljton „Večernje novosti“

Gresi Svete Stolice

I PORED svih lukavstava i već tradicionalnog opreza, ne mogu se sakriti prave misli pape Jovana Pavla. On se otkriva kao nedvosmisleni zaštitnik današnje Hrvatske, kao što je njegov prethodnik podržavao NDH i ustaški režim. Ironija izbija iz njegove ocene da je Hrvatska danas “slobodna i samostalna”! Slobodna da se do kraja podastre pred voljom Nemačke i Amerike, slobodna da svoj prostor etnički očisti i poubija preostale Srbe, slobodna da živi u iluziji o svojoj slobodi, tisućljetnoj kulturi i pripadnosti evropskoj civilizaciji, slobodna da neograničeno mrzi šizmatike, slobodna da za tuđe interese obavlja sve prljave poslove, slobodna da održava lažni mit Antimurale christiansis.

Sveta stolica će popustiti pred molbama svoga štićenika i napokon Stepinca proglasiti blaženim. Učiniće to kako bi i tim činom učvrstili svoj protektorat nad Hrvatskom, a ovu još jednom u istoriji pretvorili u svog poslušnog vazala. Već godinama katolička mašinerija radi na prikazivanju Stepinca kao komunističkog mučenika. Iz činjenice da su mu sudili komunisti izvlače se zaključci koji nemaju veze sa istinom i ne skidaju sa njega odgovornost da je svojim autoritetom podržao krvnike iz NDH. Uzalud branitelji tvrde da je njegova kolaboracija imala za cilj da utiče na ublažavanje pogroma, na skretanje sa staza zla i mržnje.

SVE te priče zvuče neubedljivo i lažno. Ovaj fanatik je sve znao, jer je živeo u samom epicentru u kojem su se kovali satanski planovi ove nakazne države. Dao im je svoj pristanak i time ustoličio njihov legitimitet. Postao je saučesnik. Od tog sramnog žiga ne može ga osloboditi nikakvo fiškalsko nadmudrivanje. Ako se strancima i može podvaliti iznošenjem raznih “istina” sa ovog našeg tragičnog prostora, nemoguće je da se to učini nama koji suviše dobro poznajemo zle duhove koji haraju ovim prostorima.

Beatifikacija Alojzija Stepinca predstavljaće glogov kolac u našu zajedničku budućnost, ukoliko je ona uopšte moguća. Taj čin će obavezivati Svetu stolicu za vekove koji dolaze. On se neće moći ni povući, ni sakriti, niti je moguće da se činu beatifikacije ikada da neki drugi smisao. (4. maj 1995)

U 13 časova pozvan sam kod patrijarha Pavla, u vezi sa imovinskim pitanjima obnovljenog Društva sv. Save. Zatičem patrijarha uznemirenog. On ne može da sakrije svoj očaj zbog hrvatskih zverstava nad srpskim narodom u Pakracu i okolini. “Kakvi su to ljudi koji ubijaju decu? Jedno je boriti se a drugo je činiti zločine. Kada bi mi neko tražio da učinim zločin, ili će me strovaliti u kakvu jamu, izabrao bih ovo drugo.” Za vreme razgovora došao je mitropolit Amfilohije, koji se vratio sa konferencije za štampu na kojoj je pročitao saopštenje za javnost Svetog sinoda, od 5. 5. 1995. Veoma jasno saopštenje odslikava stvarno stanje i nedvosmisleno ukazuje na hrvatske zločine.

Dana 1. i 2. maja o. g. uništeno je 65 srpskih sela preostalih posle etničkog čišćenja izvršenog još 1991, kada je zbrisano čak 280 sela. Mitropolit Amfilohije upravo se vratio iz Bosanske Gradiške, koju su Hrvati granatirali. Pokazuje mi snimak na kojem on drži na ubrusu kožu zdrobljene glavice male Dajane Šajić (5,5 god.), ubijene sa bratom Nenadom, prilikom hrvatskog bombardovanja Bosanske Gradiške i izbeglica iz Slavonije. U saopštenju Sinoda pominje se i učestvovanje Franje Tuđmana i Alije Izetbegovića na proslavi Dana pobede 9. maja u Moskvi. To predstavlja poseban kriminalni akt i novo svedočanstvo o potpunoj demoralizaciji Jeljcinove Rusije. Dok je on na vlasti, srpski narod nema šta da očekuje od ruske politike.

Moramo se što pre otrezniti od uverenja da nas mogu zaštititi kad nisu u stanju da to učine čak ni sa sopstvenim narodom. Ovako, bićemo kao u bunilu i onesposobljeni za racionalno postupanje. Porazi koje sada preživljavamo posledica su srpske nesloge i tu leži istorijska krivica svih aktera savremene politike. Bez ostatka!

RASTUŽIO me je srpski patrijarh. Onako sitan, kao da se još više smanjio, uvukao u sebe, dopro do samog dna svojih velikih briga. Prvi put kao da je izgubio onu svoju svetačku mirnoću, neprestano se vrpoljio na sofi. Uznemirene su bile i njegove ruke. Bilo mi je jasno kakve ga užasne muke more, njega koji iz časa u čas nezadrživo gubi svoj slavonski zavičaj. Tolike su oči uprte u njega, a on, svestan svoje nemoći, očajan što svom narodu ne može da uputi neke opipljive znake utehe. Čini što može: opominje na trpljenje, ljubav i strah da ne postanemo neljudi. Naročito ovo poslednje razdire njegovu dušu, jer to isto pritiska svojom olovnom težinom i dušu njegovog naroda. Kako ostati čovek kada nas napadaju upravo neljudi, kada je konačno ugrožen i naš nacionalni opstanak? U takvim trenucima sasvim neubedljivo zvuče jevanđeoske pouke koje zahtevaju praštanje i pružanje drugog obraza. (5. maj 1995)

Završeno je Evropsko prvenstvo u košarci, Jugoslavija je prvak Evrope. Dalja zbivanja otkrila su nove moralne pukotine ovoga sveta, svu količinu politike koja je ovladala sportom i proizvela svoju glavnu tekovinu: mržnju. Gledajući završne utakmice sa Grcima i Litvanijom, nisam verovao očima. Kada smo pobedili Grke, dopala nam je finalna utakmica sa Litvanijom. Na toj utakmici, hiljade Grka navijalo je za Litvaniju. Grci su našim sjajnim košarkašima zviždali i ometali ih. To se nastavilo i prilikom proglašenja pobednika. Trećeplasiranoj ekipi Hrvatske Grci su priredili ovacije, čak i kada su Hrvati napustili ceremoniju proglašenja pobednika. Jugoslaviji su zviždali i prilikom sviranja himne. Bila je to provala neopisive mržnje, koju je teško razumeti. U Beogradu, ogromna masa demonstrirala je pred grčkom ambasadom uz parole: “Izdali ste Srbiju” i “Makedonija, Makedonija”. Razbili su prozore na ambasadi i oštetili dva automobila. “Politikin” izveštač iz Atine javio je: “Grčka publika je sinoć bila protiv nas i time možda razbila još jednu našu zabludu”, aludirajući na isticanje naših nepomućenih prijateljskih veza. Grčki mediji ocenjuju da je pobeda Jugoslavije nad Litvanijom bila “nameštena” uz pomoć generalnog sekretara Fibe Bore Stankovića. (2. jul 1995)

Mržnja muti razum

VLADIKA Sava je želeo da vidim obnovljeni konak manastira Kalenić. Pamtim ga kao zapuštenu, demoliranu zgradu kojom je Crveni krst gazdovao na vrlo lakomislen način. Razvuklo se i polupalo sve što se moglo. Kada je konak konačno vraćen manastiru, vladika Sava je naumio da ga obnovi. Može da bude ponosan na svoje delo. On predstavlja jednog od poslednjih srpskih episkopa koji još zna šta je bila Karlovačka patrijaršija, kakav je red u njoj vladao i kakvi su bili njeni patrijarsi i episkopi. Njega su u Srpskoj crkvi skoro izolovali, a njegov glas u Saboru jedva se čuje. To je tolerantan i prosvećen čovek i kao takav ne može da ima sledbenike.

Za zilote je vladika Sava isuviše barokni čovek, njegova kandidatura za patrijarha nije imala izgleda da prođe. Svakog puta kad se sa njim sretnem, sve više uviđam kakvom olovnom težinom problemi pritiskaju srpsku crkvu. Veliki broj mladih episkopa deluje nedozrelo i loše obrazovano. Patrijarh nema snage da obuzda svoje saradnike u Sinodu i Saboru. A sa svih strana grmi i seva. U novom poretku trese se čitav svet. Rimska crkva aktivirala se više nego ikada. Pronađene su nove formule za prihvatanje unije. Uklanjaju se stare teološke razlike, odstranjuju dogmatske smetnje. A pravac napada je jasan: istok. Treba raditi brzo i iskoristiti raspad Rusije, koji još nije okončan. Tu je i Ukrajina, to najmilije čedo Svete stolice, već vekovima spremna da bude pokorena.

I DOK je ranije uvek neko to ometao, sada nema više ozbiljnih prepreka i taj se posao može uspešno okončati. U tom svetskom nevremenu slabi brodić Srpske crkve vodi jedan sveti čovek, nevešt da se snađe u ovom opakom svetu. Tu količinu zla on sam ne može da savlada, a još manje episkopi oko njega. Oni deluju zbunjeno, često nedosledno. Bilo je pokušaja da se crkva jače približi nekim laičkim snagama i da se osloni na njih. U tom smislu držani su i sastanci sa intelektualcima. Predlagao sam da se obnovi neka vrsta stalnih crkvenonarodnih sabora, na kojima bi crkvena vlast konsultovala laičku inteligenciju blisku crkvi. Protiv je bio bački episkop Irinej Bulović, dok je patrijarh ćutao.

Crkvena vlast je nepoverljiva prema intelektualcima. Kao da se plaši podvala. Uostalom, možda su te rezerve ispravne, jer postoji isuviše veliki broj onih koji bi preko noći želeli da se prikažu kao hrišćani, a da pri tome ne znaju ni osnovna načela svoje vere. To su posledice opšte zbrke u glavama i dušama ljudi. Sigurno da taj haos nije ograničen na naš prostor, već su ovdašnja zbivanja samo odjek jednog šireg nereda, nastalog posle Drugog svetskog rata. Sve teže mi pada nemogućnost da sagledam kraj ovim mukama, da dokučim bilo kakvo pravedno rešenje. Po svoj prilici, mrcvarićemo se u nedogled, trošeći i poslednje mrvice razuma. U malim narodima sve je umanjeno, pa nam je i pamet data u ograničenim količinama. U ruskom sunovratu ostaće sačuvane veće količine morala. Slaba uteha za nas. (19. jun 1995)

GOSPODIN Stoltenberg, Norvežanin koji je zalutao u ovaj naš balkanski metež, usudio se da izjavi kako se u Bosni vodi opštesrpski rat. Bosanski muslimani nekad su bili Srbi, pa su prešli na islam, dok su današnji Hrvati katolici nekada bili pravoslavni Srbi. Odmah se oglasio muslimansko-hrvatski lobi, optužujući ga da je nastrojen prosrpski i da ga treba smeniti. Čak je u Norveškoj buknula afera, kao da je Stoltenberg počinio bogzna kakvo nedelo. Naterali su ga da daje ispravke i da poriče ono što je rekao.

A najtuŽniji deo cele ove priče je taj da je Stoltenberg izgovorio istorijsku istinu kada je reč o muslimanima. Ti nesrećni fanatici nikako se ne mogu pomiriti sa činjenicom da su napustili veru svojih otaca i primili veru onih koji su ih pokorili. Kao da ih neprestano peče ono njihovo izdajstvo, koje žele da iz svoje svesti potisnu na svaki način. Najveći deo njihovih svirepih obračuna u ovom ratu potiče odatle. Zbrku u njihovim glavama povećao je komunizam, koji je njihovu religiju preko noći, potezom pera, pretvorio u nacionalnost. Tako je stvoren jedan suludi hibrid koji će u budućnosti sejati samo zlo. Ubijanje predstavlja idealno oslobađanje svih, pa i najtamnijih strasti, priliku za obračune sa svojom unakaženom podsvešću. Ruše se i padaju sve ograde, iz krvavih magli izdiže se i nekakav verski cilj, konačno i spasonosno utapanje u ogromno islamsko more.

A šta reći o hercegovačkim Hrvatima, tom najfanatičnijem i najokrutnijem delu ustaških sledbenika, kojima nikakvi istorijski argumenti ne mogu da pomere izvitoperenu svest! Niko da se među njima zapita otkuda i samo ime njihove otadžbine. To se odbacuje i guši u dreci koju može da proizvede jedino verski fanatizam. I sada neka se taj Norvežanin samo usudi da izrekne svoja zapažanja do kojih je došao čitajući razne knjige. Valjda se neće suviše čuditi ako ga muslimansko-hrvatski lobi otera sa položaja. A takva graja sledi i drugima, svima koji će se usuditi da misle svojim glavama. Čak i uloga pomiritelja na Balkanu nije lišena opasnosti.

StiČe se utisak da takvi misionari nikome nisu potrebni. Doista je tako, jer jezik koji se koristi u međusobnim obračunima niko niti može, niti hoće da razume. Jednostavno, ljudi ne mogu da shvate da je na Balkanu mržnja jača od razuma. Niko se od te mirotvoračke gospode nije zapitao koliki je evropski udeo u stvaranju i održavanju ovakvih prilika i šta je sve ukočilo i omelo razvoj Balkana, prodor i prihvatanje tekovina humanizma i renesanse, na primer. Predugo su nas prinuđavali da živimo u sistemu Vojne Krajine, navikli da je cena naše slobode da branimo baš tu Evropu, koja je za uzvrat zadržala pravo da nas smatra civilizacijskim otpadom, koji se može jeftino kupiti. (27. jun 1995)

ISTOK I ZAPAD

Vekovima živimo u neprekidnom nesporazumu sa onima od kojih je zavisila naša sudbina. Određivali su je potezom pera, potpisujući ugovore sa Otomanskim carstvom, koje je svoje međe širilo prema zapadu. A za nas nije bilo ni izbora, ni odstupnice. Sa istoka je stizao mrak, a sa zapada teški uslovi i za golo preživljavanje. Skoro redovno birali smo ovo drugo. A sada se užasavaju kada nas vide ovako ubogaljene. Naš invaliditet nije slučajan i nismo ga bezumno stekli. On je stvoren u žrvnju najtežih istorijskih prilika, a pravo je čudo da smo uopšte iz svih tih čuda i pokora izvukli živu glavu. (27. jun 1995)

Diktat američke sile

SVE manje su mogućnosti, čak i za Vatikan, da se nastavi državna hipokrizija, lažna objektivnost i neutralnost. Varanje na duže staze postaje nemoguće. Kako god Vatikan bude tumačio ovu papinu izjavu, bitno je da je on muslimanima priznao pravo na „pravedan odbrambeni rat“. Drugim rečima, on smatra da su Srbi napadači, a to je i stanovište američke politike u Bosni. Ovom izjavom papa je samo potvrdio svoj od ranije poznati stav, koji je nesumnjivo antisrpski. Kada je pre neki dan spomenuo da se u bivšoj Jugoslaviji „uništava civilizacija“, to podrazumeva da taj prljavi posao obavljaju Srbi.

U svim njegovim dvosmislenostima krajnji je ishod negativan za Srbe. Tako se on svrstao u sile koje uporno satanizuju srpski narod. Ako to radi američka administracija, duboko prožeta svojim interesima, onda je to razumljivo, ali, kada se u igru uključuje Hristov namesnik, to svedoči da je kriza savremenog hrišćanskog sveta duboka. Surovo mu se vraća dugogodišnje licemerstvo kojim se uvek branio od političkih grešaka. Tako se i dalje održava privid o papinoj nepogrešivosti. Za njega će hrvatska agresija biti „pravedni odbrambeni rat“, na sličan način kao što je njegov prethodnik lukavo izbalansirao stavove Svete stolice prema Pavelićevoj „državi“. I on se suštinski slagao sa ocenom da Hrvatska vodi odbrambeni rat protiv šizmatika koji ugrožavaju evropsku civilizaciju.

Imaju oni dovoljno istorijskog iskustva da sakriju sva svoja zlodela i da svet neprestano uveravaju da upravo oni brane uzvišene hrišćanske poruke. Kako ta hipokrizija bedno izgleda ako se uporedi sa stavovima jednog Gandija i njegovog shvatanja pravednog odbrambenog rata. Koliko je Gandi nadmoćan u odnosu na papu Vojtilu!

U FORMULISANjU takvih dvosmislenosti u kriznim trenucima kada događaji nateraju na zauzimanje jasnih stavova, Vatikan ima veliko iskustvo. Tim nejasnim opredeljenjem iskazuje se i papska nota upućena zaraćenim silama 15. avgusta 1917. Upitana za mišljenje, srpska vlada je kategorično odbila tu notu, a kao razlozi navedeni su: 1. nota „nije dvojila krivce od pravednih u ovoj strašnoj ljudskoj klanici i pustošenju narodnih tekovina“; 2. papa nije upućivao „ratujuće strane na princip slobode i prava svake narodnosti, da sama rešava o svom budućem međunarodnom, državnom životu“; 3. u papinoj noti „pored srpskog pitanja, ne pominju se ni druga jugoslovenska plemena“ i 4. papina nota nije pominjala „princip slobode i ravnopravnosti malih naroda sa velikima“ (Đorđe Stanković, Nikola Pašić, Saveznici i stvaranje Jugoslavije, Zaječar 1995, 91-92).

I pored svih dvosmislenosti, pravo opredeljenje i simpatije rimske kurije ne mogu se do kraja sakriti. One izbijaju i u najlukavije sročenim frazama. Godine 1917. jasne su antipatije prema Srbiji i stvaranju Jugoslavije, a 1995. jasna su opredeljenja za unitarnu Bosnu, jer samo takav tip države može da sačuva katoličke interese, bez obzira na hrvatske nacionalne zahteve koji su u očiglednoj suprotnosti sa onim što želi Vatikan.

U takav koncept jedinstvene Bosne ne uklapaju se Srbi i zato su oni agresori. Tu i takvu agresiju definiše onaj kome se ruše njegovi dalekosežni planovi. A kako takva osuda Srba odgovara i muslimanskoj strani, Vatikanu se pruža jevtina prilika da lije krokodilske suze zbog njihovih patnji i ugroženosti od srpskih agresora. Takvu sliku o njima prihvatio je svet pritisnut američkim presudama i novcem. Tragedija je utoliko veća što danas nemamo ni tradicionalnog saveznika, Rusiju, koja i sama plovi u američkim vodama i svojoj daljoj destrukciji, koju joj nameću Pentagon i CIA. Kao da se ceo svet urotio protiv nas.

Ovom diktatu američke sile i gluposti moći će se suprotstaviti jedino Kina. Ali kada? Oni mogu da čekaju taj svoj trenutak jer su veliki narod i jer imaju jasnu viziju svoga međunarodnog položaja. Upoređivanje sa njima nije adekvatno. Mi smo mali narod na nepovoljnom geografskom položaju i mi moramo da pronađemo one formule spasenja koje važe za male narode. Sve po našoj meri! Svako precenjivanje vodi nas na opasne staze i zamućuje sliku neophodne realnosti. (23. jul 1995)

IZUZETNO veče sa dr Mihaelom Veningerom i Zoranom Konstantinovićem. Veninger je i ovoga puta otkrio svoje izvanredno teološko obrazovanje. Pored ostalih tema, razgovarali smo i o problemima hrišćanskog jedinstva, o najnovijim ponudama pape i o otporu pravoslavnih crkava da shvate svu krajnju nužnost ujedinjavanja. Njihov otpor da prime papine ponude zasniva se na dokazima iz davne istorije i ne odgovora shvatanjima ovoga trenutka.

Hrišćanske crkve na Zapadu suočene su sa ogromnim opasnostima savremene ateizacije, ali se one trude da se prema svemu što ih ugrožava i odrede. Ovaj papa ima ogromne zasluge za slamanje komunizma u svetu i zato ne treba tek tako odbacivati njegove revolucionarne ponude kao što je ova najnovija da se prihvati dijalog o primatu pape. Veoma ubedljivo, Veninger izlaže stanovište da pravoslavlje još i ne sluti šta ga čeka i kakve sve opasnosti mu tek predstoje, sa kojima se zapadni svet već odavno susreće.

Pravoslavlje nije spremno da se sa tim opasnostima bori i to je njegova tragedija. On tačno ocenjuje sve ono što se danas dešava u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, uz puno simpatija za sve one koji nisu zilotski nastrojeni.

I dok slušam ovog obrazovanog diplomatu, neprestano mislim o tome s kim bih danas u našoj crkvi mogao ozbiljno da razgovaram o preteškim problemima savremenog pravoslavlja, koje ne ume da definiše svoj stav prema prošlosti, dozvoljavajući da ga prošlost opterećuje i da mu koči razvoj.

Danas u srpskoj crkvi jedan deo vladika sa mržnjom govori protiv „baroka“, oni se naknadno obračunavaju sa Dositejem Obradovićem, njima smeta višeglasno pojanje, ne žale za hramovima porušenim u ratu a izgrađeni su u baroknom a ne u vizantijskom stilu. Veninger kaže: „Neka rušenje počnu u Beogradu, sa Sabornom crkvom“. (27. jul 1995)

Egzodus pred Olujom

POTPUNI slom Republike Srpske Krajine. Hrvatska vojska je zauzela Knin, a muslimanskohrvatska koalicija Kupres. Počeo je egzodus srpskog naroda iz Hrvatske. Kilometarske kolone izbeglica beže pred hrvatskom odmazdom. Ujedinjene nacije poslušno ćute iako je reč o klasičnom etničkom čišćenju. Preko noći brišu se vekovi srpske istorije u Hrvatskoj. Hrvati rade planski, a na udaru su i srpska imanja i spomenici kulture, sve, sve to mora da iščezne, kako bi se onemogućila i sama pomisao o nekakvom povratku.

Uoči trećeg milenijuma, uz američkonemački protektorat, dovršeno je ustaško delo započeto u Drugom svetskom ratu. Primenjena su sva iskustva iz tog razdoblja. Pavelić nije imao vremena da konačno reši srpsko pitanje. Učiniće to Titov general Tuđman. Nikada u istoriji on nije imao povoljnije okolnosti: američka zaštita, nemački blagoslov i oružje, islamski novac, nemoć Rusije, sve se okrenulo u korist Hrvata. U to ime svet je spreman da previdi zločin, da se ponaša kao da nije počinjen.

Velika načela u rukama svetskih sila postaju njihova suprotnost. U tom opštem raspadanju hrišćanske civilizacije saučesnici su i crkve, koje svojim podređenim stavom gube snagu, koju ne mogu više da upotrebe protiv opšte destrukcije i sunovrata. U ovim teškim vremenima za srpski narod pokazaće se da su Hrvati uspeli da se homogenizuju na osnovu ogromne mržnje, kojom su prožeti svi slojevi ovog naroda.

NASUPROT njima, Srbi su razjedinjeni i demoralisani. Međunarodna igra uspešno nas je najpre izolovala, a zatim satanizovala. Isterani smo iz foruma u kojima smo mogli da branimo svoje stavove. Nas jednostavno niko ne sluša, a svet se ponaša kao da nas i ne čuje, spreman još jedino da čuje našu kapitulaciju. Sulude svađe u Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj, a posebno sukob Karadžićev sa vojskom, kapitalno je svedočanstvo mahnitosti i političkog slepila.

Lepo se pokazalo da srpski komunisti, za razliku od hrvatskih, nemaju jasan nacionalni program. Oni se još gube u internacionalističkim maglama, nesposobni da svom narodu skroje bilo kakav nacionalni program. Oni i ne primećuju kako se kod omladine u našoj zemlji menjaju pojmovi o patriotizmu, kako se on gasi, a raste apatija i nepoverenje u državu. I dok se Hrvati danas opijaju svojim velikim „pobedama“, Srbi se sele poraženi, raskućeni i demoralisani. Nisam siguran da će ova najnovija srpska tragedija uzbuditi i probuditi ravnodušne. Kao da smo se unapred predali, očekujući apatično nove udarce i nove poraze. Kao da više nemamo prave motive za bilo kakav ozbiljniji otpor. (6-9. avgust 1995)

U „Politici“ od 12. avgusta objavljena je izjava Tornvalda Stoltenberga: „Događaji koji su se desili poslednjih dana otežavaju pregovore.“ Zalaže se „za prodornije nalaženje puta trajnog mirovnog rešenja“. Opet fraze, uz upotrebu reči „prodornije“, koja u tom rečniku ima višeslojno značenje. A onda, sledi racionalan savet čoveka koji živi na nekoj drugoj planeti. On kaže da ne podržava „rangiranja tragedija i da je merenje veličine katastrofe gubljenje vremena potrebnog za hitno okončanje cele balkanske tragedije“. Sve to zvuči sasvim vanzemaljski, nerealno, kao da je čovek rođeni cinik. Ipak, najznačajnije je što Stoltenberg tačno ocenjuje suštinu tragičnih događaja u Krajini kad kaže: „Hrvatski vojnici su za nekoliko dana promenili istoriju dugu tri stoleća.“

OCENA je tačna, jedino je pogrešio u vekovima, jer je Srbima oduzeo bar još jedan vek te istorije. I tu se sad nalazimo u srži problema. Hrvatski genocid izvršen je u ime genocidnog hrvatskog nacionalnog programa koji je utemeljio Ante Starčević, nastavio Ante Pavelić, a dovršio Franjo Tuđman. Nacionalni koncept doveden do ekstremnih oblika koje stvara samo patološka mržnja sudario se sa jednim obezglavljenim narodom, koji je tek počeo da stvara jasniju sliku za svoje opstojavanje na svom istorijskom prostoru. Osvetilo se nemanje celovitog nacionalnog koncepta, koji nedostaje i samoj matici. Tu se još luta u nekakvim šemama koje su tako uspešno ispirale mozak srpskom narodu u vreme Brozove vlasti.

O njegovoj sudbini odlučivali su ljudi koji su o tom narodu znali manje nego o nekom dalekom proleterskom buntu, izazvanom padom životnog standarda. A najmanje su znali o njegovoj istoriji.

Zato se svako upozorenje da se malo osvrnemo i na tu našu prošlost, da ispitamo svoj koren, kako bismo se bolje snašli u ovom veku tolikih iskušenja, završavalo tupim etiketiranjem i bacanjem oprobanih komunističkih anatema na sve što ukazuje na nacionalizam.

Posledice ovakvog odgoja nacije morale su dovesti do njegove nacionalne i moralne apatije. To je dovelo i do ovog srpskog ispadanja iz istorije, jer, kako nas je učio i Hegel, naivnima ona i ne pripada.

Hrvatski vojnički uspeh ugradiće se temeljno u sve pore hrvatske nacionalne svesti. Shvatiće i ono najvažnije: da su Srbi beznadežno razjedinjeni i bez nacionalnog programa. Shvatili su da im je dozvoljeno da svim sredstvima sprovedu etničko čišćenje. (13. avgust 1995)

NIKOLIŠ I „PRIJATELjI“

KAKAV spisak istomišljenika! Oglasila se grupa najčvršćih „mirotvoraca“, u stvari bivših komunista koji danas predstavljaju opoziciju. Ako je to bio i najuži krug prijatelja pokojnog Gojka Nikoliša, zaista ne iznenađuje ni ono pismo koje mi je uputio. Osećao sam da u tom čoveku živi isuviše veliki broj tragova koji su ga gurali u tadašnju vrhušku. Njegovo ispadanje iz kruga povlašćenih tek mnogo kasnije steklo je alibi koji mu je omogućio da se predstavlja kao trajno opredeljeni humanista.

Ima u njegovoj (Nikolišovoj) biografiji mnogo nedoslednosti koje nikako neće moći da naknadno idealizuje. U svakom slučaju, za svoje zemljake u Titovo vreme nije mnogo učinio iako je morao znati kakav položaj nameću Srbima Bakarićeve političke odluke. O toj srpskoj nesreći vešto je izbegao da se u bilo kojem vidu izjasni i tako kompromituje. Pretvarao se da mu neke stvari nisu do kraja jasne, a ta „neobaveštenost“ bila je spasonosna formula za odgovornost. Istini za volju, treba reći da nije bio prvi koji je pronašao i primenio ovakvu formulu preživljavanja. (12. jul 1995)

Ispunjen “povijesni” san

Hrvati su 13. avgusta 1995. fanatično poverovali u svoju vojničku moć jer im je uspelo da sruše mit o srpskoj ratničkoj nepobedivosti. Sve se to dogodilo za nekoliko dana, a trajaće vekovima. Sumnja u svu ovu “povijesnu zbilju” kazniće se kao nacionalna izdaja. Brutalnost kojom hrvatski narod ispraća prognane Srbe iz njihove domovine, sveobuhvatnost te slepe mržnje, svedoči o opštoj želji da se “konačno reši” srpsko pitanje. Tuđmanova Hrvatska ispunila je “povijesni” san Hrvata, a već sutra postaviće i nove zahteve za utvrđivanje njenih istorijskih granica. Bez obzira na njihovu imaginarnost, one će živeti i kao san i ideal svih pravih Hrvata. A dotle kolone mitraljiranih i granatiranih Srba vraćaće se na davno napuštena ognjišta.
Preostala šaka jadnika koji su ostali u Hrvatskoj pretopiće se već u prvoj generaciji u dobre Hrvate. I kao svi konvertiti, daće opštoj hrvatskoj mržnji svoj doprinos. Možda će u podsvesti ove mržnje tinjati i očaj što su morali da počine takvu izdaju. Ponoviće se, dakle, sve ono što je već odavno poznato kod naših muslimana. I istorija Hrvata puna je ovakvih primera. To se dešava kao ostatak zbivanja iz srednjeg veka. Sve je povezano sa konstituisanjem moderne nacionalne svesti na Balkanu.
UZALUD me Veninger teši da će ujedinjena Evropa biti sila koja će se odbraniti od američkog pritiska. Evropa je isuviše inficirana svojim nacionalnim problemima i potpuno različitom podelom ekonomske moći. Ne verujem da će moćna Nemačka uopšte dozvoliti da sa njom ravnopravno razgovara i da joj soli pamet Danska, Belgija ili siromašna Mađarska. San o ujedinjenoj Evropi, u kojoj će vladati nacionalni duh zajedništva, oslobođen vlasti sopstvene istorije, zaista je veličanstven, ali je nerealan. Taj san svakodnevno razara nejednaki ekonomski i kulturni razvoj pojedinih naroda Evrope. To su različitosti koje bitno utiču na stvaranje društvene svesti. Velika je zabluda da se one mogu savladati do stepena na kojem više neće predstavljati opasnost. I na primeru našeg naroda dobro vidim kakve su mu rane nanele te razlike, do kojih je moralo doći usled življenja u drugačijim civilizacijskim zonama, od srednjoevropske, mediteranske do starobalkanske. Otuda nije neki problem da se jedno labavo jedinstvo još više olabavi ili sasvim rastoči. Srpski narod još nije ni duhovno, a kamoli politički ujedinjen. Najzad, to jedinstvo sprečava nemanje osmišljenog plana, na osnovu kojeg se ono sprovodi. Nedostatak takvog plana sa posebnom težinom oseća se u postkomunističko vreme u kojem je deformisano svako ozbiljnije nacionalno osećanje.
Srušeni su stari oslonci, a novi su se pokazali kao preslabi za nova, savremena iskušenja koja nam prete čak i silaskom sa istorijske pozornice. Treba samo analizovati sa kakvom je preciznošću novi poredak sistematski potiskivao srpski narod. Sa kakvom se dijaboličnom veštinom taj narod svetu prikazao kao narod koji nije dorastao da živi u civilizacijskim zajednicama, koji je neuklopljiv u međunarodno priznate norme, koji je bio i ostao varvarin i zato predstavlja opasnost koju treba otkloniti. Uspešno su nas odvojili i od nekadašnjih prijatelja, ukoliko smo takve uopšte imali. Kada se jednom stvori negativna slika, lako je dalje ponižavati i vređati srpski narod, koji je u današnjem svetu bez ikakve zaštite.
IZDALI su nas čak i Jevreji sa kojima smo zajedno marširali na gubilište Drugog svetskog rata. I oni su na otvaranje Muzeja holokausta u Vašingtonu pozvali Tuđmana, a isključili nas, nad kojima je izvršen isti genocid kao i nad njima. Ima li većeg dokaza o monstruoznom liku današnjeg sveta, većeg svedočanstva o moralnom padu? Ovakvi postupci jasno osvetljavaju kraj jednog sveta i početak nove ere legalizovanog državnog terora, uortačene mafije i drevne hipokrizije odnegovane u onim organizacijama koje se brinu o spasu naših grešnih duša. Amin! (13. avgust 1995

Gangsteri nastavljaju bombardovanje. Jutros u 6 časova NATO je privremeno suspendovao napade. Čeka se ishod pregovora. Sve se dešava u senci eskadrila koje spremno čekaju u bazama u južnoj Italiji. Kao da vidim te mlade pilote kako u međuvremenu pišu pisma svojim roditeljima i devojkama, kako u grupama lunjaju po italijanskim gradićima izazivajući divljenje kod mlađarije. Vidim ih u provincijskim diskoklubovima kako đuskaju sa lokalnim lepoticama, koje izvode u poslastičarnice i bioskop. A cela ta idila odvija se dok čekaju da im neki kržljavi Vili Klas, koji se jedva izvukao iz svoje korupcionaške afere, naredi da polete i da nastave da ubijaju. Sve je predviđeno u tom đavoljem scenariju, smišljenom u lavirintima Pentagona, a poručenom u ko zna kakvim krugovima u kojima se kroje ljudske sudbine. Ovo apersonalno ubijanje olakšava posao ubicama jer se oni nikada neće sresti sa svojim žrtvama. Neće to učiniti čak ni onako kako su to morali da učine SS dželati u koncentracionim logorima.
Moderne ubice dobile su veliku privilegiju da ne moraju da gledaju u oči onima koje će ubiti. Dečaci će se jednoga dana vratiti kući, gde će ih slaviti kao heroje. Oni će vremenom steći privilegiju da ponosno marširaju na paradama ratnih veterana koje predvode ljupke mažoretkinje. I ko još sme da posumnja da li je dozvoljeno ubijati neprijatelje naše demokratske domovine, one koji drsko prkose našem novom poretku, kojim ćemo prinudno usrećivati sve narode sveta? I tako, našem jadnom narodu je suđeno da se boreći se za svoj goli opstanak suprotstavi tom nabujalom talasu demokratije, koji preti da ga poklopi i potopi. Doista, imaće general Mladić mnogo razloga da sebe smatra velikim vojskovođom, čak većim od Napoleona. Jer, ovoga su nekada porazili samo Prusi, Englezi i Rusi, a njega ceo svet. Čak će i Vili Klas, kao generalni sekretar NATO, imati osećanje nadmoći nad svim tim šareno maskiranim i nakinđurenim generalima, kojima on kao civil može da naređuje. Opiće ga moć još više i slađe nego da diriguje ”Eroiku” na koncertu u Kovent Gardenu, što je oduvek bila njegova potajna želja.

KRIVAC RAZAPET

Evropski intelektualci pokorno ćute i zaboravljaju svoj deo krivice zbog saučesništva u toj krvavoj igri. Ćuti i radnička klasa i sama zasićena sopstvenim mitom u ime kojeg su pale tolike žrtve. Ćute njihovi sindikati, već odavno instrumentalizovani organi vladajućih garnitura. Sve se urotilo da svet otćuti martirijum jednog naroda u srcu Evrope. Da se taj zločin lakše i bezbolno podnese, potrudili su se novinari i komentatori televizijskih stanica kojima je uspelo da Srbe predstave kao najveća čudovišta HH veka, kao sramotu i ruglo savremene civilizacije. A kada to laganje uspe, svi dalji koraci predstavljaće samo rutinu. Važno je da je krivac pronađen i razapet na krst, uz burno odobravanje svih novih vernika televizije i novina. (2.septembar 1995)

Feljton „Večernje novosti“

Bogdan Medaković

(Novi Sad, 11.04.1854. – Beč, 11.05.1930)

Bogdan Medaković je rođen u Novom Sadu 14. maja 1852. godine kao sin Danila Medakovića. Posle završetka školovanja i sticanja titule doktora pravnih nauka u Beču sa samo 21 godinom, neko vreme je radio u sudu u Sremskoj Mitrovici, a 1879. otvorio je samostalnu advokatsku kancelariju u Zagrebu.

Političku karijeru je počeo 1883. godine kada je ušao u Hrvatski sabor kao zastupnik izabran u kotaru Srb. U Saboru se angažovao u novoosnovanom Srpskom samostalnom klubu, kao njegov sekretar. Godine 1896. izabran je za predsednika Srpske pravoslavne crkvene opštine u Zagrebu i tu čast je obavljao do 1909. godine. Biran je za poslanika na Srpskom narodno-crkvenom saboru u Sremskim Karlovcima.

***
Dr Bogdan Medaković je bio jedan od najznačajnijih političkih i kulturnih predstavnika Srba u Hrvatskoj krajem devetnaestog i u prvoj polovini dvadesetog veka. Poticao je iz jedne od najuglednijih srpskih porodica u Hrvatskoj, koja je dala veliki broj uglednih privrednika, političara i kulturnih radnika.

PORODICA

Bogdan Medaković je rođen u Novom Sadu 14. maja 1852. (1. aprila 1854.) godine, gde mu je otac Danilo Medaković, tada bio na službi. Porodica Medaković je poreklom iz Like. Danilo Medaković je rođen 1819. godine. Bio je poznati advokat, istoričar i novinar, urednik listova: “Napredak”, koji je izlazio za vreme revolucije tokom 1848. a zabranjen je zbog opozicionog stava prema patrijarhu Josifu Rajačiću, „Južna pčela“, koji je izlazio 1851. i 1852. u Novom Sadu i “Srpski dnevnik” sa dodatkom “Sedmica”. Službovao je u mnogim gradovima u Srbiji, Hrvatskoj i Vojvodini.[1] Neko vreme je bio i sekretar kneza Miloša Obrenovića. Medaković je mnogo učinio za širenje pismenosti i kulture u srpskom narodu. Napisao je knjigu „Povestnica srpskog naroda od najstarii vremena do godine 1850“, koja je izdata 1852. godine u Novom Sadu. Pomenuta knjiga nije ostavila nekog zapaženog traga u istoriografskoj nauci. Danilo Medaković je umro 1881. godine.

POLITIČKI I KULTURNI RAD

bogdanBogdan Medaković je, po završetku osnovne škole i gimnazije, upisao studije prava i krunisao ih doktoratom pravnih nauka u Beču u svojoj dvadeset prvoj godini. Po završetku studija je neko vreme radio u sudu u Sremskoj Mitrovici. Dr Bogdan Medaković se još u ranoj mladosti aktivno uključio u politički život u tadašnjoj Austro-Ugarskoj. U mladosti, dok je živeo u Vojvodini, pripadao je Liberalnoj stranci, pod vođstvom dr Mihaila Polit – Desančića.[2]

Otvorio je samostalnu advokatsku kancelariju u Zagrebu 1879. godine. Dr Bogdan Medaković je tokom svoje karijere postao jedan od najpoznatijih advokata i veleposednika među Srbima u Hrvatskoj krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka.[3]

Ušao je u Hrvatski sabor 1883. godine, kao poslanik Srpske narodne samostalne stranke. Srpski poslanici u Hrvatskom saboru, njih dvadeset osmorica, osnovali su Srpski samostalni klub u decembru 1883. godine. Predsednik Kluba je bio Jovan Subotić, a sekretar dr Bogdan Medaković.[4] Klub je kasnije prerastao u Srpsku narodnu samostalnu stranku. Stranka je svoj prvi statut i program donela 1887. godine. Njen osnovni cilj je bila borba za poboljšanje položaja Srba u Hrvatskoj. Svoj cilj su često pokušavali da ostvare kroz saradnju sa Mađarima i Hrvatima, podržavajući njihove težnje za poboljšanje položaja Hrvata i Mađara u okviru Austro-Ugarske monarhije. Članstvo Srpske narodne samostalne stranke su, uglavnom, sačinjavali: veleposednici, trgovci, bankari i intelektualci. Najznačajniji stranački list je bio “Srbobran”. Dugogodišnji predsednik stranke je bio dr Bogdan Medaković. Srpska narodna samostalna stranka je sarađivala sa Radikalnom i Liberalnom strankom. Sve tri stranke su imale relativno sličan politički program, jer im je osnovni cilj postojanja i političkog delovanja bio borba za poboljšanje položaja Srba u Austro-Ugarskoj. Samostalci i Radikali su se, i pored sličnog političkog programa, često razilazili, jer je njihovo članstvo bilo različitog imovinskog i socijalnog statusa, a istovremeno su jedni drugima bili i konkurencija, jer su zbog sličnosti političkog programa i zbog toga što su delovali na istoj teritoriji imali gotovo isto glasačko telo.

Sa dolaskom u Srpsku narodnu samostalnu stranku, grupe mladih članova na čelu sa Svetozarom Pribićevićem 1902. godine, stranka se okreće politici tzv. “novog kursa”. Nova politika stranke je propagirala slogu sa Radikalnom strankom, da bi se postiglo nacionalno jedinstvo Srba u Austro-Ugarskoj. Politika tzv. “novog kursa” propagirala je slogu i jedinstvo sa Hrvatima. Novi program stranke donet je 1902. godine, a novi stranački list postao je “Novi Srbobran”. List je propagirao politiku tzv. “novog kursa”. Svetozar Pribićević je 1903. godine, sa bratom Adamom pokrenuo list „Srpsko kolo“, koji se borio za unapređenje kulture i poboljšanje položaja Srba u Austro-Ugarskoj, kao i ravnopravnost Srba i Hrvata. List je propagirao slogu i zajedništvo Srba i Hrvata.

Dr Bogdan Medaković je bio jedan od inicijatora donošenja „Zadarske rezolucije“ iz oktobra 1905. godine. U pomenutoj Rezoluciji srpski političari ističu potrebu zajedničkog delovanja svih srpskih političkih partija u Austro-Ugarskoj.[5] Izražavaju otvorenu podršku mađarskim zahtevima za što većom autonomijom Mađarske u okviru Monarhije.[6] Ubeđeni su da će mađarski politički predstavnici biti iskreni saveznici u borbi srpskog i hrvatskog naroda za poboljšanje njihovog položaja u okviru Austro-Ugarske.[7] „Zadarska rezolucija“ je podržala zahteve hrvatskih političara za poboljšanje položaja hrvatskog naroda u okviru Monarhije izražene u „Riječkoj rezoluciji“, donetoj iste jeseni, ali su njeni tvorci, u isto vreme, izrazili i otvoren zahtev za poštovanjem svih prava srpskog naroda i njihov potpuno ravnopravan položaj sa hrvatskim narodom u Hrvatskoj i Dalmaciji.[8] Srpski političari su se u ovoj Rezoluciji otvoreno založili za saradnju srpskog i hrvatskog naroda u cilju poboljšanja položaja oba naroda.[9] Politika tzv. “novog kursa” udarila je temelj formiranju Srpsko-Hrvatske koalicije, krajem 1905. godine.

Dr Bogdan Medaković je prihvatio politiku tzv. “novog kursa” stranke i aktivno je učestvovao u formiranju Srpsko-Hrvatske koalicije. Po formiranju Srpsko-Hrvatske koalicije Medaković je postao njen potpredsednik. Dr Bogdan Medaković je bio jedan od branilaca optuženih Srba na tzv. „Veleizdajničkom procesu“ u Zagrebu tokom 1908. i 1909. godine.[10] Početkom Prvog svetskog rata Medaković je iz Opatije prinudno doveden u Zagreb. Kratko vreme je bio u kućnom pritvoru, iz koga je na inicijativu prijatelja, na prvom mestu grofa Ištvana Tise ubrzo pušten. Učestvovao je u vođenju oportunističke politike Srpsko-Hrvatske koalicije, koja je vođena u cilju lakšeg opstanka Srba i jugoslovenski opredeljenih Hrvata u Hrvatskoj u Prvom svetskom ratu.

Dr Bogdan Medaković je bio jedan od najznačajnijih kulturnih radnika među Srbima u Hrvatskoj i Vojvodini svoga vremena. Energično se borio za poboljšanje položaja Srba u Austro-Ugarskoj, na prvom mestu Srba u Hrvatskoj, kao i za ravnopravnost i saradnju Srba i Hrvata. Tokom osamdesetih i devedesetih godina devetnaestog veka Medaković je bio dugogodišnji predsednik Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu.

Dr Bogdan Medaković je bio jedan od osnivača i akcionara Srpske banke u Zagrebu. Srpska banka u Zagrebu osnovana je 1890. godine, kao deoničarsko društvo na pedeset godina, pod imenom Centralni kreditni zavod. Cilj ovog deoničarskog društva je bio: “… da u predjelima dolnje Ugarske potpomaže svakolike obrtničke, trgovačke, zanatlijske i ekonomske interese brzim pružanjem jeftinih kredita.”[11] Srpska banka u Zagrebu je osnovala Savez zemljoradničkih zadruga 1898. godine, u koju su ušle sve zemljoradničke zadruge sa prostora Ugarskog dela Austro-Ugarske. Savez zemljoradničkih zadruga postojao je do 1941. godine, ali posle osnivanja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca zadruge koje su ostale van zemlje postepeno su napuštale Savez.[12] Srpska banka u Zagrebu pomagala je svaku kulturnu i prosvetnu delatnost Srba, naročito u Hrvatskoj i Vojvodini.[13]

Po osnivanju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca Medaković je stao uz Svetozara Pribićevića i Jugoslovensku demokratsku stranku. Borio se za slogu između Srba i Hrvata.[14] Zbog neslaganja sa, po njegovom mišljenju, suviše radikalnom agrarnom reformom, dr Bogdan Medaković je, sa još pet poslanika napustio stranku i oformio posebnu poslaničku grupu. Medakovićeva poslanička grupa se 1920. godine priključila Radikalnoj stranci.

Krajem dvadesetih godina dvadesetog veka Medaković se, zbog bolesti, a delimično i iz razočarenja, povlači iz aktivnog političkog života. Dr Bogdan Medaković je umro u sanatorijumu Lev u Beču 11. maja 1930. godine, a sahranjen je u Zagrebu.

Dr Bogdan Medaković je bio jedan od najznačajnijih političkih i kulturnih predstavnika Srba u Hrvatskoj krajem devetnaestog i u prvoj polovini dvadesetog veka. Njegovu ulogu u kulturnom i političkom životu Srba u Hrvatskoj i Vojvodini, svoga vremena, u potpunosti će ipak proceniti neka buduća vremena.

Literatura: Neobjavljeni zvori: R u k o p i s n o o d e lj e nj e M a t i c e s r p s k e, Pisma dr Bogdana Medakovića, dr Milana Ševića, Svetozara Pribićevića, A r h i v V o j v o d i n e, Fond br. 124 i br. 134; H r v a t s k a a k a d e m i j a z n a n o s t i i u m j e t n o s t i, B u d i s a v lj e v i ć, Srđan (1911), „Veleizdajnička“ parnica ništovna žaoba proti osudi Kr. sudbenog stola u Zagrebu od 5. listopada 1909 podnio za optužene Adama Pribićevića i drugove Kr. stolu sedmorice dr Hinko Hinković i dr Srđan Budisavljević, Zagreb, 1911, 1 – 83, sign. A 664, R u k o p i s n o o d e l e nj e M a t i c e s r p s k e, Pisma, Novi Sad, Štampa: „Demokratija“, Beograd; „Riječ“, Zagreb; „Srbobran“ – „Novi Srbobran“, Zagreb, Memoari i dnevnici: M e d a k o v i ć, Dejan (1995), Efemeris EPHEMERIS I hronika jedne porodice, Beograd; Knjige: B o ž i ć, Sofija (2008), Srbi u Hrvatskoj 1918 – 1929, Beograd, g r u p a a u t o r a (1999), Enciklopedija Novog Sada, glavni urednik dr Dušan Popov, 14, Novi Sad, G r o ss, Mirjana (1960), Vladavina Hrvatsko – Srpske koalicije (1906 – 1907), Beograd, Novi Sad, K r e s t i ć, Vasilije (1991), Istorija Srba u Hrvatskoj i Slavoniji (1848 – 1914), Beograd, Lj u š i ć, Radoš i K r e s t i ć, Vasilije (1991), Programi i statuti srpskih političkih stranaka do 1918. godine, Beograd, M e d a k o v i ć, Dejan (1998), Srbi u Beču, Novi Sad, M e d a k o v i ć, Dejan (2004), Srbi u Zagrebu, Novi Sad.

[1] Dejan Medaković, Srbi u Zagrebu, Novi Sad, 2004, 125

[2] grupa autora, Enciklopedija Novog Sada, glavni urednik dr Dušan Popov, 14, Novi Sad, 1999, 216 – 217

[3] Mirjana Gross, Vladavina Hrvatsko – Srpske koalicije (1906 – 1907), Beograd, 1960, 41

[4] Radoš Ljušić i Vasilije Krestić, Programi i statuti srpskih politčkih stranaka do 1918. godine, Beograd, 1991, 149 – 150

[5] Zadarska srpska rezolucija, u: Novi Srbobran, br. 213, 6. (19.) oktobar 1905, Zagreb, 1

[6] Isto, 1

[7] Isto, 1

[8] Isto, 1

[9] Isto, 1

[10] Vasilije Krestić, Istorija Srba u Hrvatskoj i Slavoniji 1848 – 1914, Beograd, 1991, 501

[11] Fond Srpske banke D. D. Zagreb, Fond br. 134, Arhiv Vojvodine, Novi Sad

[12] Fond Saveza zemljoradničkih zadruga Novi Sad, Fond br. 124, AV

[13] Fond Srpske banke D. D. Zagreb, Fond br. 134, A V

[14] Bogdan Medaković, Riječ, br. 18, Zagreb, 24. maja 1930, 1 – 2

www. http://afirmator.org

Danilo Medaković

(Zrmanja, 26. januar 1819 — Zagreb, 5. novembar 1881.)

Srpski istoričar, publicista, štampar i izdavač. Bio je sekretar kneza Mihajla i kneza Miloša Obrenovića u Beču. Od 29. jula 1864. godine bio je dopisni član Srpskog učenog društva.

Osnovnu školu završio je u Gračacu, gimnaziju u Zadru (1838) nakon čega dolazi u Kneževinu Srbiju gde se zaposlio kao činovnik. Sa knezom Milošem je prešao u Austriju i postao njegov sekretar. Zahvaljujući materijalnoj pomoći kneza Miloša završio je prava u Beču i istoriju na Filozofskom fakultetu u Berlinu. Doktorirao je istoriju 1847. Po povratku iz Nemačke pozajmio je novac od Jevrema Obrenovića i otvorio štampariju. Osnovao je i bio prvi predsednik Društva srpskog napretka u Sremskim Karlovcima. Ovo društvo mu je pomoglo da pokrene list Napredak (14.novembra 1848). To je bio prvi list koji je štampan Vukovim pravopisom.

U uverenju da su novine najbolje sredstvo da vide „čega se treba čuvati, za čim valja ići i šta uobšte raditi valja“, Medaković i njegovi prijatelji postavili su pred sebe zadatak da se bore za slobodu, nezavisnost i ujedinjenje srpskog naroda u zasebnoj i samostalnoj državi. Medaković je u Napretku bez okolišenja konstatovao da su Srbi uzalud lili krv za odbranu Austrije i zaštitu carskih interesa i da treba da vojuju protiv svih „dušmana Slovenstva“, a „za narod, slobodu i kralja narodnog“. Kada se kritički oborio na srpsko Praviteljstvo (vladu), taj broj novina mu je zaplenjen. U svojoj štampariji štampao je veliki broj književnih dela značajnih za srpsku kulturu: sabrana dela Dositeja Obradovića u 10 knjiga, Daničićev prevod Muravljevih Pisma o službi božjoj, prvi deo Petranovićeve Istorije književnosti. Izdavao je kalendare Godišnjak i Lasta a posle zabrane Napretka časopis Južna pčela (1851 — 1852), književni dodatak Sedmica (1852—1858) i Napredak (1848 — 1864). Kada je Južna pčela nasilno ugušena, Danilo Medaković je ostao bez posla u svojoj štampariji i podneo je zahtev novom guverneru Johanu Koroniniju da izdaje politički list pod imenom Srbski dnevnik Uplatio je kauciju od 2.500 forinti i dobio dozvolu: 3. jula 1852. izašao je prvi broj, a ubrzo i književni dodatak Sedmica, za koju je rečeno da je „dala krila srpskoj beletristici“. Kao tumač srpske nacionalno-političke misli, Srbski dnevnik postao je najznačajniji i najčitaniji list u Srpstvu toga doba i stekao veliku popularnost u narodu, a vlasti su ga zbog smelog pisanja u korist srpskih interesa plenile i zabranjivale. Zamoren od neprestane borbe, Medaković se posle sedam godina povukao, uredništvo prepustio 1859. Jovanu Đorđeviću. a štampariju (pečatnju) s brzotiskom prodao episkopu Platonu Atanackoviću. Bio je saizdavač lista Pozornik Vojvodstva Srbije a kraće vreme i urednik Vestnika. Izabran je za dopisnog člana Društva srpske slovesnosti. Pored uredničko-izdavačkog rada bavio se i književnošću i proučavanjem istorije. U proučavanju istorije značajna mu je knjiga Povjesnica srbskog naroda od najstarijih vremena do 1850. godine (1-4, Novi Sad, 1851 — 52).

Njegov brat bio je Milorad Medaković (1824—1897), sin Bogdan Medaković (1852—1923), a praunuk Dejan Medaković (1922—2008).

Pdf

Djordje Popović – Danilo Medaković (Otadžbina,1882.)

Milorad Medaković

(Zvonigrad, novembar 1824 — Beograd, 14/26. mart 1897)

Srpski istoričar, novinar i diplomata. Medaković je bio sekretar i vojvoda kneza Danila, biograf Njegošev, i brat Danila Medakovića (1819—1881)

Milorad Georgije Medaković sa bratom Danilom okretao je točak istorije svog naroda. Podjednako se borio za njegovo oslobađanje i zbacivanje plašta zaostalosti. Romantičarskim zanosom širio je ideju slovenstva i ljubav prema Rusiji, čijom se tadašnjom moći ponosio koliko i svojom srpskom pripadnošću. Nošen patriotizmom Milorad godine 1844. na preporuku tadašnjeg dubrovačkog paroha i urednika „Magazina srpsko-dalmatinskog“ Đorđa Nikolajevića odlazi na Cetinje i postaje učitelj.

Od tada počinje Miloradova uzbudljiva diplomatska, novinarska, istraživačka i književnička karijera. Posle nekoliko godina učiteljevana, Petar II Petrović Njegoš imenuje Milorada za svoga prvog ađutanta. Ubrzo postaju veliki prijatelji, četvorogodišnji saradnici i saborci. Zajedno odlaze u Beč, gde mu Njegoš poverava ulogu korektora „Gorskog vijenca“.

Po povratku iz Austrije Milorad svraća u Veneciju, radi prikupljanja građe o Crnoj Gori. Godinu dana kasnije odlučuje se da napusti, Cetinje i krene u novinarsku i književnu avanturu, zapisano je u „Glasu Crnogorca“ u br. 51, 26. novembra 1894.

Već 1. septembra 1848. Milorad se obreo u Kotoru, a dva meseca kasnije u Sremskim Karlovcima, gde se priključuje svom bratu, dr filozofije Danilu Medakoviću, koji je u to vreme bio poznati novinar i izdavač časopisa „Napredak“. Zbog pisanja članaka protiv Meternihove politike ugnjetavanja južnih Slovena, Milorad je 1849. bio uhapšen. Po izlasku iz apsane odlazi u Zagreb, gde se priključuje Ljudevitu Gaju i postaje saradnik „Narodnih novina“. Bio je glavni urednik „Šumadinke“, pokrenuo je i časopise ‘Vojvođanka“ i „Južna pčela“ (pokrenut 15. oktobra 1851) . Krajem 1854. Milorad dobija poziv sa Cetinja „da se primi položaja sekretara knjaza Danila“. U junu 1885. prihvata ponuđeno i tako ulazi u politiku. Putovao je u Rusiju, nastojeći da izdejstvuje političku nezavisnost Crne Gore. Jedno vreme bio je činovnik Ruskog poslanstva u Beogradu. Radio je i na prikupljanju knjiga za cetinjsku biblioteku, a u Dubrovniku je završio fotografski kurs i tako 1845. postao prvi crnogorski fotograf. Umro je u Beogradu 14. marta 1897.u 74. godini života, zaveštavši tri kuće i sve akcije srpskom narodu.

Najznačajnije delo Milorada Medakovića je „Život i običaji Crnogoraca“ (1860).

PDF

Novaković St. – Život i rad Milorada Medakovića