Rajko Petrov Nogo

Rajko Petrov Nogo

(13.05.1945, Borija, opština Kalinovik)

Srpski pjesnik, esejista i književni kritičar. Redovni je član Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske, i član Senata Republike Srpske. Završio je Učiteljsku školu u Sarajevu, diplomirao je Jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik na sarajevskom Filozofskom fakultetu, a magistrirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Rajko Petrov Nogo je član Senata Republike Srpske od 1996. godine.

Radovanov gambit
Cela planeta, evo, linčuje Radovana. U rasturenom Brozovom salašu, među nedoraslim, slučajnim ljudima, kloniranim u komitetskim retortama, u našem državotvornom zaboravu, on se uspravljao i sazrevao u istinskog vođu na koga se, baš zato, ustremilo i kuso i repato… Ko je mogao i pomisliti da će artificijelni, suptilni pesnik „Pamtiveka“, i kazamatski gorke „Crne bajke“, izrasti u slučaj koji je, kako je na suđenju u Hagu i rekao, postao slučaj celoga sveta?

Kada su na televiziji pokazali nekoliko fotografije Radovana Karadžića, bradatog, i u Dragana Dabića zakrabuljenog, odmah sam svojim rekao da nema sumnje da je to on. Znam taj karakterističan pokret kojim iz kičme, iz krsta, istura jednu nogu napred, taj način na koji drži ispošćeno telo.

PONOĆNIK U MAGLIČASTOM BUNTU
Njegova me je mršavost vratila u one godine kada smo u srednjoškolskom domu na Bjelavama, Nušićeva 2, sa 14 godina pristigli u Sarajevo, on iz Nikšića, ja iz Nevesinja, da na tom brdu nekadašnje jevrejske sirotinje – jer Jevreja je posle velikog rata i ustaškog pogroma u Sarajevu od 10.000 duša ostalo svega 1.000 – trošimo poslednje dečačke i prve mladićke dane, siromaški, ali i mladalački bodro. Dom medicinske škole na Bjelavama beše neka vrsta geta. Dvorište ograđeno visokim daskama odvajalo nas je od ulice, a sa unutrašnje strane, pored igrališta, širile su se ledine i šljivici. Mi smo bili tu, a grad je bio ono dole… Od grada smo u početku znali samo ono što je bilo pored puta – od doma do škole i natrag… Tu smo se mi delili na domce i vanjske… Vanjski su bili svi koji nisu u domu, a naročito jalija sa Bjelava, koja nije propuštala priliku da nam se izruguje kako se oblačimo, kako fudbal igramo, kako svak narečjem svoga kraja govori… Govor svakoga kraja iz kojeg smo dolazili bio je lepši i pravilniji od njihovog, mahalskog… U igri je bilo tuče i krljanja, a jednom–dvaput godišnje, uvek nekim drastičnim povodom – pretuku neke naše koji su izašli s devojkama, opkole, pa opletu, čak i lancem sa bicikla – zbivalo se nešto što je ličilo na pravi mali linč. Od nekolicine tih puvadžija – jedna krupna nabildovana mrcina dizala je tegove, drugi, opet, žut i vižljast, skakao je vanredno lastu na Bentbaši sa strme i visoke litice u plitku Miljacku, te još pet-šest ovakvih i onakvih uličara – zaklopio bi se krug. Sve što se u domu zateklo povrvilo bi tamo: žensko, muško, malo, veliko, žgoljavo, grbavo, čakarasto, ono što je do tog trena gledalo samo preda se i što je pišalo poda se, sve je to u nekom kolektivnom besu i histeriji tuklo, pljuvalo, grebalo siledžije koje su prvi put izgledale uplašeno i jadno… Onaj što je u Miljacku onako skakao, sada je svoju čuvenu lastu izveo kroz jedinu prizemnu usku rupu na tarabama, zguliv kožu na glavi i prsima, sasvim. Ne znam kako bi se ovaj linč okončao da komšija, čija je kuća bila uz ogradu, nije otvorio kapiju… Radovan i ja u tom kolektivnom zanosu nismo učestvovali. Zatekli smo se na prozoru i sve ovo odozgo, iz ptičje perspektive gledali, i saučesnički se zgledali…
Toga sam se setio dok cela planeta, evo, linčuje Radovana… Hoće jednog za sve da razapnu, a razapinjući ceo vojni i politički vrh obe srpske države, razapinju sve nas… I tome kraja nema.
Naše druženje u tome domu bilo je sporadično i površno. Sa tim visokim i kao grana mršavim mladićem zbližiću se više kad počne da objavljuje, a tada smo već bili, on na medicinskom, a ja na filozofskom fakultetu. U njegovoj ranoj poeziji bilo je nečeg buntovnički nesređenog, magličastog. On je pokrenuo šapirografisani list „Ponoćnik“, koji je uglavnom sam punio. Otuda je među nama ostao taj nadimak, Ponoćnik; imao je obrnut bioritam, pred zoru bi bio najsvežiji…

URBANI GUSLAR
Radovan se prvi oženio, prvi dobio decu, prvi otišao u svet, u Ameriku. Imao je stalnu adresu, uporišnu tačku, porodicu, a s tim i obaveze… Pesnička bratija mogla ga je u po dana, u po noći pozvati; u svakojakim krizama bio nam je od velike koristi… Njegova blagorodnost dolazila je od kućnog vaspitanja. Rodom iz Petnjice – gde je čok i Vuka Stefanovića Karadžića, Baja Pivljanina i Šuja Karadžića. Epsko nasleđe i kolektivna memorija nisu bili bez uticaja na ovoga čoveka. On je umeo da primi poruke iz prošlosti… Studiranje medicine, a istovremeno i bavljenje književnošću, modelovalo je jednu složenu ličnost: čeznuo je da spoji i poveže psihoanalizu i našu narodnu književnost, da napiše disertaciju koja bi se uporedno bavila ovim fundamentalnim pitanjem… Za razliku od onog što se o Radovanu misli i zlonamerno piše, on nije bio ni jednoumac, ni vehementni dinarac… Njegovi roditelji su sišli sa durmitorskih visina u Nikšić, njegov otac Vuko svirao je u gajde i dvojenice, vanredno, njegova majka Jovanka bila je lepotica, Radovan je stasom i držanjem na nju. Dolazio sam u njihovu kuću i osećao patrijarhalni mir nad kojim su bdela dva sveca: Sveti Arhanđel Mihailo, krsna slava Karadžića, i Sveti Vasilije Ostroški, slava mu i milost, onaj zaprečiti Hercegovac, koga su čak i Crnogorci morali da prihvate za sveca, a kome se Radovan uvek, kad god klone, vraćao da ga obodri. Ostrog je, ko ne zna, blizu Nikšića…
Uljudnost je krasila ovoga čoveka. On nije, kako su opskuranti raspevali, nikakav guslarski tip, mada guslati ume. On je urbaniji od mnogih koji se za urbane izdaju. Tačno značenje reči urbanost upravo je uljudnost… Uljudan čovek se od drugih, između ostalog, razlikuje po zazoru s kojim o nedoličnom govori. Takav, blag i blagorodan, u našoj generaciji koja je negovala grubosti, Radovan se nekima činio da je bez temperamenta, raskvašen, proliven… Kako je vreme prolazilo, mnogi su se uverili da je u najvažnijim, graničnim prilikama bio nesalomiv, a da smo svi mi bili raskvašeniji od njega…
Radovan Karadžić iz moga i njegovoga detinjstva, mladićstva, pa i zrelosti, nije onaj u koga će izrasti u vremenu ubrzane istorije. U rasturenom Brozovom salašu, među nedoraslim, slučajnim ljudima, kloniranim u komitetskim retortama, u našem državotvornom zaboravu, on se uspravljao i sazrevao u istinskog vođu na koga se, baš zato, ustremilo i kuso i repato… Ko je mogao i pomisliti da će artificijelni, suptilni pesnik „Pamtiveka“, i kazamatski gorke „Crne bajke“, izrasti u slučaj koji je, kako je na suđenju u Hagu i rekao, postao slučaj celoga sveta… Godine 1992, osećajući u kakvu tarapanu jezdimo, sakupio sam i izabrao Radovanove pesme i pod naslovom „Slovenski gost“ pečatali smo ih u Srpskoj književnoj zadruzi. Zlu ne trebalo…
I Radovan i ja volimo što je naša studentska pobuna propala i što smo ostali bez zablude o socijalizmu s ljudskim likom. I što nas je poraz spasao za književnost. I što, posle Brozovog mandarinskog govora, u kozaračkom kolu nismo zaigrali. I što smo jasno videli da svet naših očeva nije i naš svet.
Mladobosanci – sa jedne strane Princip i drugovi, sa druge Andrić, Pero Slijepčević, Mitrinović i Miloš Vidaković – jugoslovenski nacionalisti i anarhisti, a u literaturi dekadenti i modernisti, bili su naši orijentiri, naše putovođe napredovanja u prošlost… Ništa se nije moglo u tom zgužvanom svetu razabrati bez kopče sa dedovima. Dedovima, koji su prešli Albaniju, u golgoti i vaskrsu Srbije, onima koji su poleteli, a mnogi i pali, kao anđeli… Zašto je kopča sa precima toliko važna? Zato što nam iz prošlosti u vidokrugu ostaju samo najbolji uzori, ali i najgori prekori… Da ne zalutamo…
Godine 1982. konačno sam, srećom, prebrodio Drinu… U povremenim dolascima u Sarajevo, naslušao sam se kako se ja tamo, u Beogradu, neću obiknuti. Nedostajaće mi, vele, brdo, voda, klima, a biće mi i dosadno, okruženom samo Srbima… Vratićeš se ti, govorili su… Neću se vratiti. Ni na tenku. Da je dosadno samo sa Srbima, dosadno je. Ali smiruje živce, govorio sam. Možda se zločinac i vraća na mesto zločina, ali pesnik na mesto svoga poniženja, nikada…
Radovan se u Sarajevo lepo uklopio. Bio je cenjen psihijatar, imao je biranu klijentelu, odlično je vodio tzv. „grupnu terapiju“, bio je lekar i u jednom sarajevskom fudbalskom klubu, lepo se pisalo o njegovoj poeziji, deca su rasla, njegova Ljilja tekla je lekarsku karijeru, pa ipak, ipak, neka zebnja mu nije dala mira… Jedno vreme bio je prešao u Beograd, ali na takav krupan korak nije bila spremna i porodica. Šta se sve zbilo u međuvremenu, o tome bi se mogao napisati roman. I napisan je. Neka čitalac uzme Radovanovu „Čudesnu hroniku noći“. Bolje mu je da tu sjajnu knjigu pročita, nego moje parafraze…

SARAJEVO, OPSEDNUTO SPOLjA, BLINDIRANO IZNUTRA
Radovanu sam mogao reći sve, i govorio sam, često načinom najgrubljim. On bi se smeškao i ponekad rekao: zlo goveče, june dovijeka… Jedanput, sad ne znam zbog čega, priteram ga uza zid i kažem: „Jesi li ti normalan?“ A on mi pribrano veli: „Bože, Rajko, da sam normalan, odavno bih poludio…“ I drugi put, kada sam mu počeo da sipam so na ranu zbog krupnog kadrovskog promašaja, rezignirano, skoljen svakodnevnim strahotama, tiho me je opomenuo: „Ima jutara kada ne znam da li da se obrijem ili da se ubijem…“ To sada zvuči kao doskočica, neko opšte mesto, a onda je bilo jezom punjeno…
Sedimo tako kod njega na Palama do pred zoru Crnčević, Kapor, Đogo, Toholj, a s nama i jedan što je zalutao, pa kada sam Radovanu rekao da mi potraži cipele koje sam zagubio, taj padobranac će prekorno da mi prebaci – zar da mi predsednik traži cipele… Oladio sam ga, rekav da predsednik sa mojim cipelama nema ništa, cipele traži Ponoćnik… A kada se, opet, pesnik Todor Dutina požalio Radovanu da su mu naši skinuli i odneli vrata sa stana, Radovan mu je, smeškajući se, rekao da su vrata, iz aspekta predsednika republike, ipak u srpskim rukama… Kada bih svojom nasrtljivošću sasvim preterao, Karadžić bi za mene srezao formulu: „Nogo, kad si pijan bezobrazan si, kad si trezan, dosadan si…“
Radovanov SDS u početku nije bio stranka. Bio je to pokret. Kusturica je pričao da mu je sve postalo jasno kada je posle prvih izbora sreo Dragana Dragića, Romanijca, uz to jednog od direktora Šipada, koji je, kao direktor, naravno, bio u reformistima, pa ga pitao šta misli o ishodu glasanja, a ovaj mu kazao kako je od kuće krenuo kao disciplinovani reformista, a da je, sa glasačkim listićem, sama ruka otišla u SDS! Prvi demokratski izbori u Bosni, i to je opšte mesto, bili su popis stanovništva po veri i naciji, ako ne računamo nešto Jugoslovena koje je vreme novije istorije ostavilo na cedilu…
Predolimpijsko i olimpijsko Sarajevo grcalo je u nekoj atavističkoj sreći koja nije slutila na dobro. Čitav svet se u Sarajevu, i na planeti, delio na raju i papane. Ko nije bio rođeni Sarajlija ili pripravnik za rođenog, ko nije umekšavao č ili bar simulirao, taj je s prokletstvom na svet pao i nije mu trebalo veće nesreće od te, bolje bi bilo da se nije ni rodio. Uz Olimpijadu, u nekom baščaršijskom ćumezu, naplatili su Kirku Daglasu neki bućkuriš hiljadu puta skuplje i falili se kako su zavrnuli papana… Rođene i prirođene Sarajlije bile su uhvatile boga za bradu i mirno su, pred starom pravoslavnom crkvom, pucale u srpskog svata… Spržiše golobrade, nenaoružane vojnike do juče zajedničke vojske u Dobrovoljačkoj ulici, ispred Skenderije, u centru Sarajeva, a u Tuzli, na Tuzlanskoj malti, pogrom vojnika koji su se mirno i po dogovoru povlačili, direktno je prenosila lokalna televizija. Na kraju prenosa, kao posle kakvog dobro obavljenog posla, oni što su te strahote slikali, poželeli su, onako znojni, da popiju koju pivu… Pa Sijekovac, pa Bratunac, pa Kravica i Skelani, Bosanski Brod… Dok se redom kako su se zbivali ne objektivizuju i ne procesuiraju ovi brojni rani radovi zločinaca, nije najlogičnije pitati o Srebrenici.
A tek Sarajevo, opsednuto spolja, blindirano iznutra… Kada je krvavo kolo počelo, Sarajevo je za noć i dan iznutra slupano i opljačkano. Svaka je četvrt imala svoga siledžiju koji je tu vedrio i oblačio. Glavni šefovi lokalnih bandi bili su na dispoziciji vrhovnom babu… Ne postoje u Bosni samo paralelne istorije, već i paralelne percepcije: svaka stvar se vidi na najmanje tri, uglavnom suprotstavljena načina…
Pročitao sam petnaestak knjiga o ratnom Sarajevu, a ovde ću se prisetiti samo jednog poglavlja iz knjige Manojla Čalije „Sarajevska prokleta čaršija“. Uklopljen u raju, govorilo se da će da nasledi Cerara na konju sa hvataljkama, Čalija je kasnije doktorirao i bio na visokom mestu. Ostao je u Sarajevu, a vremenom je ostao i bez radne obaveze, pa su ga počeli slati na kopanje rovova, ne bi li Nevesinjac od srpskog metka poginuo… Ali ni to nije bilo najstrašnije… Stanovao je na Bistriku, a tamo je bog i batina bio Mušan Topalović Caco i njegova po zlu čuvena „Deseta lahka“. To je onaj Caco što je Srbima punio jamu Kazani… Tolika i takva nepočinstva opila su Cacu, pa je pomislio da je masovnim zločinima sebi mesta uhvatio i kod Alaha i kod Alije. Beše se do neposlušnosti osilio i osamostalio. Činilo mu se da može sa Alijom na ravnoj nozi da razgovara. Ali otuda je neumitno stigao katul-ferman. Kada su obavili najprljavije poslove, kriminalce je valjalo brzo posmicati, a onda od tzv. „Međunarodne zajednice“ tražiti da i ona tako uradi sa Mladićem i Karadžićem, Alija je mislio da je toliko sugestivan da će stranci poverovati kako su Ratko i Radovan pandan Caci, Ćeli, Juki… Neko je, izgleda, Mušanu javio šta mu se sprema i on je sa braćom i rođacima postavio zasede. Alijinu kaznenu ekspediciju hvatao je u talasima i klao. U svoje dvorište, koje je bilo opkoljeno sa svih strana visokim zgradama, izveo je i u krug poređao sve stanare – stare, bolesne, žene, decu, među njima i Čaliju – i naredio da otvorenih očiju gledaju šta će uhvaćenim policajcima raditi… „Ko zatvori oči, okrene glavu, počne da povraća ili da pada u nesvijest, takve ću prve zaklati“, veli… I onda je ritualno, dok su uhvaćene njegovi držali – jer tom je muzikantu u nekoj tuči jedna ruka pre rata ostala ukočena – drugom rukom klao. Kao što se bravi kolju za kurbana. A posle svakog klanja prilazile su devojke sa peškirima, lavorima i bokalima vode; da se njihov vitez opere posle bogougodno prinesene žrtve… Kada su ga najzad uhvatili, u zatvoru su ga, kažu, živoga odrali. Posle smrti, telo su bacili gde ga niko naći neće… I tu nije kraj. Kada je ulema procenila da bi bilo korisno, u tabut su stavili ko zna čije telo, a možda i studeno kamenje i posle dženaze, među glavne šehide u groblju na Kovačima uzvisili Mušana Topalovića Cacu… Pogodite koji je pesnik napisao pesmu „Dženaza Mušana Topalovića Cace“.
Ova naknadna faraonizacija zlikovca, da li prevazilazi Andrićevu imaginaciju?

Blag i blagorodan, u našoj generaciji koja je negovala grubosti, Radovan se nekima činio da je bez temperamenta, raskvašen, proliven

PROZORLjIVI RADOVAN I HARIZMATIČNI MLADIĆ
Da, Sarajevo je bilo opsednuto s brda, blindirano iznutra. Ali i iza brda bila su druga brda, sa kojih se stezao prsten Alijine vojske… Svak je svakoga, gde je i kako mogao, opkoljavao i opsedao. Zato, možda, i nije pitanje što je Sarajevo bilo opsednuto, već zašto nije uzeto…
Kakva su nepočinstva nad sarajevskim Srbima učinjena, o tome će se decenijama pisati, jer sve će izaći na videlo i ništa se neće moći sakriti. Užasi malih razlika, topli balkanski zločini, isti jezik na kome se duboko ne razumemo… Jauci sarajevskih žrtava proganjaće pokolenja ovoga grada i oni neće naći mira dok o tome do kraja ne progovore… Uvek strašnu pravdu izvojuju mrtvi… Kada je Vladimir Kecmanović u svoj roman Top je bio vreo uveo tenk koji noću patrolira Sarajevom i puca, kako-kad, na brdo, ali i na svoje u gradu, uzbunilo se i uzbudilo u Beogradu sve što beeeogradski, drugosrbijanski zbori, i pokušalo da dekontaminira mladoga pisca, a evo sada, na suđenju Karadžiću, sijaset svojeručno potpisanih dokumenata muslimanske vojske o silnom naoružanju, i o bezbroju vojnika, i o svakojakim utvrđenjima, i neobičnim zgradama sa kojih se iz Sarajeva pucalo, pucalo… Ti holografi, potpisani vlastitom rukom muslimanskih oficira, čine već mozaičku i zapanjujuću, hologramsku, trodimenzionalnu, zastrašujuću sliku grada-žrtve… Sarajevo je u ratu bilo rekom Miljackom podeljen grad, i bilo bi bolje da je tako i ostalo. Ali šta vredi, pisao je Momo Kapor, kad nas u Dejtonu ubiše penkalom…
Radovan Karadžić, znam to iz blizine, u početku nije imao entuzijazma – a bilo je snage – da se rat završi u prvome snegu… Kako, govorio je, pa do juče smo živeli kao komšije i prijatelji… (Sećam se da mi je sa uzbuđenjem prepričavao razgovor sa Adilom Zulfikarpašićem. Bio je iznenađen reakcijom ovoga čoveka koji je dugo živeo u Evropi, a Radovan mu je govorio da bi se valjalo iz stotinu razloga mirno razdvojiti i živeti jedni pored drugih. Pa neka naši potomci, ako nađu razloga, žive opet zajedno… To ne dolazi u obzir, uzviknuo je Zulfikarpašić. Pa i vi i ja znamo da smo mi imela – i zimi zelen parazit na drvetu – na vašem stablu… Stablo je, evo, sve suvlje, a imela sve zelenija.) Kada su na brda svojim rođacima mnogi sarajevski Srbi izbegli, a Sarajevo, po geografskoj nužnosti, ostalo u srpskom okruženju, znam da Radovan nije imao volje da grad uzme i podeli. Računao je na razboritost, na Kutiljerov plan, a zanemario fanatizam muslimanskog vođe koji je bio spreman da ratuje do poslednjeg muslimana, a onda i sebe da katapultira u vrh te fanatične zamisli… Religiozni fanatici su možda zanimljivi za književnost, i u privatnom životu, ali kao vođe u ratu, mrak i sove…
Najteže nam je padalo razmimoilaženje između Mladića i Karadžića. Ratko Mladić, moj zemljak iz Kalinovika, čovek hrabar, vanrednog vojnog dara, i Radovan Karadžić, moj prijatelj iz detinjstva… Ponekad sam, bar što se Radovana tiče, pokušavao da budem selotejp… Upozoravao sam Radovana da nije Mladić ono što on misli i kao psihijatar vidi i što kao pesnik prizire i kao čovek od vlasti nadžire, već mora da uobziri i Mladićevu harizmu, koju je ovaj imao ne samo kod našeg naroda i vojnika, već i kod protivnika, domaćih i stranih… Sa Mladićem sam bio ćutljiv. Mladić me potapše po ramenu i kaže: Pešovac – Mladić je znao moga oca Petra, Peša – nemoj ti da strahuješ za svoga prijatelja. Neće njemu od Mladića dlaka s glave faliti… Sećam se da ih je Dobrica Ćosić, u jednom od svojih pisama, prizivajući sličan slučaj iz istorije, na vreme opomenuo: ako se danas raziđete, sutra ćete visiti zajedno…
Uz rat mi je jedan vladika, u čijoj je milosti Radovan tada bio, objasnio otkuda tolika mržnja na ovoga čoveka, i strana i domaća… Pričao mu je Grk, visoki američki diplomata, da u pregovorima sa Radovanom često ostaju nadigrani. Čovek je prozorljiv, ima neku nasmešenu, dobroćudnu superiornost, zna svoju istoriju, i naše namere. Uvek ima dva-tri poteza unapred; prvo žrtvuje pešaka, krene u napad, onda neočekivano zaokrene, a zaokretom zbuni i svoje… Ja to zovem Radovanov gambit, kaže Grk…

U SRPSKOJ TAMNICI
Da is­pri­čam i ka­ko sam po­se­tio Ra­do­va­na u be­o­grad­skom za­tvo­ru 29. ju­la 2008. go­di­ne, dan pre ne­go što će ga iz­ru­či­ti. Ka­da sam ra­za­brao da po­ro­di­cu sa Pa­la ne­će pu­sti­ti da ga po­se­ti, za­mo­lio sam Ra­do­va­no­vog bra­ta Lu­ku da pri­pi­ta ko­ga već tre­ba da li bih ga mo­žda mo­gao po­se­ti­ti. Lu­ka mi uve­če ja­vlja da se su­tra pre pod­ne spre­mim za po­se­tu. Po­mi­šljam da će Ra­do­va­na tu noć od­ve­sti, pa se oni što po­se­te odo­bra­va­ju ci­nič­no ša­le… Go­vo­rim svo­joj Lji­lji da znam, ako me pu­ste, ko­ja će bi­ti pr­va Ra­do­va­no­va re­če­ni­ca, i iz­go­va­ram je… A ne, ne­će, ka­že ona, Ra­do­van je pri­sto­jan čo­vek… Pri­sto­jan je sa va­ma, što bi bio sa mnom… Pro­la­zim kroz la­ku tam­nič­ku pro­ce­du­ru, po­ma­že mi je­dan od Radovanovih advo­ka­ta, Go­ran Pe­tro­ni­je­vić, i mi­slim ka­ko je bed­na mo­ja bi­o­gra­fi­ja – ni jed­nog je­di­nog da­na ni­sam pro­veo u za­tvo­ru… Svi slu­žbe­ni­ci su lju­ba­zni. Po­gre­ši­li smo ulaz za po­se­te, Go­ran me po iner­ci­ji po­veo na slu­žbe­ni, ali me ni­su vra­ti­li; svi kao da su za ne­što kri­vi, svi kao da nam se iz­vi­nja­va­ju… Že­na u po­li­cij­skoj uni­for­mi ka­že mi da pri­če­kam, Ra­do­van ima ne­kog u po­se­ti. Če­kam i ho­dam. Do­bio sam sku­pih 15 mi­nu­ta, va­lja da se kon­cen­tri­šem na naj­va­žni­je. Od ka­da ga ni­sam vi­deo, i kad ću ga opet vi­de­ti… Že­na u uni­for­mi mi ka­že da mo­gu da uđem. Na vra­ti­ma me do­če­ku­je vi­sok, štr­kljast, iz­bri­jan, pod­ši­šan, pod­mla­đen Ra­do­van, sko­ro kao iz stu­dent­skih da­na, sa­mo što mu je gust pr­šić po­pa­dao po ko­si. Po­zdra­vi­smo se, a on­da se on po­iz­ma­če da me osmo­tri, i re­če onu re­če­ni­cu ko­ju sam re­kao da će re­ći: Što si osta­rio, No­go? Po­di­goh ma­ji­cu, le­to je, da is­pod ma­ji­ce vi­di du­gi rez od ope­ra­ci­je pu­šač­kih no­gu. Šta je to, us­pla­hi­re­no pi­ta. To je ono što se ti ovu­da go­di­na­ma ski­taš, a ne le­čiš pri­ja­te­lja… Se­di­mo je­dan pre­ko pu­ta dru­go­ga za du­gim sto­lom sa još du­žim klu­pa­ma, na kra­ju klu­pa se­di po je­dan po­li­ca­jac; sne­bi­va­ju se lju­di, i nji­ma ne­pri­jat­no… Iz­be­ga­vao sam sva me­sta gde bih vas mo­gao sre­sti. Jed­nom kod Bran­ko­vog mo­sta pri­đe mi taj i taj, ko­ji je sa na­ma na Adi igrao fud­bal, da me pi­ta za ne­ku uli­cu. Na­tu­koh še­šir du­blje i na­šti­mah glas: Ne znam, ni­sam odav­de, ka­žem… Ta­ko je bo­lje, taj ni­je sa na­ma, ve­lim, ko zna šta bi s tim da te prepoznao… Sve što smo da­lje pri­ča­li, mo­ra da je onoj dvo­ji­ci po­li­ca­ja­ca, a i oni­ma ko­ji su sni­ma­li, zvu­ča­lo neo­v­da­šnje. Naj­pre sam mu re­kao šta mi­slim o ro­ma­nu Ču­de­sna hro­ni­ka no­ći. A mi­slim da je izvrstan, na­ro­či­to dru­gi de­o… On­da on pri­ča ka­ko je u nje­mu od­jek­nu­lo ono što sam o dve­sto­go­di­šnji­ci Ka­ra­đor­đe­vog ustan­ka na Sre­te­nje Go­spod­nje klik­nuo iz Ma­ri­će­vi­ća ja­ru­ge, a što je i u oni­ma ko­ji su to slu­ša­li u ta­la­si­ma od­je­ki­va­lo:
Valjalo bi ovđe, u Marićevića jaruzi – odakle je Karađorđe krenuo na podvižnički, žrtveni i tragičeski put do Radovanjskog luga – danas, na Sretenje Gospodnje, kratko i jasno zboriti.
Savremene planetarne dahije, i ove naše lokalne poturice, u postdejtonskoj i postmodernoj reviziji, ali i proizvodnji istorije, ničim se drugim ne bave do sječom knezova:

Jednog kneza prevarit možete,
Jednog posjeć, a dva će uteći.

Tu dvojicu što su utekli narod je prepoznao i svojijem krilom zakrilio. Nije narod, kako novi usrećitelji govore, njihov talac. Narod im je jatak. Da je drukčije, do sada bi ih na prevaru uhvatili i posjekli:

Ko će ljuta zmaja prevariti,
Ko li njega spavaćiva naći?

Dok slušamo Višnjićeve stihove o Karađorđu, ne možemo a da ne pomišljamo i na neke današnje bjegunce. To je u poeziji zakonito.
U Višnjićevom, a onda i u Njegoševom stihu, koji je, kako Ivo Andrić kaže, kalup za srpsku osjećajnost, usekovane glave predaka obrele su se i oživjele na novim ramenima:

Diže narod, krsti zemlju, a varavarske lance sruši,
iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život srpskoj duši.

TIHI UČINAK RADOVANOVE RADIJACIJE
U Hagu, u tom za Srbe Hadu, ta ustanička istorija teško je oklevetana. Haška inverzivna revizija naše novije istorije očiglednija je od Orvelove negativne utopije. Milosrdni, anđeoski prilozi beščašća novih varvara 78 noći i 78 dana učinili su od Srba anahronizam. Za lobotomirani svijet zastrašujući, a za nas uzvišeni anahronizam.
Poezija, ona najveća – Homerova, Danteova i Šekspirova, Višnjićeva i Njegoševa – ondašnja i današnja, od anahronizma, od tih zabuna u vremenu, i živi. Živi kao nepresušna svježina po kojoj se narodi prepoznaju.
Kada bi danas, na Sretenje Gospodnje, dvjesta godina od dana kada je ovđe začeta sloboda, Karađorđe Petrović po drugi put u Marićevića jarugu banuo, mnogi bi se zvaničnici kojekude razbježali. A oni koji su se Filipu Višnjiću, tom slijepom vidiocu bune odazvali – imali bi sučim pred Vožda izaći:

Iz novih fresaka stara tuga veje,
Nije sve propalo kad propalo sve je.

(Tada mi je na ručku prišao neko iz protokola i pitao da li imam kopiju toga što sam govorio, interesuje se predsednik… Koji predsednik, pitam. Živković, kaže… Čega je on predsednik, pitam. I otkud mu nagla sklonost za književnost… Zvone telefoni, pitaju me jesam li uhapšen… Bio bih, kažem, da ima ko da me uhapsi… Domalo, evo drugog poklisara; to što sam govorio traži Manojlo Vukotić za Novosti, koje to sutra objavljuju u celosti. Bio je direktan, čak satelitski prenos proslave; dok su se snašli, ja sam im svoju reč proturio kroz noge. Tako je to sa kratkim formama… Čujem da od tada traže na uvid šta će nagrađeni pesnik koji se odazvao Filipu Višnjiću da govori…)
Radovan priča da se sve ovo vreme, dok se skrivao, pripremao za suđenje. I stvarno, deluje kao da je odahnuo. Sad je u čistoj poziciji. Nada se da će najzad porodicu ostaviti na miru. I prijatelje. A da će on sa tog tamo mikrofona i sudijama i svetu, kao pred Bogom, reći istinu. Pominje da je u onom lap-topu koji su mu uzeli imao čitavu hronologiju događaja, koncept odbrane. Ali ima to i u glavi… Nemaš valjda iluzija o ishodu, kažem… Ako tamo bude s od suđenja i p od pravde, moglo bi biti svašta. A što se mog života tiče, ja sam ga odavno pregoreo. Mogao sam sto puta poginuti. Mogao sam bedno, ponižavajuće umirati. Sve je ovo meni pride. Ja mene uopšte ne zanimam. Zanima me da koliko god mogu služim istini i oklevetanom narodu… Uostalom, šta mi na kraju mogu? Mogu me samo vratiti pisanju! Ja znam šta su zatvorske koncentracije i šta je zgusnuto vreme…
Odahnuo sam kada je izgovorio da mu ništa ne mogu. Da ga samo mogu vratiti pisanju… I pomislio kako je, unatoč svemu, biti pesnik, pisac, stvar povlašćena, spasonosna…
Moli me da Luki dadnem svoje nove knjige. Pominje i knjige prijatelja… Šta će ti knjige. Tebe će tamo zatrpati, udaviti papirima… Nemaš ti pojma, kaže, kako se odmaram kad sa tih papira pređem na lepu književnost… Kažem da sam Luki već dao knjige. U jednoj sam ti obeležio pesmu koja se tebe tiče. Pročitaj, kad stigneš, samo nju… Znaš li je napamet… Znam… Bi li mi je rekao? Pogledujem u sat, pa u policajce, oni rukama pokazuju da nastavim. Prošlo je ne 15 već 30 minuta. Govorim mu „Tajnu večeru“… Vidim kako mu se oči oseniše…
Kažem da ću uveče na mitingu govoriti i pitam ima li šta da poruči. Ima. Da pozdravim sve, a naročito one koji ga znaju kao Dragana Dabića. Moli da ga razumeju što im se nije mogao reći, ali da budu sigurni da je on isti onakav kakvim su ga upoznali… Dok se rastajemo, jedan policajac ustaje i, kad je zatvorio vrata, kaže mi: Ne znam kako ćete ovo razumeti, i molim da mi ne zamerite, ali ja se osećam povlašćenim što sam, makar i ovako, vašem razgovoru prisustvovao… Nisam iznenađen i nije mi prvi put da vidim tihi učinak Radovanove radijacije…

On nije, kako su opskuranti raspevali, nikakav guslarski tip, mada guslati ume. On je urbaniji od mnogih koji se za urbane izdaju. Tačno značenje reči urbanost upravo je uljudnost: Radovan sa ocem i bratom

BLAG PREMA SVEMU I GOSPODIN NA KRAJU
U komentarima moje posete Radovanu jedan je bio uzorit. Kaže naš ministar, kako je Karadžiću trebalo dozvoliti samo posete porodice – užu porodicu nisu ni pustili – a tamo je, veli, bila promenada… Ako izuzmemo Kostu Čavoškog, pravnog savetnika porodice, i Batu Ivaniševića, koji je već bio uključen u tim odbrane, ostaje da sam ta promenada bio ja. U jednom intervjuu kratko sam tom, inače sposobnom, ministru odgovorio: On može – i neka može – u čitulji na pola strane sarajevskog Oslobođenja da isprati na ahiret svog predsjednika A. I. A kada ja u zatvoru posetim svog predsednika, pesnika, psihijatra i prijatelja, sa kojim drugujem 50 godina, onda je to promenada…
Na mitingu protiv hapšenja Radovana Karadžića 29. jula 2008. godine, pred velikom masom uznemirenog sveta, rekao sam:
Kada sam ono 2004. godine na Sretenje Gospodnje, za dvjesta godina Karađorđevog ustanka, u Orašcu obnovio stih iz Bune na dahije slijepog a vidovitog Filipa Višnjića o sječi knezova – jednog kneza prevarit možete / jednog posjeć, a dva će uteći – i rekao da ta dvojica još uvijek bježe, po ođeku se moglo razabrati da je još živ dosluh pjesnika i naroda. Sad misle da su jednog ulovili.
Neka lovci na skupe srpske glave jednom zauvijek nauče još jedan stih:
Love a ulovljeni!
Lovili ste i bili ulovljeni kada ste na Vidovdan, bezakono, onu glavu isporučili haškom čudovištu.
Lovili ste a bili ulovljeni i kada ste za onu drugu glavu izmolili optužnicu; ta je glava otišla sama i sad tamo ne znaju šta će s njom.
Prvo slovo vašega očenaša glasi: Vodite, i ne vraćajte nam ih.
Ovaj koga ste 18. jula 2008. godine kidnapovali, i 72 sata izbrisali, ima stotinu lica, a svako je naše.
Lijepo je ime Radovan. Primilo se kod Srba. U Srbiji, ponegđe, položajnika zovu Radovan.
A mogli ste, Ovlašćeni Organi – ne bi vam bilo prvi put – u Radovanjskom lugu Radovana zatući. Pa da se poredite. Ali vi ste neuporedivi.
Miloš je usekovanog Karađorđa u temelj države uzidao, a vi i Karađorđevu i Miloševu i Petrovu i Aleksandrovu državu, i Radovanovu državicu, razgrađujete.
A društvance vaših komentatora, analitičara, intelektualaca opšteg smjera – koje se zadivljujuće razumije ne samo u novinarstvo i politiku, već i u psihijatriju, alternativnu medicinu, gle, i u poeziju – na svim televizijama i u svim novinama upražnjava opskurnu grupnu terapiju i sa visine svoje beznačajnosti svakodnevno jedni drugima izdaju sertifikate da postoje. Društvance uživa da tuče svezanog! Ima takav soj koji je rođen samo zato da sve što je visoko i uspravno u blato svali, a onda i prikvasi. Ko god se na Radovana zatrčavao, taj se samopozljeđivao.
Pa pođi, božji Polazniče, i na ovo poslanje. Nisi ti prvi kome su klicali: Raspni ga, raspni!
Kao onda kad smo u kući, koju su okupatorski helikopteri tresli, slavili svetoga carskoga Aranđela, Aranđela u žici – da ovo kažem tvojim stihom – ostani „blag prema svemu i gospodin na kraju”. Ovo ti je od mene za popudbinu:

Anđelima su podrezali krila
A Arhanđela strpali u žicu
A još se sveća nije ugasila
Ni prvo slovo spalo na ižicu

Posustali su timorni pejzaži
I usahnulo vrelo u Ostrogu
Kad lažna zvezda u nebeskoj kaži
Prokaza jagnje iza leđa Bogu

U prokazanju krivokleci pišu
Da će još jednog za sve da razapnu
I sve za jednog A kad se upišu
Do Jude neka sebi omču zapnu

Jer od ponoći Ponoćnik nas dvori
I ne da da nas čaše mimoiđu
Vij vuka nije molitva na Gori
Ne čeka svece s ikone da siđu

Ni anđelima da uzrastu krila
Ni Aranđela da povadi mača
Nad vekom mu se senka izdužila
I odvojena od tela korača

Lovci na skupe srpske glave, lovite odsad ovu izduženu sjenku, koja će vam se na oba svijeta priviđati.