Saša Nedeljković: Dubrovački Srbi u 19. vijeku

Učitelji iz srpskih zemalja pod vlašću Austrije prelazili su u Srbiju. U vremenu  od 1804. do 1858, uglavnom su bili iz Ugarske, ali ih je bilo i iz dubrovačke gimnazije. Aleksandar Ban (Banović) rođen je u  Dubrovniku. Završio je gimnaziju u Dubrovniku i prešao u Srbiju 1842. U svojoj molbi naveo je da je Srbin iz Dubrovnika, da je završio normalne škole, gimnaziju na srpskom jeziku i bogosloviju u šibeničkoj bogosloviji, kasnije Zadarskom zavedeniju, gde je završio filozofske nauke, i da je 1842. postavljen za učitelja starije normalne užičke klase. Tražio je 27. marta 1845. da mu se podari “profesura” u polugimnaziji. Petar Marinović rođen je 1819. u Dubrovniku. Završio je gimnaziju u Dubrovniku i šibeničku bogosloviju. U Srbiju je došao 1842. Gavrilo Popović rođen je 1822. u Dubrovniku. Završio je četiri razreda gimnazije u Dubrovniku a u Srbiju je došao 1856. Petar Popović rođen je 1817. u Dubrovniku. Završio je tri razreda gimnazije u Dubrovniku. Spiridon Popović rođen je 1817. u Kotoru. Završio je gimnaziju u Dubrovniku a prešao  u Srbiju 1845. (1) Dubrovački Srbi  smatrali su da je Dubrovnik  “od pamtivjeka imao srpsku misao pritajenu u grudima. Sve: istorija, trgovina, književnost, geografija, sve je udruživalo i jednako udružuje naš grad sa srpskim zaleđem.”

Medo Pucić i Matija Ban bili su prvi koji su početkom četrdesetih godina 19. veka isticali srpstvo Dubrovnika. (2) U članku „Uspomeni Meda Pucića dubrovačkog vlastelina o 55-godišnjici njegove smrti“ objavljenom u listu „Dubrovnik” istaknut je  značaj Meda Pucića za dubrovačke Srbe katolike : „Taj preporod u srpskom duhu, kome je Medo Pucić bio začetnikom, … ubrzo je bio zahvatio gotovo svu vlastelu i cvijet dubrovačke inteligencije i građanstva. … ” (3) U govoru na sahrani Meda Pucića Pero Budmani se zakleo : “Kunem ti se da ćemo izvršiti do dlake tvoju oporuku, što si nam u Pomi ostavio”.(4)   U listu „Dubrovnik” o tom dobu : „Priznavali su se Srbi i držali se Srpstva jer su u ideji srpskoj spoznali jednu čistu i spasonosnu ideju, koja će prije ili poslije triumfovati nad otimačima mile i zlatne slobode Dubrovnika. U katoličkim Srbima dubrovačkim Austrija je spoznala pionire ideje oslobođenja među sljedbenicima zapadne crkve, ne samo na dubrovačkom teritoriju, nego i u ostaloj Dalmaciji, Bosni i Hercegovini, te Hrvatskoj i Slavoniji, stoga su njezine vlasti zajedno sa zloglasnim upravljačem Bosne i Hercegovine ministrom Venijaminom  Kalajem sve moguće radile da ih skrše i iskorijene.” Osamdesetih godina 19 veka u Dubrovniku su se pevale pesme „Onamo, onamo za brda ona”, „Ja sam mlada Srpkinja” i „Mi smo braćo slovinskog sinci plemena”. (5) O tome kojim se sredstvima borila austrijska vlast protiv Srba dubrovčana u listu „Dubrovnik”  istaknuto je: „Još od osamdesetijeh godina prošloga vijeka dovodilo se je učenike sa svih strana, nadasve u gimnaziju, razmještalo profesore i činovnike, koloniziralo penzionere i uopće elemente naklonjene austrijskim težnjama, provodio se je teror i sprječavalo se svim srestvima katoličko Srpstvo u njegovu spasonosnom djelovanju. U docnije doba i zloglasni upravnik Bosne i Hercegovine Venijamin pl. Kalaj bijaše upregao sav svoj aparat protiv katoličkog Srpstva, bojeći se da mu ono ne bi djelovalo ne samo na katolike bosansko-hercegovačke, no čak i na Muslimane.” (6)

Niko Veliki Pucić je 1860. kao poslanik zahtevao za kotare dubrovački i kotorski odvojenu skupštinu. (7) Dubrovački Srbi katolici su u svojoj “Izjavi” iz 1896. istakli da se Dubrovnik ne može poistovjetiti sa Dalmacijom, pa tako ni dubrovački Srbi sa dalmatinskim. Sa svoje strane dubrovački autonomaši su isticali da je “Dalmacija jedna resa, koja nema vrijednosti ako nije privezana na haljinu, a njena prirodna haljina jest antički Ilirik”. (8) Hrvatska štampa optuživala je dubrovačke Srbe za saradnju sa autonomašima. Odgovarajući ,,Obzoru” od 17. 3. 1938. list ,,Dubrovnik” istakao je : ,,Neka ,,Obzor” i to zna, da naši dubrovački autonomaši, nijesu se osjećali italijani, kao što su se to priznavali spljetski i zadarski, pa zato nijesu ni bili, niti su mogli biti italijanske iredentiste, nego su bili protivnici ujedinjenja Dalmacije (naročito Dubrovnika) sa Hrvatskom kao što smo bili i mi, … zbog njihove manije koja ih u većem dijelu još ni danas nije ostavila, manije osvajanja i hrvaćenja, prisvajanja svega što nije njihovo, … što su postizali zahvaljujući bečkoj vladi i klerikalizmu, koji su ih podržavali.”  (9)

Dubrovnik  je  u  drugoj  polovini 19 veka bio kulturni  i  privredni  centar  primorskih Srba. Obrazovani Primorci su kao nacionalni pregaoci prelazili  u Crnu Goru i Srbiju (Matija Ban, Medo Pucić, dr. Valtazar Bogišić, dr. Lazar Tomanović, Marko Murat). Jedan od prvaka Srba katolika gospar Marin Papi iz Komolca (Rijeka dubrovačka) proputovao je u mladosti  više puta cijelu Crnu Goru u društvu s ruskim književnikom Pavlom Apolonovićem Rovinskim. Godine 1893. prisustvovao je  obodskoj proslavi u Crnoj Gori. Dr. Lujo knez Vojnović primio  je 1896. ponuđeno  mesto ličnog sekretara kneza Nikole posredovanjem crnogorskog ministra pravde dr. Valtazara Bogišića. Na oproštajnoj večeri u Narodnoj Štionici u Dubrovniku  poručio  mu  je  dubrovački  vlastelin Jero Natalić : „Lujo, reci na Cetinju  da  srpska  Atina  pozdravlja srpsku Spartu”. Knez Nikola postavio je 1901. Dr. Ignjata Bakotića za predsednika Vrhovnog suda. (10) Lujo knez Vojnović postao je 1899. crnogorski ministar pravde. Kao crnogorski opunomoćeni poslanik pri Vatikanu zajedno sa arcibiskupom barskim i primasom srpskim Šimunom Milinovićem zastupao je 1901-1902. Crnu Goru i Srbe katolike u sporu oko slovinskog zavoda Svetog Jeronima u Rimu. Zbog nedostatka sredstava arcibiskup Milinović nije ostvario svoju ideju o otvaranju sjemeništa u kojem bi se obrazovao kadar koji bi činio jezgro „ujedinjenja srpstva i sloge Jugoslovenske” (11)

Srbi Dubrovčani bili su pristalice Slovinstva  pa je u Dubrovniku od 1878. do 1884.  izlazio književni  časopis „Slovinac“. Saradnici časopisa „Slovinac” bili su : Matija Ban, Medo knez Pucić, Antun i Ivo Kaznačić, Nikša Gradi, Luko Zore, Pero Budmani, dr. Valtazar Bogišić, dum Ivan Stojanović, pop Pera Franasović, Stijepo Kastrapeli. U časopisu su objavljivali dubrovački biskup Mate Vodopić, Josip Bersa, Marko Car, Vid Vuletić Vukasović, Vuk Vrčević. Pisac Ivo Vojnović izrastao je iz slovinskog kulturnog kruga (12)

U tadašnjoj Dalmaciji postojale su samo četiri privatne Srpske  fondacijonalne škole  i  to  u  Kotoru, Dubrovniku, Zadru i Šibeniku. Ljudevit Vuličević opisao je prilike u svom detinjstvu : „Ja se lijepo spominjem da se je u Cavtatu i u Dubrovniku govorilo za mojega djetinstva: « Što će ti naški ? … Valja da naučiš talijanski i tudeški » . Ako ne u svijem, jest doista bila u mnogijem onda ovakva savjest“.  Nacionalni  rad  primorskih Srba  odvijao  se  preko  prosvetnih  i  privrednih  društava. Društva su okupljala Srbe katoličke  i  pravoslavne  vere. Srpska društva i ustanove u Dubrovniku bili su : Narodna štionica osnovana 1863, Srpsko pjevačko društvo „Sloga” osnovano 1874, Dubrovačko Radničko Društvo osnovano 1874, Dubrovačka Građanska Muzika osnovana 1878. i Srpska Dubrovačka Štamparija osnovana 1892. (13) List Srpske  narodne  stranke  na  Primorju „Dubrovnik“ uređivao je  od  1895. do svoje smrti  1904. književnik Antun  Fabris (14). List je bio uticajan u Dubrovniku, Boki Kotorskoj i u Hercegovini.

Dubrovački Srbi pružali su pomoć Hercegovcima prilikom bune poznate kao Nevesinjska puška 1875. Žene i deca ustanika bežali su na dubrovačko područje. Izbeglice su bile primljene u Župi Dubrovačkoj. Meštani su im pružali iscrpnu pomoć.Stanovnici Dalmacije, Dubrovnika i Boke Kotorske osnovali su odbore za pomoć ustanicima u Hercegovini. Na čelu odbora u Kotoru bio je Đorđe knez Vojnović, dok je u  Dubrovniku bio Pero Čingrija. U Stonu su bili aktivni pop Pero Bačić i knez Marinica Đorđić, u Slanom Antun Miletić. U Makarskoj su bili aktivni Marpurgo Manđer i Kažimir Ljubić. Zbog austrijske vlasti, odbori su radili tajno. Odbor u Dubrovniku radio je na dopremanju pomoći ustanicima. Na tom poslu bili su angažovani Božo Bošković, Gligor Vukanović i Špiro Berberović. Dum Petar Franasović upozoravao je da može doći do prevare zbog nagovaranja ustanika od strane evropskih vlada preko njihovih ambasadora da se pristupi pregovorima sa turskom vlašću. Zalagao se za veću tajnu pomoć ustanicima u hrani, naoružanju, obući i odeći i sam se angažovao da se pomoć u što većem obimu prikupi i tajno dostavi ustanicima. Dobrovoljcima su aktivisti iz Dubrovnika obezbeđivali tajan put do unapred dogovorenih mesta na kojima su ih čekali ustanici. (15)

Srpsko  bratstvo,  osnovano u Splitu 4.8.1897. uz prisustvo najviđenijih Srba Dalmacije, trudilo se da celokupni javni život Srba koncentriše u jedinstvenoj organizaciji  i  na  političkoj  osnovi. Cilj Srpskog bratstva bio je : Razvijati i širiti napredak i prosvetu među srpskim narodom, a osobito na Primorju u liberalnom duhu, braniti srpsku narodnost u duhu i smislu zakonom ujemčene ravnopravnosti i negovati vekovna predanja, običaje i osobine, koje karakterišu srpski narod, negovati narodnu duševnu zajednicu, na temelju narodnog prava i slobodne narodne volje, isključujući istorijska prava, ukoliko se ne slažu s narodnim pravom. Društvo će se radi postizanja ovoga cilja, baviti moralnim i umnim vaspitanjem srpskog naroda, a osobito o vaspitanju njegovu sa građanskog i političkog gledišta. Ono će se starati o uvođenju srpskog jezika i ćirilice u škole i javnu upravu, o osnivanju škola, o pitanjima opštinskim, zemaljskim (privrednim, trgovačko-obrtnim), o ekonomskim potrebama narodnim, o predlaganju kandidata za carevinsko veće, zemaljski sabor, opštinske uprave i trgovačko-obrtničke komore. U Upravnom odboru bili su: predsjednik dr. Ignjat Bakotić, potpredsjednici Joso vitez Kulišić i dr. Dušan Baljak.  Austrijske  vlasti  su  Srpsko  bratstvo  raspustile krajem jula 1899. (16)

Učitelji iz Dubrovnika prelazi su u Srbiju. Medo Pucić i Matija Ban bili su prvi koji su početkom četrdesetih godina 19. veka govorili o srpstvu Dubrovnika. Dubrovnik  je  u  drugoj  polovini 19 veka bio kulturni  i  privredni  centar  primorskih Srba. Obrazovani Primorci su kao nacionalni pregaoci prelazili  u Crnu Goru i Srbiju. Dubrovački odbor pružalo je  pomoć Hercegovcima prilikom bune poznate kao Nevesinjska puška 1875.  Značajni pisci bili su braća Ivo i Lujo Vojnović. Nacionalni  rad  primorskih Srba  odvijao  se  preko  prosvetnih  i  privrednih  društava, u kojima su se okupljali Srbe katoličke  i  pravoslavne  vere. Srpsko  bratstvo,  osnovano u Splitu 4.8.1897, trudilo se da celokupni javni život Srba koncentriše u jedinstvenoj organizaciji  i  na  političkoj  osnovi.  Austrijske  vlasti  su  Srpsko  bratstvo  raspustile krajem jula 1899.

Saša Nedeljković,  član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije

Napomene :

1. Darko Ivanović, „Srpski učitelji iz Habzburške monarhije u Srbiji (1804-1858)”, Beograd, 2006, 8, 9, 11, 13, 14;
2. „Uspomeni profesora Pera Budmani-ja 8.10.1835-27.12.1914”, “Dubrovnik”, Dubrovnik, 24. decembar 1937,  48, str. 2; Nikola Tolja, “Dubrovački srbi katolici istine i zablude”, Dubrovnik, 2011, str.100;
3. „Uspomeni Meda Pucića dubrovačkog vlastelina o 55-godišnjici njegove smrti“, 3 juli 1937, „Dubrovnik”, Dubrovnik,  23,  str. 1,;
4. “Uspomeni profesora Pera Budmani-ja 8.10.1835-27.12.1914”, “Dubrovnik”, Dubrovnik, 24. decembar 1937,  48, str. 2;
5. „Dubrovnik iza propasti republike i iza svjetskoga rata”, „Dubrovnik”, Dubrovnik,  13 februar 1937, br. 2, str. 2; S-A-M, „Čije vlasništvo bijaše dubrovačka okolica ?”, „Dubrovnik”, Dubrovnik, 1.juna 1940,  22, str. 2;
6. „Kratka i beznačajna epizoda u historiji Dubrovnika”, „Dubrovnik”, Dubrovnik 24.Juli 1937, br.26, str. 1;
7. “Uspomeni profesora Pera Budmani-ja 8.10.1835-27.12.1914”, “Dubrovnik”, Dubrovnik, 24. decembar 1937,  48, str. 2;
8. Nikola Tolja, “Dubrovački srbi katolici istine i zablude”, Dubrovnik, 2011, str.94, 113;
9. „Bespotrebna izazivanja”, „Dubrovnik”, br. 12, 26 marta 1938, str. 1;
10. Jovica Perović, „Uspomeni Marina Papi, posjednika iz Komolca (Rijeka dubrovačka)”,“Dubrovnik”, Dubrovnik 26 novembra 1938, br. 47, 2-3; Lujo Vojnović, „Skromni pomeni o Velikom Kralju”,Zagreb 1922,  str. 27; M.Pekić, „Bakotić, Ignjacij Ignjat”, Srpski biografski rečnik, Tom I, Matica Srpska, Novi Sad, 2004, str. 378;
11. Rastoder Šerbo,Jasmina, „Dr.Nikola Dobrečić, arcibiskup barski i primas srpski”, Budva 1991 , str.112,113, 163;
12. B. „Pero Budmani”, str. 1-2, „Dubrovnik”, 23.decembar 1939, br. 51, Dubrovnik; Nikola Ivanišin, „Dubrovačke književne studije“, Dubrovnik, 1966, str.66, 157;
13. Srpska društva i ustanove u Dalmaciji, Dubrovniku i Boci-Kotorskoj,str.191-193, „Dubrovnik kalendar za prostu godinu 1899”, Uredio A.Fabris, God.III,u Dubrovniku, izdanje i naklada Srpske Dubrovačke štamparije A.Pasarića  1898; „Bibloteka srpskih pisaca N.Tomazeo, Lj. Vuličević“, str.587, „Narodna prosveta“ Beograd;
14. „IZABRANI ČLANCI  Antuna  Fabrisa“,Sakupio  i  predgovor napisao dr H. Barić, str.XI, 1940, Izdanje „Dubrovnik“, Beograd;
15. Milorad Vukanović, „Pomoć iz Dubrovnika Hercegovačkoj buni”, „Srbsko-dalmatinski magazin za godinu 2017”,  svezak XII, Split,2017, str. 101-114;
16. Prodanović, „Srpska narodna stranka na Primorju“, str. 351, Narodna enciklopedija SHS, IV knjiga, Zagreb 1929;