Sava Šumanović
(1896-1942)
Jedan od najznačajnijih slikara srpske umetnosti 20. veka.
Sava Šumanović je rođen 24. januara 1896.godine u Vinkovcima, gde je njegov otac Milutin bio šumarski inženjer.
I otac i majka Persida, rođena Tubić, poticali su iz uglednih šidskih građanskih porodica. Zbog zdravstvenih problema otac se vrlo rano penzionisao i porodica se vratila u Šid sa četvorogodišnjim Savom.
Otac se posvetio vođenju velikog imanja, a majka je otvorila kontraktualnu poštu. Sava je u Šidu završio osnovnu školu. Kao desetogodišnjak upisao je u Zemunu Realnu gimnaziju. Tokom školovanja u Zemunu pokazuje interesovanje za umetnost, upisao se na slikarski kurs koji je vodio njegov gimnazijski profesor Isidor Jung. Družio se sa Slavkom Vorkapićem, koji je već pohađao Umetničko-zanatsku školu Ljube Ivanovića i od njega je, kako sam kasnije kaže dobio dragocene savete o crtanju i slikanju. Za vreme školovanja u Zemunu, Sava je veoma malo boravio u roditeljskoj kući.
Raspuste je provodio u Gracu kod stričevog prijatelja učeći nemački jezik. Nakon mature vratio se kući čvrsto rešen da slikarstvo bude njegov životni poziv i da samo u tom pravcu može nastaviti školovanje. Otac je imao sasvim druge planove za svog sina jedinca, želeo je da on postane advokat. Majka je odigrala značajnu ulogu u rešavanju ovog problema, podržala je sina u negovim željama i nađeno je kompromisno rešenje.
SavaSava se 1914. godine upisao u Zagrebu u Višu školu za umjetnost i obrt. Prvu godinu bio je u klasi profesora Otona Ivekovića, a sledeće tri u klasi Klementa Crnčića. Rad škole podrazumevao je studiranje po starim majstorima, Direru, Mikelanđelu, Rubensu i Rembrantu. Interesovanje za impresioniste je pokazao još u Zemunu, a sada ih je sam proučavao. Druži se sa kolegama, Đurom Tiljkom, Marijanom Tepšeom, Jozom Turkaljom, Srećkom Sabljakom, Milivojem Uzelcem, a naročito sa rano preminulim Milanom Štajnerom.
Tada je započelo i dugogodišnje prijateljstvo sa Antonijom Tkalčić Koščević, koja je u istoj školi učila vajarstvo. Redovno učestvuje na školskim izložbama. U svedočanstvu o završenom školovanju zabelažene su najbolje ocene i kvalifikacije, i u julu te 1918.god. učestvuje na zajedničkoj završnoj izložbi svoje škole. Zajedno sa Milanom Štajnerom iznajmljuje atelje u Bosanskoj ulici. Te iste godine u Urlihovom salonu priređuje prvu samostalnu izložbu zajedno sa Bogumilom Carom. Predstavio se predelima iz okoline Zagreba. Učestvovao je na više zajedničkih izložbi iste godine. Ubrzo 1919.godine umire veliki prijatelj Milan Štajner.
Sava seli atelje u Jurkovićevu ulicu. Sada se intenzivno druži sa Antunom Brankom Šimićem, književnikom, kritičarom i pokretačem književnih revija. Radi ilustracije za književnu reviju Juriš, koju uređuje A.B. Šimić. Pored toga radi i kao scenograf u Narodnom kazalištu. Sledeće 1920. godine u maju priređuje drugu samostalnu izložbu u Muzeju za umjetnost i obrt. Predstavio se platnima koja ukazuju na simbolizam i secesiju, tada aktuelne u Hrvatskoj umetnosti. Izložba je dobila pozitivne kritike, prodao je dosta slika, dobio očevu podršku i na jesen se uputio u Pariz.sumanovicpred-platnom
Sava je bio jedan od prvih naših slikara koji je došao u Pariz, tadašnji centar umetničkih zbivanja u Evropi. Ovaj prvi boravak trajao je samo nekoliko meseci, ali to je bilo dragoceno iskustvo za mladog umetnika. Upisao se na kurs kod istaknutog likovnog pedagoga i umetnika Andre Lota, i bio je jedan od njegovih najboljih učenika. Savin učitelj je pripadao struji analitičkog kubizma, i njegov uticaj na Savu bio je veoma velik i prisutan tokom celog života. Andre Lot je Savu smatrao svojim najtalentovanijim učenikom. To je vreme kada su nastale najznačajnije kubistički orjentisane slike u istoriji našeg slikarstva, Skulptor u ateljeu, Mrtva priroda sa satom, Mornar na molu, Lučki agent.
U leto 1921.god. vraća se u Zagreb, stanuje kod prijateljice Antonije Tkalčić Koščević i u oktobru u Umjetničkom paviljonu priređuje izložbu slika koje su nastale u tom novom stilu preuzetom od Lota. Sava ima potrebu da objasni slike kroz tekst kataloga, ali ni to nije pomoglo da ga konzervativna kritika i publika shvate.
Sledeće četiri godine Sava Šumanović je proveo u Zagrebu, neumorno pokušavajući da izmeni te konzervativne i provincijalne stavove umetničkih krugova Zagreba. Tada su nastali čuveni tekstovi Slikar o slikarstvu i Zašto volim Pusena, koji su veoma značajni za razumevanje njegove umetnosti. Učestvuje na više zajedničkih izložbi, neumorno slika, a kratko vreme radi i kao bibliotekar u Muzeju za umjetnost i obrt. Pokušao je da dobije mesto likovnog pedagoga u Umetničkoj školi u Beogradu.
Advokat Dorić otkupio je 1925. godine. dvadeset Savinih slika koje se danas čuvaju u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu, i to mu je omogućilo ponovni odlazak u Pariz. Taj drugi boravak u Parizu protekao je u ponižavajućim uslovima pod kojim je Sava Šumanović dobio vizu. Sam je za sebe više puta naglašavao kako je najveći frankofil među našim umetnicima i veoma ga je pogodilo to što je dobio je samo ograničenu dozvolu boravka , zabranu prodaje slika, odnosno imao je status učenika. Zbog toga se ponovo upisao na kurs kod Andre Lota, vredno radi, proučava stare majstore.
Izlaže na Jesenjem salonu u Parizu 1926.godine. Francuska vlada tada je otkupila sliku Akt koja se danas čuva u muzeju u Monpeljeu. Ugledni francuski časopisi koji su se bavili umetnošću pišu o Savi Šumanoviću i reprodukuju mu slike. Tada je naslikao Doručak na travi, autoportret sa četiri akta u predelu, neposredno inspirisan Maneovom istoimenom slikom, koja se danas nalazi u spomen zbirci «Pavle Beljanski»u Novom Sadu.Te 1927. god. učestvovao je i u oslikavanju kultne kafane “La Coupole” sa četiri akta. Najznačajniji događaj te godine, a po mnogima i u celokupnom stvaralaštvu Šumanovića svakako je nastanak slike Pijana lađa.
Ova slika monumentalnih dimenzija, nastala je u grčevitom radu za samo sedam dana i noći. Inspirisana je Remboovom istoimenom pesmom koju je baš tada prevodio Rastko Petrović i Žerikoovom slikom Splav meduze. Izložio je na Salonu nezavisnih, a ocene kritike bile su podeljene. Danas je Pijana lađa ponos zbirke Muzeja savremene umetnosti u Beogradu.
Otežani uslovi rada, loše kritike i niz drugih ličnih događaja doveli su umetnika do nervne iscrpljenosti, pa se 1928.god. na kratko vratio u Šid, na oporavak. Tada su nastale prve slike predela iz okoline Šida, »Sremske krajine», niz pejzaža na kojima beleži jedinstvenu svetlost i atmosferu zavičaja. Ovoj temi mnogo više se posvetio kada se kasnije zauvek vratio kući. U septembru 1928. god. izložio je na Novom univerzitetu u Beogradu slike koje su nastale u Parizu. Dobro je prošao i kod kritike i kod publike. Skoro sve slike je rasprodao, i odmah u oktobru, ponovo se uputio u Pariz. To je bio njegov poslednji boravak u omiljenom gradu, koji je trajao nešto više od godinu dana. Opet je bio na Monparnasu, opremio je atelje, vreme provodi u društvu vodećih francuskih umetnika, predano slika i iz tog perioda su remek dela poput Crvenog ćilima, Ležeći ženski akt, Luksemburški park u Parizu.
Verovatno se nije dovoljno oporavio, problemi koje je imao ranije sa zdravljem su se vratili i to u tolikoj meri da je majka došla po njega. Zajedno su se vratili u Šid marta 1930.godine. Bio je smešten na kliniku dr. Radenka Stankovića u Beogradu. Dokumentacija bolnice uništena je prilikom bombardovanja u Drugom svetskom ratu, pa nema nikakvih pouzdanih izvora o Šumanovićevoj dijagnozi. Sa slikanjem nije prestao ni za vreme boravka u bolnici na Voždovcu. Tada su nastali pasteli i akvareli voždovačkih pejzaža koje je kasnije u Šidu uradio u ulju.
Kod kuće u Šidu, potpuno se posvetio slikanju. Ispočetka je imao problema sa kvalitetom boja, kasnije to više ne pominje. Prvih godina slikao je aktove po skicama koje je doneo iz Pariza i pejzaže iz svoje neposredne okoline. To su ostale dominantne teme do kraja njegovog života. Kako i zašto je radio sam je objasnio u predgovoru kataloga za izložbu 1939. god. Otac Milutin preminuo je 1937.godine. Tada je Sava preuzeo vođenje porodičnog imanja. Prema sačuvanoj dokumentaciji iz tog perioda vidi se da je i toj obavezi pristupio krajnje ozbiljno kao i svemu drugom u životu. Uči engleski jezik, uzima časove igranja, posetio je izložbu francuskog slikarstva devetnaestog veka, koja je gostovala u Narodnom muzeju u Beogradu, stalno slika i priprema se za veliku izložbu.
Organizovao je u septembru 1939.godine na Novom univerzitetu u Beogradu veliku samostalnu izložbu na kojoj je izložio 400 slika. Izložba je doživela veliki uspeh, iako je na dan otvaranja bilo malo posetilaca jer su tog dana Nemci napali Poljsku. Ohrabren uspehom, vratio se u Šid i radi sa velikim poletom. Nije imao sreće da se mirno posveti onom što je najviše voleo i najbolje znao.
Rat je došao i u mali Šid. Sava je na kratko mobilisan. Šid ulazi u sastav Nezavisne Države Hrvatske i ćirilica je zabranjeno pismo pa se Sava iz protesta ne potpisuje već samo označava godinu nastanka slike. U jednoj besmislenoj ustaškoj akciji na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 1942.god uhapšen je i sa velikom grupom Šiđana streljan u Sremskoj Mitrovici i sahranjen u zajedničkoj grobnici. Tako je tragično završio život jedan od najvećih srpskih slikara svih vramena.
Preuzeto sa:http://www.sidskiportal.net/savasumanovic/biografija.html
Sava Šumanović -Vatra pijane lađe
U VREMENU „neposredne osećajnosti“ (drugi dolazak u Pariz, 1925-1928), opsednut ekspresionizmom boje, oblika i gesta, jedan od najvećih srpskih slikara 20. veka Sava Šumanović za sedam je noći, krajem 1927. dovršio „Pijanu lađu“, krunu svog slikarskog stvaralaštva. „Pijana lađa“ (250h190 cm), tvrdi Miodrag B. Protić, „najbujnija je i najrazmahnutija njegova slika, drugačija pričom, raspoloženjem i sintaksom od prethodnog remek-dela, „Doručak u travi“, koje „govori“ o utopijskoj žudnji i snu o punoći života i ljudskoj sreći.
Venac od šest muških i ženskih figura, bahanal u barci na uzburkanom moru, dijagonalno postavljen od donjeg levog ka gornjem desnom uglu. Gibanje tri naga ženska tela uravnoteženo je i podvučeno vertikalama jarbola i uspravnim stavom mornara. Gama (utvrđeni niz boja i tonova) je topla, somotastosiva u srednjem valerskom registru; čista boja, najčešće crvena, sevne mestimično oštro, senzualno, kao bengalska vatra, da podvuče njegov volumen, ali i u širokim prugama mornarske majice i ženskog kostima. Kao neuhvatljivo srebro, svetlost je raspoređena po nebu, talasima, telima, i sija u odnosima ružičastih, gotovo belih i zagasito neutralnih tonova. Svojom celovitošću, ritmom i orgijastičkim zamahom, plamenom koji u njoj gori, orfejskim zvukom i prometejskim titanizmom, pretapanjem antropomorfnog u kosmički momenat, slika je u našoj umetnosti jedinstvena, simbol čitave jedne duhovne struje i zenitna tačka Šumanovićeve strasti, koje će se, zatim, postepeno smirivati…“
ČIM se „Pijana lađa“ pojavila u pariskom Salonu nezavisnih početkom 1928. obasuta je pohvalama kritike. Pol Fierens je napisao da slika govori o „značajnoj evoluciji ka nekoj vrsti radosnog, živog romantizma“ uz značajnu napomenu da je to deo „jednog ćudljivog slikara koga treba pratiti“. Rene Žan je opet naglasio „ekspresivnu čulnost sa elementima raspoređenim u ritam koji žestinom boja oslobađa radost nesumnjivu i prilepčivu, radost romantičnu“.
Kada je slika osvanula u Beogradu, eho pariskih pohvala je nastavljen. Todor Manojlović je napisao da je to najuspelije Šumanovićevo delo naslikano bojama plamena i oluje. Za tragičnog slikara već u vreme pariskih aplauza njegova „Pijana lađa“ sa golim ženama i u njoj razdraganim lađarima „čiji se dionizijski pir sa divljim urnebesom bure i mora spaja u jedan jedini gromki i trijumfalni akord“, nije do kraja bilo jasno šta se događa oko njega. Anksiozni umetnik je već bio duboko zakoračio u tešku depresiju i nervno rastrojstvo.
ŠumanoviĆeva dijagnoza je bila: afazija, teška histerija, ludilo. Postoje zapravo dve vrste afazije, motorna i senzorna. Kod motorne čovek izgubi dar govora, kod senzorne bolesnik čuje ali ne razume ono što je čuo. Pokojni Aleksandar Deroko je u „Politici“ (28. maja 1984) izjavio da je „Sava Šumanović oboleo od opake bolesti, dementia praecos“, što označava mladenačku slaboumnost. Postoji i demencija senilis, što je opet staračka slaboumnost.
Kada se bolest uselila u umetnikov mozak, Šumanović je imao 31 godinu, pa Derokova dijagnoza ne ukazuje na stvarno stanje. Ali Deroko nije bio psihijatar, već izvrsni arhitekta i istoričar umetnosti.
Šumanović je obično govorio o „umornoj glavi i oslabelim nervima“. Tužio se na neuspehe u životu premda su mu i druge slike osim „Pijane lađe“ već bile hvaljene i poznate. Pre bi se moglo govoriti o njegovoj supersenzibilnosti, jer njega su „jake groznice“ tresle i od blage kritike njegovih slika, a pogotovo čitave izložbe. Od detinjstva je kod njega bila prisutna kverulantska crta, svadljivost, stalno dokazivanje pravde i prvenstva. Šumanovićev drug iz „prvog pariskog perioda“ Momčilo Stevanović (zajedno su učili u ateljeu Andrea Lota) ovako je opisao ponašanje tragičnog umetnika, 1920. i 1921. godine:
– Bilo je nekog izbegavanja i nečeg rezervisanog u njegovom držanju. Pomalo je to ličilo na gordost, a pomalo na pozu, nekakvu ljubaznost bez topline. Nije pripadao „monparnaskoj boemiji“.
Venčanja neće biti
SAVA Šumanović je, prema beleškama njegovog pariskog druga, slikara Momčila Stevanovića ostavljao utisak „naglašene učtivosti“ kojom se ograđivao od intimnosti i svakog pokušaja da se zaviri u unutrašnjost njegove ličnosti:- To se pripisivalo njegovoj prirodi zbog koje su ga sunarodnici smatrali u neku ruku osobenjakom, gotovo nezgodnim čovekom.Inače, po Stevanovićevom opisu, Šumanović je bio najpristojniji čovek, koji se po svom čistunstvu i pomalo profesorskim urednim navikama, veoma razlikovao od pariske šarolike boemije. A po svom profesorskom temeljitom poznavanju, „podsećao je ne toliko na slikara koliko na glosatora u ateljeu. Pojednostavljeno, svaki lični uspeh smatrao je za normalnu stvar a bilo kakvu neprijatnost koja i nije morala biti u vezi sa njegovim slikama za katastrofu“.Grozničavi noćni rad na „Pijanoj lađi“, toliko ga je zaneo da je zaboravio i na hranu, i prvi put sebi i drugima priznaje da ga je svih sedam noći tresla groznica. Gi de Mopasan je to iskusio, i na drugim primerima objasnio koliki treba napor uložiti da nadaren čovek prodre u nepoznatu oblast, lepote, istine i pravde:“Umetnici teže da prodru u neispitanu oblast, mučeći se i silujući svoju prirodu i iscrpljujući svoj misaoni aparat. Svi koji su poginuli od bolesti mozga – Hajne, Bodler, Balzak, Bajron, lutalica koji je uvek žalio što je pesnik i želeo smrt, Mise, Žil de Gonkur, i zar ih je malo drugih? – zar svi oni nisu poginuli od toga što su se naprezali da razbiju materijalne zidove koji stežu čovekov um?!“U vreme stvaranja „uklete lađe“ jaka groznica umetnika je tresla i zbog definitivnog raskida duge ljubavne veze sa Zagrepčankom Antonijom Koščević, kasnije Tkalčić, koju je 1921. godine upoznao u zagrebačkoj Umetničkoj školi. I ona je bila okrenuta umetnosti, učila je vajarstvo kod Rudolfa Valdeca i Frangeš-Mihanovića. Bila je veoma lepa i otmena, tečno je govorila francuski i nemački. Kada je posle četiri godine vezanosti za tu lepu ženu roditeljima najavio i ženidbu, otac Milutin, a naročito mati Persida, rekli su – ne!Nije teško zaključiti zašto su u jedan glas rekli „ne“. Poslušni sin ćutke prelazi preko te roditeljske odluke i u košmarnoj godini 1927, iz sid_u_zimuPariza piše roditeljima u Šid da u životu više neće ništa uraditi što nije po njihovoj volji: „Taj sam si zadatak postavio i toga ću se držati!“ Uz one i dalje nepoznate ožiljke koje je umetnik nasledio ili pokupio u životu, sasvim je sigurno da je slikara i ta ljubavna drama odvukla u ludilo. Posle raskida sa Šumanovićem, Antonija se završenih studija u Minhenu i Parizu, vratila u Zagreb i udala za prof. Vladimira Tkalčića, direktora Muzeja za umetnost i obrt u Zagrebu. Umrla je 1981.Dva velika prijatelja Save Šumanovića bili su književnici i kritičari Zagrepčanin Antun Branko-Šimić i svetska ličnost Rastko Petrović, pesnik, romanopisac, diplomata, rođeni brat srpske slikarke Nadežde Petrović.Kada se u leto 1921. vratio u Zagreb, Sava Šumanović se uselio u stan Antonije Koščević u Gundulićevoj ulici 50, na drugom spratu. Stan se preko noći pretvorio u umetnički kružok u kome su, osim Antonije i Save, učestvovali još buntovni Antun Branko Šimić već načet bolešću, Pjer Križanić, Božidar Zajačić, Mila Vud i drugi. Pod uticajem Andre Lota u čijem ateljeu je učio sa Momčilom Stevanovićem, u novom zagrebačkom društvu, hvali Pikasovu umetnost. Kao veliki poklonik francuske kulture, u originalu, zajedno sa Antonijom, čita Voltera, Anatola Fransa i književnike 18. veka. Upustio se i u polemiku sa urednikom „Savremenika“ Brankom Livadićem, oko njegovog nekorektnog odnosa i pisanja o umetnicima, pre svega avangardistima.Te godine Šumanović je analizirao sve alternative, konstruktivnog slikarstva, od sezanizma, postkabizma, preko ekspresionizma, do neoklasicizma.
Slikam svoj svet
POLOVINOM novembra 1921. Sava Šumanović je u Umetničkom paviljonu u Zagrebu priredio veliku izložbu, pedeset i jedno ulje, četiri akvarela, jedanaest crteža i četiri skice. Za razliku od izložbe pre odlaska u Pariz, kritika je ovu izložbu prećutala. Kao da je nije ni bilo. Učinilo joj se da je to neki drugi Šumanović. Na zidu sada nisu bile figurativne biblijske kompozicije, “Skidanje s krsta”, “Sv. Sebastijan”, “Sv. Đorđe”, “Poslednja večera”, ni “Hristos na gori Maslinovoj”.
– Niko o toj izložbi nije pisao, niko je gotovo nije ni pomenuo. “Izložba Save Šumanovića prošla je mimo Zagreba”, napisao je Sibe Miličić u januarskom broju “Kritike” 1922. godine. U “Zagrebačkom dnevniku” je objašnjavano da se Šumanović radikalno promenio. Da je “nastavio u pređašnjem smislu bio bi mnogo više naišao na razumevanje”. “Jutarnji list” (30. novembar 1921) bez maske na licu je objasnio da se na ovim Šumanovićevim slikama odviše osećaju Pariz, pariska škola, Pikaso, Sezan i svi ostali… da se “zaneo kao svi adepti (vatreni sledbenici), ali njegovog ’ja’ imade u njegovim radovima sve manje”.
Ovu kritiku i ostale u ovakvom tonu Šumanović je shvatio kao kaznu za svoj avangardizam, i zapisuje: “Publika je bila zaprepašćena tim slikama, a kritika nije smela da piše od straha pred nepoznatim.”
U tekstu “Savremeno novo i sluđeno slikarstvo”, braneći izložbu, Ljubomir Micić je napisao: “Nije tome kriv Savo Šumanović, krivo je vreme našeg balkanskog voza koji do sada već kasni petnaest godina.” U eseju “Konstruktivno slikarstvo”, A. B. Šimić do kraja je razgolitio akademsku i nestručnu kritiku, naviknutu na tople pejzaže i biblijske motive.
– Da slikarstvo ne treba i ne može zapravo biti čisto imitativno (prema prirodi), može poslužiti kao neki dokaz poređenje sa drugim umetnostima, od kojih niko ne traći to što većina traći od slikarstva. Ako slikarstvo nije tek gola imitacija prirode, precrtavanje kontura i preslikavanje boja sa stvari na platno, nego je na slici priroda transformisana ili apstrahovana, to se mora dogoditi po nekakvim zakonima koji će u ovaj novi svet uneti novi red – objašnjavao je A. B. Šimić u “Savremeniku” 1921. – Priroda beži, tu nimfu nikada još niko nije uhvatio. Ne samo da je kakva kubistička slika, koja je sastavljena od geometrijskih formi, nego je svaka slika od iskona do danas apstrakcija prema prirodi.
Da kod njega nije reč o kubizmu od koga su ruke digli Brak i Pikaso još 1906. godine, objasnio je i Šumanović u katalogu ove bojkotovane izložbe. Napisao je da su kubisti samo omogućili da se dođe do jednog “sintetičkog slikarstva, i nekim slikarima posluži kao podloga. Takve u Parizu nazivaju ’čistiocima’ ili neoklasicima, a takvima se i ja pridružujem”. Ali istini za volju, neoklasicistička, puristička poetika u užem smislu reči, napisao je u raskošnoj monografiji Save Šumanovića, Miodrag B. Protić, bila je, na izložbi, tek nagoveštena. Taj pravac će tek biti ukomponovan u Šumanovićevo stvaralaštvo.
Na zagrebačkoj izložbi 1921. godine Sava Šumanović je prodao jedan jedini akvarel.
Kada se sabrao posle te katastrofalne zagrebačke izložbe, umetnik je javno obznanio: – Ja ne slikam crkve, te nisam prisiljen da slikam alegorije. Ja ne pravim istorijske slike, ne slikam more i buru i ne imitiram ničiji lik, već slikam svoju slikarsku viziju sveta.
Povratak iz Pariza
STALNA potraga za originalnim slikarskim izrazom, umetnički sažetak u ime Save Šumanovića rekao je spiker u potresnom dokumentarnom filmu “Putevi” 1958. godine, koji je napravio Aleksandar – Saša Petrović za “Avala film”.
– Slika se stvara intuitivno, iz doživljaja, koji je kod slikara ritmičan i plastičan, dakle sasvim vizuelan. U tom postupku je najvažnije, međutim, da slikar slika sliku pokoravajući se svom primarnom čuvstvu, ili je stvara donoseći zakone i red. Ja lično trudiću se da krećem iz doživljaja, koji je intuitivan, ali i da ga zatim organizujem cerebralno, da mu dam životnu sposobnost na platnu, da ga materijalizujem i da stvorim veselje za oči, ako mi to bude moguće, a to je, uveravam vas, sve.
Stalno i svestrano traganje za pravim umetničkim pravcem kulminiralo je 1928. godine, kada je umetnik morao ostaviti kist. Krajem februara, njegova seestričina Krista, sa mužem, dr Đuricom Đorđevićem, beogradskim lekarom, hitno je doputovala u Pariz. Umetnika su naprosto izvukli iz ateljea i smestili u sanatorijum jer u Šid nije hteo ni po koju cenu. Sedam dana kasnije u Pariz je došla majka Persida i uspeva sina da nagovori da se zajedno vrate kući. To se dogodilo krajem aprila, tako da je u Sremu zatekao rascvale jorgovane, video je polja zrele pšenice, obojenu jesen…sava-sumanovic-pogled-na-lipovacu
Šta se sve događalo u umetnikovom mozgu, dokle je bolest stigla i sa kakvim se sve avetima na javi i u snu borio, delimično se može sagledati i u brojnim pismima Rastku Petroviću između 1921. i 1930. godine. Gusto se dopisivao i sa Milošem Crnjanskim, pa “Savini strahovi” verovatno postoje i u njima, ako je koje uopšte sačuvano.
U magnovenju Šumanoviću se ukazivao neki Vojko (Mika) Petrović, za koga je on bio uveren da je Rastkov daleki rođak. Predstavlja ga kao “velikog hipnotizera”, koji ga navodno u stopu prati i koji je izvor ukupne njegove bede.
– Moram da Vam ispričam tehniku sa kojom je počeo – piše Rastku Petroviću, 31. jula 1928. godine iz Šida. – Nešto posle Vašeg odlaska, počeli su da kruže glasovi do Pariza o mom nesretnom životu, o tome kako sam bio veliki umetnik, kako hoću da umrem, i šta ja znadem dalje. Mislio sam da je Fels (umetnikov prijatelj), čuo šta od Vas i ljutio sam se strahovito, a ujedno mi je laskalo da mi se obraća pažnja sa svih strana. Činilo mi se da sam praćen od detektiva, i stvarno su ljudi uvek intervenisali kad god sam bio u kom dansingu ili noćnom lokalu.
Posle mi se činilo, to sam naknadno doznao, da se bogati za mene interesuju. Nasuprot moga ateljea uredio je taj gospodin (“veliki hipnotizer”) varku, da sam mislio da je žena sa kojom živim (Antonija) došla u Pariz. Dobio sam jednu fotografiju po kojoj sam trebao da radim jedan plakat (u birou iza vrata čuo sam direktora gde govori da su to neozbiljni vicevi za jednu firmu), gde je bila ista ta osoba fotografisana, samo je glava bila u pokretu da se ne može prepoznati. Da me i nadalje zaludi. Sve moje susede sugestivno je taj gospodin uzbunio protiv mene. Počeli su i glasovi protiv moje majke i mojih prijatelja, i ja sam napustio atelje. Odselio sam se u jedan hotel.
– Tih strašnih dana u mučnim trzajima halucinirao sam da me progoni crni pas – govori slikar o svojoj teškoj nesreći u “Putevima”, dokumentarnom filmu Aleksandra – Saše Petrovića.
– To su bile godine koje nisu propale, jer, kada sam se vratio u zemlju i našao sunce i lepotu svog šidskog kraja, moje se zdravlje popravilo, a meni je došlo novo proleće. Šidski kraj je meni najlepši i najslikovitiji. Taj kraj, njegovo sunce i svetlo učinili su da su moje slike vedro i jasno slikane. Da bi došao do načina koji će najbolje izražavati svetlost i jasnoću sremske krajine, morao sam napustiti tonovanje i izražavati se bojom i svetlom.
Taj period će konačno vratiti ugled i slavu toliko bolesnom slikaru.
Slikar uči agrar
U JESEN 1928. godine Šumanović se ponovo seli u Pariz i zakupljuje nov atelje u Ulici Danfer-Rošro koji mu je preuredio arhitekt i prijatelj Rajst. Atelje ga je oduševio jer je imao „klasično svetlo za holandsko slikanje, prostor sa svetlom i senkom“, tu je forma bila oslobođena „pranja svetlom“. Novaca je imao dovoljno. Za sve prodate slike na beogradskoj izložbi dobio 48.000 dinara. Prosečna plata tih godina bila je oko 300 dinara.
Sava Šumanović je rođen u Vinkovcima 22. januara 1896. godine, gde mu je otac Milutin bio šumar. U Šid je došao u četvrtoj godini, jer su mu oba roditelja bili iz tog grada. Porodica Šumanović je za ono vreme bila imućna, imala je dve velike kuće, mnogo zemlje. Govori se da su nadničari na imanju, u vreme žetve, osim nadnica dobijali i posebne darove, žene i devojke haljinu a muškarci košulju. Otac Milutin je rano otišao u penziju, obolevši od katara i gluvoće. O novcu za sina brigu je uglavnom vodila majka. Slikar u katalogu rasprodate beogradske izložbe na Novom univerzitetu, u septembru 1939. godine, majku naziva „najizdašnijom mecenom koja je za njegov drugi boravak u Parizu potrošila 250.000 dinara“.
Slikarev otac je još imao i kamenac u mokraćnom mehuru, zbog čega je sin sve više počeo sažaljevati oba roditelja. Konačno, i ranije stečena imovina, uglavnom zbog njegove bolesti naglo se počela rastakati.
– Zato sam i ja hteo da prinesem svoju umetnost, da tako kažem na žrtve mom ocu – piše slikar u već pomenutom katalogu beogradske izložbe.
– Hteo sam da radim što jeftinije, da sačuvam novac za potrebe njegove bolesti, jer se prihod našeg imetka naglo smanjio. Radio sam običnim soboslikarskim bojama. Kada mu je otac umro, 1937. godine, slikar je bio prinuđen da na sebe preuzme i vođenje imanja. Počeo je da proučava knjige o poljoprivredi. Usput je učio i engleski.U NOVOM ateljeu, donekle smiren i sabran, Šumanović je zapisao:
– Čitav moj život u Parizu od 1925. godine, bila je oštra borba sa samim sobom, protiv žalosti, sentimentalizma, te sam radio slike u vedrom tonu, sa veselim koloritom. Ali, sve to nije pomoglo…
Karakteristična slika iz te 1928. godine je „Iz okoline Pariza“ bez ikakve veštine, sa crnim psom u prvom planu, i usamljenom vilom u drugom planu. Prizor je ispunjen strepnjom i tajanstvenošću. Tada je još naslikao „Na kupanju“, „Staru crkvu u Francuskoj“, „Put u predgrađe“, „Mrtvu prirodu sa Ajfelovom kulom“, „Voćnjak“ i neke druge.
Uz sve prednosti koje su potrebne mladim talentovnim slikarima, parisko podneblje i okruženje nije izgleda odgovaralo Šumanoviću. Novi talas bolesti opet mu je izbio kist iz ruke. Majka ponovo u martu dolazi po sina i vodi ga u Šid, računajući da će se tu, kao i prvi put, oporaviti. Međutim, sada ni Šid više nije mesto za terapiju, pa ga sestričina Krista i njen muž dr Đurica Đorđević smeštaju na kliniku dr Radenka Stankovića u Beogradu.
– Lekar me je smatrao najtežim bolesnikom, ali potpuno bezopasnim – iskreno se ispoveda slikar u Katalogu za svoju izložbu 1939. godine, jer sam bio dobrog odgoja, pa sam i u bolesti bio dobrog vladanja. U bolnici sam opet počeo slikati, i to akvarele sa Voždovca.
Drugi lekar koji ga je lečio u Deligradskoj 35 bio je dr Voja Arnovljević: „Kada je stupor (kada se volja nimalo ne ispoljava) bio u usijanju“, seća se taj lekar, slikar je „satima i satima znao stajati ili klečati bez reči, bez pokreta, bez znaka života. A kada je nastupila oseka, šetao je po Voždovcu, pravio smele i zanimljivije akvarele, koje je kasnije u Šidu pretvorio u slike u ulju“.
Tri meseca je trajalo beogradsko lečenje, posle koga se vratio u Šid. Odatle, krajem aprila 1930. godine piše i poslednje pismo Rastku Petroviću u kome mu objašnjava kako mu on „ne piše po svojoj volji, nego onako kako je usud odredio“.
U svom delu „Granice ludila“, francuski lekar Kiler svoju knjigu zaključuje ovako: „Onoga dana kada ne bude poluludih, svetska civilizacija će propasti. Ne od suviše mudrosti, nego od suviše običnih ljudi“.
Beg u samoću
MUČAN je bio i nastavak oporavka Šumanovića u Šidu. Osećao se izgubljenim. Bolest nije dozvoljavala da ostvaruje svoje ideje i vizije. Još uvek je bila tragična i preozbiljna. Očitavala mu se na licu.
– Moja bolest me je vezivala za selo, a bolestan um, koji je patio od zaboravnosti, premora radi, učinio je da su pariske uspomene izbledele a želja me prestala da vuče da izlažem u Parizu. Za mene je to umrla mladost – jadikovao je umetnik. To se oseća i u pismu, sa datumom 5. avgust 1932, upućenom Turkalju, u kome traži savete i recepte za samostalno mrvljenje i pravljenje boja. Pismo ipak više liči na ispovest, nego na traženje saveta. Otvoreno piše da je teško bolestan, da se bolest zove afazija, a onda se obrušio na čitavu Francusku.
– U Pariz se ne mislim više vraćati jer neću više da gledam hulje i švindlere. Francuska može, jer ima Božje sile, računati sa svojim svršetkom. – A onda poput Nostradamusa, nastavlja: – Od 1941. godine počinje njen pad, jer me je jako blatila pred svetom, pa još i danas, bez ikakve delikatese, kupuje od Meštrovića delo, za muzej, kada se javno zna da su to dela moja, iz Zemuna većinom, kao i pariski spomenik. Neka ti to izgleda ludo, ali to je tako.
Ovo pismo nađeno je u dokumentaciji dr Antuna Bauera, i pokazuje da se nikakvim više lečenjem ne može spasti kandži, afazije, usamljenosti i ostavljenosti. Definitivni povratak iz Pariza bio je i definitivni raskid sa svetom poznatih, koji su ga stalno okruživali, od Zemuna, gde je počelo prvo školovanje, Zagreba, gde je izučio slikarstvo i upoznao prijatelje koje je poštovao i cenio, i koji su cenili njega, i konačno Pariza, u kome je dostigao zenit umetnika i duševni ponor čoveka.
Francuska za njega više nije postojala ni na geografskoj karti, prestao je i da govori francuski jezik, kojim se služio još u Zagrebu dok je živeo sa Antonijom Koščević. Više se na slikama nije potpisivao kao S. Choumanovitch, već ćirilicom Sava Šumanović. Najtužniji deo ispovesti ispisanih je u katalogu izložbe, u Novom univerzitetu u septembru 1939:
– TIH strašnih dana kada sam bio u tim mučnim trzajima, nastale su te slike koje ja nazivam zverskim, a koje zahvaljuju svoj izgled ne nekom studiju Francuza i ako na nešto liče, liče nevolji. U stvari, to je bio komad mog tužnog i gadnog života. Taj stil sam u muci osvojio, pa je on moj, kao i svi sledeći koje sam radio u svom selu… Zato znajte, a ja laža nisam bio nikad, da podebljanja u mojim pejsažima ne dolaze od studija Sezana, a boja i plastika od Renoara, nego je stil po knjizi prof. Dernera napravljen. A to je bio udžbenik moga školovanja. Samo taj stil on nigde ne opisuje ujedno, nego sam ga je složio po opisu slikanja uljem i slikanja „a fresko“. Takav je bio i Sezanov kasniji stil, samo moj je drugačiji. Dok je kod Sezana većinom mali format, na kojim je rađeno polutonovima, zato mu je i kontra, plavkastosiva, a ja sam bio već formatom prinuđen kao i svaki drugi slikar što bi bio, da mećem crnu kontru, katkad crnu i crvenu, po Derneru, jer je boja u maksimumu napola na većoj slici.
Sa tim raščišćavanjem u sebi, došlo je i do toga da nisam nastavio moj stil iz Pariza u svetlo-seni i boji, nego sam morao pronaći način koji će najbolje dati jasnoću sremske svetlosti. Motivi tih slika pokupljeni su sa raznih strana šidskog kraja, pa složeni u mnogo slika, koje su uvek slične, čime sam dobio jedinstvo kompozicije. Ciklus kupačica, „Šiđanke“, i jeste i nije vezan za Šid, jer u potoku Šiđanka se kupaju samo deca i kadkoja devojka prikrivena u žbunju.s-sumanivic-jabuke-i-grozdje-1927-szpb-170
Umetnik je i u selu stalno radio i ponavljao: „Ja sam našao svoj put, da li je to onaj pravi – prosudite“. Kao da je čitao i Marka Aurelija, cara-filozofa da vreme ne bi trebalo traćiti:
– Tebi je dat isključivo ograničeni period vremena i ako ga ne iskoristiš, ono će se rasuti iz tvog duha u oblacima, proći će pored tebe i ti ćeš otići, zajedno s njim, bespovratno.
Presuda ustaša
JEDNA od najplodnijih godina, sa čitavim nizom portreta predela i mrtvih priroda, za slikara Savu Šumanovića bila je 1939. Stvorio je monumentalni “Gibarački put”, koji govori o smenjivanju ravnog sa uznemirenim, “Mali šidski hrast”, koji najavljuje deceniju materije, a portret “Plave devojčice” slika je retke punoće i jezgrovitosti. Te godine je otišao u Beograd, da u Muzeju kneza Pavla pogleda izložbu francuskog slikarstva 19. i 20. veka. Tom prilikom Aleksandar Deroko ga je nagovorio da priredi retrospektivnu izložbu kakvu do tada još nijedan slikar nije napravio. Trećeg septembra, tri dana posle Hitlerovog napada na Poljsku, i na sam dan francuske i engleske objave rata Nemačkoj, Šumanović je izložio četiri stotine slika. Izložbu su sa velikim oduševljenjem dočekali publika, kritika, kolekcionari i gotovo celokupna javnost. Uspeh izložbe doprineo je donekle i poboljšanju slikarevog zdravstvenog stanja.
Krajem januara, Sava Šumanović pozvan je na vojnu vežbu u Osijek, a 6. aprila odlazi u rat. Posle kapitulacije zarobljen je u Tuzli i 19. aprila razoružan pušten kući. Pokušavajući da što manje misli na predstojeću svetsku buru, nastavio je da slika. Posle okupacije toga područja od nove Pavelićeve države, prestao je potpisivati slike. Međutim, njegov ćirilični potpis već je bio uočen i zapamćen. Srbi su i u Šidu praktično stavljeni izvan zakona. Ljudi su bez povoda ubijani u krevetima. Mnogi su slikaru savetovali da se skloni u Beograd, ali njegova vezanost za kuću i majku bila je jača. A i u Nedićevoj Srbiji stanje nije bilo ništa bolje. Jedino nije bilo diskriminacije koja će za umetnika biti kobna.
Uhapšen je pre podne 28. avgusta 1942. Upravo je dovršio sliku “Beračice” iz istoimenog ciklusa. Zamolio je ustaške agente da malo pričekaju dok se okupa. Onda se obukao, majci poljubio ruku i zauvek otišao iz kuće i Šida. Bilo mu je suđeno da svoj život i stvaralaštvo izrazi ne samo slikama, već i strašnom iracionalnom smrću, kao i španski pesnik Federiko Garsija Lorka. Lorka je, doduše, bio funkcioner u republikanskoj vladi, a Sava Šumanović samo slikar koji je slikama pokušao da leči svoju neizlečivu bolest pod sremskim suncem.
Francuski filozof Deni Didro odavno je prozreo udes genijalnih ljudi: “Kada priroda stvara genijalnog čoveka, ona mu pripaljuje buktinju na glavi i ispraća u svet rečima: Idi, budi nesrećan.” Šumanovićeva nesreća, dvostruka, buktinja upaljena u njegovoj glavi zvala se afazija, a nasilna smrt zločin bez povoda.
Na groblju u Sremskoj Mitrovici, sa ostalim taocima Srbima, ustaše su ga streljale u noći između 29. i 30. avgusta. Na samom početku jeseni. Aleksandar Petrović, scenarista i reditelj dokumentarnog filma “Putevi”, kaže da je umetnik posut krečom dok je još bio živ.
Godine 1945. u Sremskoj Mitrovici je otkopana zajednička grobnica sa leševima više od stotine nevinih ljudi. Na desetogodišnjicu slikareve nasilne smrti, krajem 1952. u jednoj porodičnoj kući, u kojoj je ranije bio sreski sud, otvorena je Šumanovićeva galerija sa početnim fondom od 417 slika, a u drugoj kući, gde je stanovao i imao atelje, Memorijalni muzej.
Sve što je lepo, lepo je baš tako što jeste, tragična “Pijana lađa” koja danas visi u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, ali i većina šidskih motiva koji su izloženi u šidskoj galeriji. Objavljene su monografije sa stručnim tekstovima i bogatom opremom. Monografija Dimitrija Bašičevića iz 1960. i još kompletnija Miodraga B. Protića, objavljena 1985. Susret sa slikom i predžnanjem o životu slikara najupečatljiviji je ipak u Šidu. Smrt, zapravo, i nije strašna, kaže car-filozof Aurelije.
“Kad čovek nalazi da je zadovoljan u svemu što mu donosi svaki trenutak, kada mu ništa ne znači da li on ostaje u ovom svetu skoro večno ili odlazi brzo, onda čak ni smrt sama po sebi ne može biti stvar koja bi ga plašila.” Konačno, pakao i ne postoji, on je na zemlji, među ljudima, a kroz njega je celim svojim bićem prošao jedan od najvećih srpskih slikara 20. veka, Sava Šumanović.
Pogled na Lipovac Jabuke i grožđe Šid u zimu