Deveti januar 1993. je zlokoban za Republiku Srpsku Krajinu i sveukupne srpske interese. Toga dana, za okruglim stolom u Beogradu, sedale su vođe: Jugoslavije, Srbije, Crne Gore, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine. Ništa nije nagoveštavalo da će državnici, najavlјenim savetovanjem, usloviti skori srpski poraz na svim polјima. U prvom redu, na ratištima – od višestruko slabijeg neprijatelјa. Ne verujem da je iko od istraživača jugoslovenskih zbivanja nazreo šta se toga dana desilo u svečanoj sali Saveznog izvršnog veća na Novom Beogradu (kako se u bivšoj Jugoslaviji zvala ta zgrada). Možda se ništa nije ni desilo – bar ne nešto neuobičajeno. Tako su izgledali svi susreti srpskih vođa posle razbijanja SFR Jugoslavije. Pokazaće se da im je (VOĐAMA), u to vreme, um bio ili nezreo, ili pomućen – predodređen za nanošenje štete sopstvenom narodu. Ta pomućenost je, siguran sam, posledica i ophrvanosti navikom da će se svaki državni ili nacionalni problem, na neki nejasan način – a zadovolјavajuće, rešiti i da oni tu ne treba ništa da preduzimaju. Bilo je to jalovo intelektualno nasleđe iz pedesetogodišnjeg perioda komunističke vladavine, kad je, za svaki društveni, državni i bilokoji problem, rešenje donosio Josip Broz Tito, ili njegov partijski Centralni komitet. Deo tog jalovog (intelektualnog – može se reći i nacionalnog) nasleđa je i bolećivost prema braći muslimanske i katoličke religije i opasno srpsko zatvaranje u zavičajne granice – s nehajnošću prema drugim srpskim etničkim zemlјama.
Da ove ocene nisu bez uporišta, pokazaće i ovo savetovanje srpskih prvaka i potonje ponašanje stranačkih vođa i uticajnih intelektualaca. Od ovog dogovra (uzimajući u obzir odnos vojnih snaga sukoblјenih strana) mogle su se očekivati samo odluke o vojnim operacijama protiv hrvatskih i muslimanskih separatističkih snaga i – srpska pobeda. Uslovi za to su bili izvanredni. Prvi put u istoriji, nametnuti rat Srbima, trajao je bez uobičajenih srpskih podela na dve (međusobno) sukoblјene vojske. Bilo je to veliko srpsko (nacionalno) dostignuće ratnih godina 1991 – 1995. Prevazilaženjem te strašne, samoubilačke, srpske bolјke iz davnije i novije prošlosti (Srbi i u turskoj i u austrijskoj vojsci, Srbi u vojsci Austrougarske protiv Srbije i Crne Gore, Srbi u partizanima i četnicima, Srbi infobirovci i Srbi titovci), verovalo se, biće omogućene lake pobede na bojnom polјu protiv muslimansko-hrvatskog neprijatelјa. S takvim predubeđenjem su pošli članovi delegacije Republike Srpske Krajine iz Knina u Beograd. Srpske vođe su se okupile i raspravlјale o prilikama na ratištima oko Republike Srpske. Ovako je formulisana jedina tačka dnevnog reda, tog 9. januara 1993:
- Situacija u Republici Srpskoj.
Podrazumevala je mere protiv hrvatsko-muslimanskih napada na srpska naselјa i granične položaje Republike Srpske. Tih dana su jedinice Republike Hrvatske i one iz Hercegovine i Bosne plјačkale i palile srpska sela u Hercegovini, usmeravajući svoj prodor prema Trebinju i Nevesinju. Rušile su pravoslavne hramove i skrnavile grobove srpskih civila, pobijenih u Drugom svetskom ratu. U isto vreme, mirovni posrednici su predlagali kantonalno ujedinjenje tri verske zajednice u Bosni i Hercegovini – u jednu državu, umesto da, tih dana, zaprete Hrvatskoj zbog etničkog čišćenja Hercegovine od Srba.
Delegacija Republike Srpske Krajine (premijer mr Zdravko Zečević, ministar inostranih poslova Slobodan Jarčević i savetnici u Vladi Dušan Starević i Boro Martinović) pošla je u Beograd sa stavom da se hrvatska ofanziva zaustavi uvođenjem u borbu jedinica: Jugoslavije, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine. Jugoslovensko vojno angažovanje, omogućavao je Vensov plan i ugovor o povlačenju JNA iz Bosne i Hercegovine – u oba slučaja je jugoslovenskoj strani dato do znanja da može upotrebiti svoju vojsku ako srpskom narodu u RSK i RS bude zapretila opasnost.
To su predstavnici vlasti SR Jugoslavije, napadno, isticali za skupštinskom govorinicom, na partijskim skupovima i u izjavama za novinare. Delegacija Republike Srpske Krajine je polazila od toga da će neukroćena Hrvatska ojačati na bojištima Bosne i Hercegovine i da će se, kasnije, obrušiti na Republiku Srpsku Krajinu. Posebno je to izvesno, ako vojska Jugoslavije ostane neaktivna i ako mirovni posrednici takvo stanje počnu tumačiti obaveznim pravilom pri svakom sledećem napadu Hrvata i muslimana na Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku.
Što se tiče stvaranja jedinstvene Bosne i Hercegovine s pravoslavnim, muslimanskim i katoličkim kantonom, delegacija RSK je pošla iz Knina sa stavom da je takvu državu nemoguće stvoriti, jer bi ona, u pravom smislu, bila monstrum država. Spremili smo se da obrazložimo da ona ne bi mogla imati ni zajedničku zastavu, ni grb, ni jezik, ni obrazovni sistem – posebno ne istovetne udžbenike iz istorije, itd. U međunarodnim previranjima, zaklјučili smo, Srbi Bosne i Hercegovine bi tražili saveznike u srpskim državama, Hrvati u Hrvatskoj, a muslimani u Turskoj i drugim muslimanskim zemlјama. Krajišnici su, zato, imali nameru da zastupaju gledište o ujedinjenju Jugoslavije, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine.
Delegaciju Republike Srbije činili su Slobodan Milošević, predsenik i Vladislav Jovanović, ministar za inostrane poslove; Republiku Crnu Goru: Momir Bulatović, predsednik i Milo Đukanović, premijer; Republiku Srpsku: dr Radovan Karadžić, predsednik, dr Nikola Kolјević, potpredsednik i Aleksa Buha, ministar za inostrane poslove i SR Jugoslaviju: Dobrica Ćosić, predsednik i general Života Panić, načelnik GŠ Vojske Jugoslavije.
Kad smo ušli u salu, za stolom je bio samo general Života Panić. Pored njega su seli Kninjani: Boro Martinović i Dušan Starević, a do ove dvojice, levo, premijer Zečević i ja. Martinović i Starević su razgovarali s generalom Panićem o potrebi da se, zajednički, zaustavi hrvatska ofanziva u Zapadnoj Hercegovini i da se Hrvatima zapreti da ne čine slične korake – ni protiv Republike Srpske, ni protiv Republike Srpske Krajine. General Panić se ponašao kao da mu ovo govore nestašna deca. Nehajno je odgovarao da Vojska Jugoslavije nema snage za tako nešto. Na Martinovićevu primedbu da je ona brojnija, opremlјenija i snažnija od hrvatske, general Panić je, opet nehajno, dodavao da jugoslovenska vojska nema, ni približno, tehniku kakvu ima NATO. Razgovor je prelazio i na međunarodne odnose, o kojima general nije detalјnije raspravlјo, ali ih je komentarisao tako kao da su, prethodno, Krajišnici od njega tražili da objavi rat NATO-u. Videlo se da general Panić daje do znanja da se Vojska Jugoslavije neće mešati u srpsko-hrvatske i srpsko-muslimanske oružane sukobe – kao da se radi o ratištima u nekim prekomorskim zemlјama, a ne u srpskim (evo, general Panić ispolјava spomenutu srpsku zavičajnu skučenost – kod njega nema ni nagoveštaja o brizi za celinu srpskih nacionalnih interesa).
U toku ove blage (ali zlosutne) prepirke, ušla je delegacija Republike Srpske, pa smo ustali da se pozdravimo. Karadžić, Kolјević i Buha su seli preko puta naše delegacije, desno od generala Panića. Zatim su stigli Crnogorci i, posle rukovanja, zauzeli mesto levo od Krajišnika. S Bulatovićem i Đukanovićem su došla još dva člana, ali ih nisam poznavao, niti sam im znao zvanja.
Uz više živosti, dočekali smo dolazak predstavnika Srbije: Slobodana Miloševića i Vladislava Jovanovića. Jovanović se rukovao sa svima, a Milošević je stao nekoliko metara od stola – držeći u desnoj ruci zapalјenu kubansku cigaru. Pozdravlјao se podizanjem leve ruke prema svakoj grupi za stolom. Nije se rukovao ni sa kim. Malo je stojao, pa je najbližima i Vladislavu Jovanoviću nešto rekao, okrenuo se i izišao iz sale. Republiku Srbiju je ostao da predstavlјa samo ministar Jovanović. Seo je između delegacije Republike Srpske i generala Panića.
Poslednji je ušao Dobrica Ćosić, vođa delegacije Savezne Republike Jugoslavije i predsedavajući na ovom srpskom samitu. Pozdravio sa sa svima i zauzeo mesto između delegacija Republike Srpske i Crne Gore. Nije pitao zašto nema Slobodana Miloševića.
Otvorio je sednicu i dao je reč dr Radovanu Karadžiću. Predsednik Republike Srpske je govorio o pregovorima za uređenje bivše Bosne i Hercegovine, iznoseći detalјe iz predloga mirovnih posrednika i svoje stavove o njima. Nije pokazivao strepnju za sudbinu srpskog naroda u Bosni i Hercegovini i to je bilo iznenađenje za nas – Krajišnike. Mi smo s tom strepnjom stigli u Beograd i bili uvereni da će se doneti odluke o suzbijanju svakodnevnih ofanziva muslimana i Hrvata, ozbilјnim angažovanjem potrebnih vojnih snaga svih srpskih država, posebno iz Jugoslavije.
Posle je govorio i Vladislav Jovanović, pa nešto i general Panić. No, sve izgovoreno je bilo bez znakova da će srpske vođe doneti bilokakvu značajnu odluku. Onda je, u ime delegacije RSK, zatražio reč Dušan Starević. Prethodno je davao znake meni da govorim i iznesem iluzornost stvaranja kantonalne Bosne i Hercegovine, što sam, još u Kninu, predstavio kao gradnju monstrum države. Stareviću se sviđalo ovo određenje, pa je želeo da ga obrazložim. Priznajem, nisam se usudio da govorim. Imao sam tremu od pomisli da nisam dorastao skupu gde će se doneti sudbonosne odluke. Zato je Starević rekao nešto o nemogućnosti funkcionisanja jedinstvene Bosne i Hercegovine posle ovako krvavog obračuna među njenim religioznim grupama. Dodao je: “Naš ministar inostranih poslova Jarčević je pravilno zaklјučio da bi to bila monstrum država“. Starević je ukazivao na potrebu da se neprijatelј mora pobediti na frontu (jer nas napada), ali je klima, posle Karadžićevog izlaganja, pokazivala da se o nekom zajedničkom vojnom angažovanju protiv muslimana i Hrvata neće ni raspravlјati.
Posle Starevića je govorio premijer RSK mr Zdravko Zečević. Pozivao je na slogu među srpskim zemlјama, zajedničku strategiju i zajedničke mere protiv neprijatelјa. On je bio čovek koji ništa nije prećutkivao. U tom momentu, nije otrpeo ni ponašanje članova crnogorske delegacije. Sedeli su i nezainteresovano pratili izlaganja ostalih. Milo Đukanović je češće gledao preko drugih delegacija, a Momir Bulatović pred sebe, u svoje šake. Zečević je, povišenim glasom, ovako završio svoje izlaganje:
“A sada, neka mi kažu braća – Srbi iz Crne Gore – zašto ništa ne govore?“
Milo Đukanović se trgao i malo nakrivio glavu. Videlo se da se čudom čudio – otkuda pravo ovom Kninjaninu da (tako drsko) proziva rukovodioce Crne Gore, koje tema na sastanku i ne zanima. Da je ovakav zaklјučak o tadašnjem premijerovom premišlјanju (i premišlјanju ostalih iz Crne Gore) tačan, pokazaće reč predsednika Crne Gore Momira Bulatovića. Nije pokazivao iznenađenje posle pitanja krajiškog premijera. Za razliku od Đukanovića, ostao je miran. Nemarno je digao ruku i zatražio od predsednika Ćosića reč. Tiho je govorio i videlo se da je želeo da ostavi utisak dobrog i mudrog govornika. Ohrabrio ga i prethodni tok rasprave. Očigledno, bio je zadovolјan što radikalni stav Republike Srpske Krajine prema neprijatelјu, niko ne uzima u obzir. Ovakva atmosfera sa skupa će ga navesti da izgovori nešto čega bi se morao zastitdeti i čovek koji nema nikakve veze s državnim funkcijama.
Mora mu se priznati da je umeo lepo da se izražava, bez obzira što u tom izražavanju nije bilo ni traga od državničke (i nikakve) mudrosti – u koju je on bio uveren. Govorio je o poznatim činjenicama – vezanim za pregovore o Bosni i Hercegovini u okviru Međunarodne konferencije o bivšoj Jugoslaviji. A posle toga neobavezujućeg monologa, povisio je glas. Želeo je, tako, da uverlјivije ostavi povolјan utisak na većinu prisutnih – na sve osim na Krajišnike. Znajući da je kod članova ostalih delegacija našao istomišlјenike, izgovori je i sledeće:
“Pa vidite. Situacija je tako nejasna, da ja i ne znam ko mi je neprijatelј. Prosto, ne znam u koga da uperim pušku“.
Zatražio sam reč. Predsednik Ćosić mi je rekao: “Izvolite“.
Više nisam imao tremu. Ovako izgovorena rečenica me je uverila da sedim s lјudima koji i ne naslućuju kakve su ih istorijske okolnosti zatekle na kormilu država. (Kako sam naveo na početku – s umom koji očekuje da će sve nedaće i predstojeće srpske tragedije otkloniti neko – kao Josip Broz Tito i nešto – kao partijski Centralni komitet).
Obrušio sam se na predsednika Momira Bulatovića. Pitao sam ga zar mu nije jasno da mu je neprijatelј onaj ko ubija njegov (srpski) narod. Skrenuo sam mu pažnju na trenutna nedela hrvatske i muslimanske vojske u Hercegovini i drugim srpskim krajevima. Na kraju sam mu objasnio:
“Vaši neprijatelјi su muslimanska i hrvatska vojska. U njih uperite puške. I znajte, to su prvi ešaloni NATO-a, ali ako pobedite te prve ešalone, neće Zapadnoevroplјani i Amerikanci slati protiv Vas decu iz utroba svojih žena“.
Svi prisutni su bili iznenađeni. Mora da sam govorio i glasno. Nastao je mali tajac, a Momir Bulatović, suprotno svojoj navici da ne dozvoli da ga iko nadgovori, nije zatražio reč da polemiše sa mnom. Pognuo je glavu i ćutao. Nije se snašao ni predsedavajući Ćosić. Uzeo sam ponovo reč. Obratio sam se predsedniku Ćosiću:
“Gospodine Predsedniče, Vi ste dužni da pošalјete armiju u Hercegovinu i da tamo slomite hrvatsku ofanzivu. Posle toga, Hrvatska se više neće usuđivati da napada Republiku Srpsku i Republiku Srpsku Krajinu. Onda će se sporovi moći rešavati pregovorima“.
Ćosić se vidno zbunio. Čak mu je i brada malo zadrhtala. Izgovorio je, samo:
“Vi mene pozivate u rat?!“
“Da! Pozivam Vas u rat!“ – odgovorio sam.
Želeo sam da nastavim dijalog sa njim, ali je to onemogućio dr Radovan Karadžić. Do tada smo svi govorili sedeći, a on je sad, naglo, ustao. Da bi me sprečio da još nešto izgovorim, brzo je dobacio predsedniku Ćosiću:
“Mi Vas ne zovemo u rat, gospodine Predsedniče! Nama takva pomoć od Jugoslavije nije potrebna. Jedino što tražimo od Vas, gospodine Predsedniče, je da nas Jugoslavija prizna u granicama koje imamo…“
Predsednik Republike Srpske je još govorio i otvorio neke nevažne teme, kojih se više i ne sećam. Posle njega je zatražio reč Momir Bulatović, ali nije polemisao sa mnom. Nije se osvrtao ni na svoju malopređašnju zbunjenost – da ne zna ko mu je neprijatelј i da ne zna u koga pušku da okrene. Opet je govorio tiho, podvlačeći da Crna Gora nema nikakve posebne interese, nego da će delovati onako kako to budu činile i druge: Srbija, Republika Srpska i Republika Srpska Krajina.
Time je sastanak završen.
Dokument Predsednika Ćosića o obavezama Jugoslavije
Jednom prilikom sam, koju godinu kasnije, video u Saveznom komitetu za saradnju sa UNPROFOR-om dokument iz kabineta predsednika Dobrice Ćosića, od 12. januara 1993. Verovali ili ne, bila je to zabeleška o sastanku Predsedništva Jugoslavije od 8. januara 1993. godine – samo dan ranije od ovog srpskog samita. I što je najzagonetnije – u njemu je ubeležen zaklјučak da će Vojska Jugoslavije intervenisati protiv muslimana i Hrvata ako ugroze srpski narod u Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj. Eto, 24 časa posle takvog zaklјučka, predsednik Dobrica Ćosić se iznenadio kad sam mu predložio da pošalјe vojsku, tih dana, protiv Hrvata u Hercegovini. A da mu nikad nije ni bila namera da se drži odredbe iz ovog svog dokumenta o obaveznoj odbrani srpskog naroda, pokazaće i događaji od 22. januara 1993. godine. Toga dana je predsednik Ćosić doputovao u Beograd iz Ženeve, a Hrvati su izvršili agesiju na Republiku Srpsku Krajinu – u Ravnim kotarima, u okolini Masleničkog mosta i na područje hidroelektrane Peruće.
Po nalogu Vlade u Kninu, trebalo je da stupim u vezu sa rukovodiocima Srbije i Jugoslavije, radi zahteva za hitnu vojnu pomoć. Odlučio sam se da potražim predsednika Srbije Slobodana Miloševića. Bilo je jasno da je najuticajniji državnik u Srbiji i Jugoslaviji. Ali, niko nije želeo da kaže gde se nalazi i na koji telefonski broj mogu da ga pozovem. Nekoliko puta sam zvao njegovu sekretaricu. Bezuspešno. Posle mi se javio predsednik Vlade Republike Srbije Radoman Božović. Izrazio je zabrinutost za narod u Krajini i promrmlјao da on nema nikakvu nadležnost oko slanja jugoslovenske armije u pomoć Krajišnicima. Uveravao me je da ne može da stupi u telefonsku vezu sa Miloševićem, jer je ovaj napustio Beograd i nije obavestio kuda je otišao. Dodao je da je za vojsku nadležan njen Vrhovni komandant – Dobrica Ćosić.
Bio sam ministar u Vladi RSK tek treći mesec i do ovog momenta nisam verovao da bi državnici u Beogradu mogli ovako da postupaju. Ali, eto, uverio sam se. Svi će pokazati isti nivo neozbilјnosti, poput Radomana Božovića – koji se igrao nadležnostima, kao da je u pitanju omladinski slet, a ne prolivanje krvi sopstvenog naroda.
Od sastanka Vrhovnog saveta odbrane (što se očekivalo), vidim, nema ni pomena.
Telefonirao sam predsedniku Ćosiću. Odazvao se. Tek je došao iz Ženeve, gde je imao susret s funkcionerima Ujedinjenih nacija. Počeli smo razgovor s razmenom pozdrava i lјubazno. Obavestio sam ga dokle je hrvatska vojska napredovala na teritoriji RSK, da ruši naselјa i ubija civilno stanovništvo. Zatim sam izneo mišlјenje da Vojska Jugoslavije treba da pritekne u pomoć krajiškoj i zamolio sam ga da izda, istog dana, naređenje u tom smislu. Posebno, za dejstva ratnog vazduhoplovstva. Preklinjao sam da to bude odmah, aludirajući svojom molbom na dijalog oko neprilika na frontu srpskih oficira iz Prvog svetskog rata, u jednom od njegovih romana. Od tog momenta razgovor je postao drukčiji. Dodao sam da prepusti generalima vreme i mesto napada na hrvatske oružane snage. Predsednik Ćosić se iznenadio predlogu, istovetno kao i 9. januara. Možda se i prenerazio, kad sam izgovorio da generali donesu operativnu odluku. Počeo je da objašnjava da to ne može da učini, da je u pitanju veliki rizik i da će Međunarodna zajednica osuditi Hrvatsku i ova će biti primorana da povuče vojsku iz Krajine. Rekao sam mu da su operacije hrvatske vojske u toku i da postoji opasnost da uklešte Knin sa dve strane. Upozorio sam da će Hrvti napraviti, u tom slučaju, masovni pomor Srba, a da od njih osvojene teritorije nikad nećemo vratiti. Ako ih ne pobedimo na bojnom polјu. Nije se obazirao na mogućnost ovako tragičnog ishoda. Počeo je da govori na takav način da sam mogao zaklјučiti da se pokajao što je pristao na razgovor sa mnom. Na kraju je rekao da vojsku neće slati u pomoć Krajini. To mu nisam oćutao, dobacio sam mu:
“Tako nešto, Vi ne biste napisali u svojim romanima“.
Tad je izgubio kontrolu nad sobom. Viknuo je u slušalicu:
“Mislite li Vi da ste veći patriota od mene?!“
Razmenili smo još nekoliko rečenica, ali one više nisu imale nikakav značaj za ugrožene Srbe u Krajini. Predsednik Ćosić je zaboravio zbog čega sam ga zvao i govorio je kao da je u pitanju rasprava o nijansama naših karaktera, a ne o krvoproliću na delu nacionalne teritorije.
(Dok sam razgovarao s predsednikom Ćosićem, u mojoj kancelariji je bio novinar Zoran Bogavac. Video sam da beleži moje reči ovog razgovora. Rekao je:
“Neka ovo ostane za istoriju“.
Kao i svaki novinar, nije održao reč. Za nekoliko dana je objavio ovaj telefonski razgovor u časopisu “Duga“. Naravno, nije doslovno, jer mu nisam preneo šta je govorio predsednik Ćosić. Zbog članka me je zvao savetnik predsednika Ćosića Svetozar Stojanović i ozbilјno mi zamerio što sam razgovor ustupio novinaru. Rekao je da je skoro doslovno prenesen – znači da ga je Bogavac prilično uspešno rekonstruisao, ili ga je dobio od Državne bezbednosti Srbije. Ne znam. Uglavnom, odgovorio sam Stojanoviću da nisam znao da je neko moj i predsednikov razgovor snimao i ustupio novinaru. Uveravao sam dr Stojanovića da nisam učestvovao u obelodanjivanju razgovora s predsednikom Ćosićem.
Zvao sam, telefonom, generala Životu Panića, ali mi u Generalštabu nisu davali vezu. Uzeo je slušalicu general Domazetović. Iznenadio se da ministar Krajine nešto pretražuje po Generalštabu Jugoslavije. Ipak je pristao na razgovor i bio je prilično korektan – rekao mi je da su krenuli na ratište kamioni “dobro natovareni“. Ali, dodao je nešto u smislu da svako treba da se bavi svojim poslom, a to su vojna lica, u to vreme, često ponavlјala – kada bismo mi iz Vlade tražili neko objašnjenje, ili izražavali sumnju u spremnost naše vojske da odbrani zemlјu.
Za razliku od državnika i generala, građani Srbije i Crne Gore su drukčije reagovali na hrvatsku agresiju od 22. januara 1993. Sami su išli na ratište, a oko 25.000 ih je otišlo preko našeg vojnog predstavnika u Beogradu. Svoje dobrovolјce su poslale: Srpska radikalna stranka, Stranka srpskog jedinstva, Srpski pokret obnove, stranke Milana Paroškog i Mirka Jovića, i još neke. Preko našeg punkta, otišao je na front i Kapetan Dragan – samo sa dvojicom saradnika. Nažalost, Generalštab Srpske vojske Krajine ih nije iskoristio u okršajima. Posle dvetri nedelјe, skoro svi su vraćeni kućama, a najveću netrpelјivost oficiri u Krajini su pokazali prema Želјku Ražnatoviću Arkanu i njegovim momcima.
Čudna odluka Generalštaba Srpske vojske Krajine
Činjenica da desetine hilјada dobrovolјaca (pored spomenutih 25.000, u RSK su stizali i drugi, iz: Srbije, Crne Gore, Republike Srpske i iz inostranstva) nisu bile iskorišćene na slamanju hrvatske ofanzive i izbacivanju okupatorskih trupa s državne teritorije, govori o nemaru prema nacionalnom interesu i na nekim nižim nivoima u vlasti tadašnjih srpskih država – upravo, onako kako se taj nemar iskristalisao na sastanku srpskih vođa 9. januara 1993, u Beogradu. Očigledan primer je ponašanje vojnih krugova Republike Srpske Krajine u vreme spomenute hrvatske agresije na RSK, 22. januara 1993.
U to vreme je ministar odbrane Krajine bio pukovnik Stojan Španović. Imao je česte susrete sa predstavnicima UNPROFOR-a i mnogi su ga uvažavali. Jedan od njih mu je dao planove predstojeće hrvatske agresije i obavestio ga da će uslediti 22. januara 1993. Ministar Španović je, u tajnosti, mobilisao Benkovačku brigadu i pripremio je hrvatskim trupama zamku u Ravnim kotarima. Tri dana pre agresije, načelnik GŠ Srpske vojske Krajine general Mile Novaković, pismenom naredbom, demobiliše vojnike i oficire ove brigade. Ministar Španović je bio zaprepašćen, konsultuje Vladu i piše pismo generalu Novakoviću da se mobilizacija ponovi i brigada hitno vrati na položaje. Usledilo je nešto što se više ne može oceniti rečju“zaprepašćenje“. Ko zna koji pojam treba upotrebiti – general Novaković je odgovorio ministru vojske da Generalštab Srpske vojske Krajine ne obavezuju naredbe ministra odbrane i da on ne dozvolјava obavlјanje mobilizacije. (Kopije oba pisma, srećom, sačuvao je ministar Španović i sklonio ih na nekoliko mesta). Uglavnom, general je ovakvom odlukom odbio nadležnost Vlade RSK, a može se samo pretpostaviti da je oko ovoga bio konsultovan i Vrhovni komandant, predsednik Goran Hadžić. On je, verovatno, podržao stav Generalštaba, a ne Vlade – inače se ne može drukčije objasniti ovakav ishod razilaženja Vlade i Generalštaba u vezi sa preduzimanjem (nepreduzimanjem) mera za odbranu zemlјe.
Usledila je hrvatska ofanziva – tačno onako kako je jedan od oficira UNPROFOR-a obavestio ministra Španovića, 22. januara. Prema dostavlјenom planu, glavnina hrvatske vojske je upala u Ravne kotare – u nebranjen prostor, oplјačkala i popalila sela, a zatečene civile pobila.
Nešto slično se desilo i pred hrvatsku agresiju 8. septembra 1993. Nekoliko dana pre ovog datuma, srpska vojska je uklonila zaprečne pešadijske i tenkovske mine u području Medačkog džepa. Tako je hrvatska vojska prešla bezopasan granični pojas i upala u 11 srpskih sela i zaselaka, ubijajući zatečene civile. Hrvati nisu poštedeli život ni domaćim životinjama, a sve srpske kuće su popalili. Bio je to najočigledniji poduhvat “spržene zemlјe“ – pojam u hrvatskoj vojnoj terminologiji, koji će biti primenjen i u kasnijim napadima na Republiku Srpsku Krajinu.
Na dan hrvatske agresije, Vlada RSK je napisala naredbu Generalštabu da preduzme sve da bi se neprijatelј izbacio s državne teritorije. U isto vreme, Vlada je odbila svaku pomisao na pregovore s Hrvatskom dok se ne eliminišu sve posledice ovog hrvatskog napada. U isto vreme, teritorijalna odbrana Like (pod četničkim znamenjima), na čelu sa Radetom Čubrilom, krenula je u Medački džep. Doborovolјci su se javlјali, ponovo, sa svih strana. U isto vreme, Generalštab, po nagovoru UNPROFOR-a, počinje posredne pregovore sa Hrvatima. Garantuje se povlačenje hrvatske vojske, ali se, u isto vreme, zabranjuje povratak srpske vojske i policije u Medački džep. Vlada ne prihvata uslove, ali Generalštab potpisuje takav sporazum, ne obaveštavajući Vladu. Vojska, u isto vreme, hapsi Radeta Čubrila. Umalo nije došlo do međusrpskog obračuna. Srećom, izbegnut je – a njega se srpski narod plašio više od rata sa Hrvatima. Iz tog razloga, Rade Čubrilo i pripadnici ličkih teritorijalnih jedinica su se primirili, ali su ispisivali parole o “izdajničkoj Vladi“ i “izdajničkim generalima“.
U ovakvoj situaciji, kad se odustalo od obračuna s agresorom na bojnom polјu, Vladi je preostalo da na pregovorima pokuša povratiti suverenitet nad teritorijama koje su Hrvati zauzeli u junu 1992 (Milјevački plato), u januaru i septembru 1993. I kao što to biva, mada je uspevala da neke povolјne sporazume i potpiše, situacija je ostajala onakva kakvu su uspostavile vojne snage na terenu – a one su bile u korist Hrvatske.
Kad se govori o Srpskoj vojsci Krajine u ovo vreme, bio bi greh ne spomenuti vojni poligon Kapetana Dragana, u Bruški, u Dalmaciji. Kad su ga posetili visoki službenici američkog Kongresa i jedan od bivših zamenika ministra inostranih poslova SAD, bili su zaprepašćeni visokom obučenošću vojnika i oficira. Kapetan Dragan je demonstrirao vojne veštine mladih kursista i Amerikanci su mu uputili čestitke. No, Amerikance je najviše iznenadio sadržaj jedne video kasete. Prikazan je sa nje film o Draganovim vojnicima – snimlјen u okolini Splita i Šibenika. Da ne bi bilo prevare, oni su se slikali u Splitu s hrvatskim novinama, na kojima se video datum. Bili su obučeni u hrvatske uniforme i čak su, iznad Splita, razvlačili žicu svog polјskog telefona. To su bili mladići rođeni, uglavnom, u Dalmaciji, pa Hrvati nisu mogli ni da pomisle da su mogli biti Srbi. Bilo ih je i iz mešovitih brakova (srpsko-hrvatskih). Jedan dobrovolјac među njima bio je iz Smedereva, ali je morao da ćuti da ne bi izgovorio koju reč tipičnu za svoj daleki zavičaj, što bi odalo celu grupu.
Kad je bilo odlučeno da se, posle hrvatske agresije od 22. januara 1993, napadne hrvatska vojska oko Šibenika i Zadra, ovi momci Kapetana Dragana su već bili stigli do hrvatske artilјerije (kao hrvatski dragovolјci) i iz topova su izvadili udarne igle. Međutim, ovaj protivnapad srpske vojske je otkazan kad je već počeo. Nikad, niko od oficira nije obavestio Vladu po čijem naređenju.
Predložio sam Vladi da se Kapetan Dragan naimenuje za glavnog inspektora vojske i da se pri svakom korpusu otvori po jedan njegov centar za obuku. Vlada je usvojila predlog i prosledila ga Generalštabu. Posle izvesnog vremena, Kapetan Dragan je otišao na odmor u Beograd, a njegov kamp je neko od oficira zatvorio, odnevši svu opremu – neznano kuda.
Mere Međunarodne zajednice protiv Republike Srpske Krajine
Posle odluke da se protiv Hrvata ne ulazi u veće okršaje u septembru 1993, bilo je jasno da će se hrvatski rukovodioci odlučiti za konačni vojni obračun sa RSK. No, do tada je Srpska vojska Krajine još uvek predstavlјala ozbilјnu pretnju za agresora. Imala je oko 50.000 vojnika (Krajišnika i dobrovolјaca) i solidno naoružanje, a još je bilo raspoloženja u drugim srpskim krajevima i inostranstvu da se, po potrebi, broj dobrovolјaca višestruko poveća.
Hrvati su računali s tri svoje prednosti u bliskoj budućnosti:
- Jugoslavija i Republika Srpska neće pomoći Republici Srpskoj Krajini u slučaju opšte hrvatske ofanzive,
- Vojska Krajine će se osipati, jer će stroge sankcije Saveta bezbednosti oslabiti privredu i dovesti do potpunog siromaštva stanovništva, a
- Vojska Hrvatske će, za to vreme, brojčano i stručno jačati i naoružavati se.
Ovi zaklјučci nisu posleratna mudrost. Odmah posle hrvatskog napada u septembru 1993, Ministarstvo za inostrane poslove RSK je procenilo da će zapadnoevropske i prekomorske zemlјe, u najkraćem roku, početi sa izdavanjem viza porodicama iz Republike Srpske Krajine i Republike Srpske. Upozorili smo vlade Jugoslavije, Srbije, Crne Gore i Republike Srpske da će se to činiti s namerom da što više vojnih obveznika napusti dve zapadne srpske zemlјe i da vojna premoć počne prelaziti na hrvatsku i muslimansku stranu.
Ovaj dokument Vlade Krajine nije pomogao. U Srbiji i Crnoj Gori su izdavani pasoši svim srpskim izbeglicama, a vize stranih zemalјa su im utiskivane po skraćenom postupku. Istovremeno, mnogi Krajišnici su lako nalazili posao u Srbiji – u redovima policije, drugim državnim službama, pa čak i u kasarnama Vojske Jugoslavije. Bežanje vojnih obveznika iz Srbije (Srbijanaca) u inostranstvo (na što su ih ohrabrivale mnoge opozicione partije), omogućavalo je Krajišnicima da postanu profesionalni vojnici u Srbiji. Tako je Srpska vojska Krajine ostajala sa sve manje vojnika. Vlada u Kninu je tražila od SR Jugoslavije da se svi sposobni za vojsku vrate u Krajinu, ali jugoslovenske vlasti nisu htele da razgovaraju o tome. Samo su činile markentiške korake. Obavlјale su popis vojnih obveznika među srpskim izbeglicama iz Hrvatske i Republike Srpske Krajine i uveravale Vladu u Kninu da je “odbrana Krajine pod kontrolom“.
I opozicione stranke i intelektualci u Jugoslaviji (kao i vlast) protiv državnih i nacionalnih interesa
Demokratska opozicija je učinila najveću čast Slobodanu Miloševiću kad ga je optuživala da je zagovornik rata protiv muslimanskih i hrvatskih separatista. Vlasti u Sarajevu i Zagrebu, nema spora, imale su u programu pogrom nad Srbima, pa svako ko je promovisan za njihovog protivnika, zaslužuje oreol rodolјuba i pravednika – u ovom slučaju (s tačke gledišta demokratske opozicije u Jugoslaviji), to je Slobodan Milošević. Tako su demokrati, tražeći da se jugoslovenska vojska ne meša u međuverske i međunacionalne sukobe zapadno od Drine i Dunava, samo podržavali politički program Slobodana Miloševića, ili (da budemo pravedniji) programe vlada: Jugoslavije, Srbije i Crne Gore (jer, ko god je zauzimao položaje u njima, odgovoran je, a ne samo jedan – najuticaniji).
Ukratko, vlast Slobodana Miloševića je samo glumila da će braniti srpske zemlјe zapadno od Drine i Dunava, a tu glumu je opozicija (njena većina) napadala kao stvarnost. Tako su i vlast i opozicija vukle ista antidržavna i antinacionalna kola. Da se, nekim čudom, opozicija opredelila za patriotska pregnuća, pa da je od vlasti tražila da pokaže na delu da je pripremila sve da odbrani, recimo, Republiku Srpsku Krajinu, Milošević ne bi mogao uzmicati (jer je u njegovim redovima bila patriotska većina – s kojom je, uz ovakvu opoziciju, uspešno manipulisao). A spremnost na odbranu ove srpske države (ili pokrajine), bila bi najprikladnije i najprirodnije rešenje. Mi, Srbi, treba da se zamislimo zašto smo prepustili deo svoje teritorije agresoru– iako smo od njega vojno bili nadmoćniji.
Delovanje opozicionih lidera je imalo velike štete po srpske interese, mada se to, na prvi pogled, ne bi moglo zaklјučiti. Obično se misli da samo partije na vlasti mogu biti krive ili zaslužne za štete ili dobiti u državi. Primer iz 1991. i 1992. pokazuje da je postupak Vuka Draškovića naneo neizmerlјivu štetu srpskom narodu Bosne i Hercegovine, a, time, i Srbima u ostalim krajevima, kad je pozvao svoje pristalice da ne glasaju. Tad je njegov Srpski pokret obnove bio jedna od najmasovnijih partija u srpskim zemlјama. U Bosni i Hercegovini, druga po snazi, posle Karadžićeve Srpske demokratske stranke. Pristalice je imala, uglavnom, među mlađim pokolјenjima. Posle takvog uputstva SPO svojim članovima u Bosni i Hercegovini, tamo je glasanje prošlo bez učešća velikog broja Srba. Ne zna se koliko su Srbi izgubili, takvim postupkom, poslaničkih mesta u Skupštini. Činjenica je da su Srbi imali veći broj populacije starijih godišta, a muslimani onih ispod 18 godina i da se na popisima stanovništva u BiH, pre 1991, krivotvorilo – prikazivalo da je muslimana više, nego što ih je bilo. Na osnovu ovoga se može zaklјučiti da su Srbi, možda, mogli imati polovinu poslanika da su svi glasali. Tada poslanici Hrvata i muslimana ne bi mogli izglasati izdvajanje Bosne i Hercegovine iz SFR Jugoslavije, pa je postojala mogućnost da se, srpskim glasanjem protiv separatizma, izbegne međuverski rat 1992. godine. Mnogo godina kasnije, Vuk Drašković će izjaviti da SPO nije izišao na izbore u BiH – “da ne bi podelio srpsko biračko telo“. Užasna tvrdnja! Pa ako deo Srba nije glasao – a nije, onda je najdirektnije podelјeno srpsko biračko telo. Da je SPO izišao na izbore i osvojio, recimo, dvadesetak poslaničkih mesta u Skupštini Bosne i Hercegovine, ti poslanici bi, u kaoliciji sa poslanicima Srpske demokratske stranke, činili parlamentarnu većinu i imali bi vlast u državi. Šteta zbog ove greške Vuka Draškovića, događaji su, možda, mogli krenuti sasvim drugim (mirolјubivijim) tokom – da muslimani i Hrvati nisu imali većinu u Skupštini.
Isti prekori se mogu uputiti i srpskim intelektualcima. Oni su se načičkali i u partijama na vlasti i u najuticajnijim opozicionim. Uz ovakvo delovanje političkih stranaka, jasno je da, upravo oni, kao stranačke vođe, nisu razlučili šta je šta u vrtlogu događaja između 1990. i 1995. A ako najumniji lјudi ove generacije nisu odredili put nacionalnog i državnog spasenja (a nisu), ne treba da očekuju prelaznu ocenu od Istorije. Vlast, opozicija i intelektualci – tako nedorasli, uslovili su tragičan srpski ishod 1995. godine. To povlači i zaklјučak da ne bismo mogli naći ni jedan drugi narod na svetu koji bi (kao srpski), u povolјnim uslovima za odbranu, prepustio neprijatelјu deo svoje teritorije, kao što je to učinio naš narod – u slučaju Republike Srpske Krajine. Ostaje pitanje, kako je naš narod (slobodolјubiv i odvažan) doživeo da na svom kormilu ima (u jednom momentu) takvu vlast, opoziciju i intelektualnu elitu?
A da su Srbi bili spremni da oružjem brane svoju zemlјu, Hrvatska se nikad ne bi odlučila za agresiju. Usledila bi bolјa vremena, rešenja bi se tražila pregovorima – sve bi bilo drukčije. U svakom slučaju, manje žrtava i patnji na svim stranama.
U ovom smislu su nas savetovali i visoki oficiri Ujedinjenih nacija. Oni koji su shvatili da je pravda na srpskoj strani. Najčešće su se obraćali ministru odbrane pukovniku Stojanu Španoviću. Govorili su mu da Hrvati neće nikad izvršiti agresiju na Republiku Srpsku Krajinu, jer nemaju snage da izvojuju pobedu protiv Jugoslovenske armije – s čijom pomoći računa Generalštab Srpske vojske Krajine. Objašnjavali su da hrvatska diplomatija čini sve da Saveznu Republiku Jugoslaviju izoluje u svetu, primoravajući je, time, da se ne meša u eventualni vojni okršaj između Republike Hrvatske i Republike Srpske Krajine. Mirovnjaci su zaklјučivali, jednostavno, da će Hrvati, kad budu uvereni da je Jugoslavija odlučila da se oslobodi kninskog balasta – po bilokoju cenu, izvršiti agresiju na Republiku Srpsku Krajinu.
Pravo lice srpske vlasti, opozicije i intelektualaca
Tri događaja pokazaće lice (možda iskrivlјenu svest – ako nije u pitanju klasična izdaja) predstavnika tzv. demokratske opozicije, srpske inteligencije i vlasti (čast izuzecima).
- Sreo sam se u liftu (1993), u zgradi na Terazijama br. 3, s predsednicom Građanskog saveza Srbije, g-đom Vesnom Pešić. U liftu su bile male nalepnice s natpisima: “Republika Srpska Krajina“. Vesna Pešić me je poznala, nasmešila se podigla ruku prema nalepnici i rekla: “Ovu RSK treba izbrisati s geografske karte“. Upitno sam je pogledao, a ona je (dvatri puta) ponovila: “Treba, treba“.
- Iste godine, redakcija jednog časopisa me je pozvala (zaboravio sam kojeg) na skup o geopolitici i događajima na teritoriji bivše Jugoslavije. Prisustvovao je i znameniti srpski novinar – analitičar međunarodnih odnosa Dragoslav Rančić. Bio sam za stolom s organizatorom, a on je sedeo u prvom redu. Nismo se lično poznavali. Brzo sam primetio da me gleda s gnušanjem. Iskoristio je jednu pauzu u izlaganjima i izgovorio, glasno: “Mislite li Vi da će se moji Kragujevčani boriti, tamo, za neki Benkovac?! Neće!“ Ustao je i izišao. Mislio sam da mu odgovorim, ali se nije vratio u salu.
- Kad su Hrvati (4. avgusta 1995) okupirali RSK i prognali Srbe u Republiku Srpsku i Jugoslaviju, javio sam se na radno mesto u Saveznom ministarstvu za inostrane poslove. Bio sam u kancelariji koleginice, ispred kabineta pomoćnika ministra Živorada Jovanovića – potonjeg ministra za inostrane poslove Jugoslavije i visokog funkcionera vladajuće Socijalističke partije Srbije. Bože, ušao je – tu, gde sam sedeo. Nije hteo ni da me pogleda, a kamoli da se pozdravi sa mnom. Dvatri puta je ulazio i izlazio, gledao je preko mene i zaobizlazio fotelјu u kojoj sam sedeo. Ponašao se kao da pred sobom ima gubavca. Znam, kao gubavca je doživlјavao i Republiku Srpsku Krajinu.
Ujedinjene nacije, normativno, pripremile “Blјesak“ i “Oluju“
Posle ovakvog podnaslova, uveren sam, propištaće mundijalisti i tvrditi da pripadam onima što, bezrazložno – u svemu, vide zaveru protiv Srba. Na njihovu žalost, neću iznositi ni svoje ni tuđe pretpostavke o zaveri. Citiraću sadržaje dokumenata o njoj (zaveri) – i ništa više.
Hrvatski separatizam (protivustavan, kao i onaj slovenački i muslimansko-hrvatski u Bosni i Hercegovini), imao je podršku u telima Ujedinjenih nacija. Podrška je iskazivana tekstovima bazičnih dokumenata – na osnovu kojih su se zauzimali stavovi i preduzimale mere u Generalnoj skupštini, Savetu bezbednosti, u kabinetu Generalnog sekretara i u drugim organima UN. Bez bojazni da se ogrešim o bilo šta, navodim da su odrednice u tim dokumentima, sudbonosne za Republiku Srpsku Krajinu, bile s falsifikovanim sadržajima. Da uzmemo jedan od dokumenata. U njemu se opravdavaju sve mere hrvatskih separatista i izražava podrška UN Hrvatskoj. Pogledajmo, reč je o dokumentu: UNITED NATIONS, HRI, INTERNATIONAL HUMAN RIGHTS INSTRUMENTS, Distr. GENERAL, HRI/CORE/1/Add.32, 5. May 1994, original: ENGLISH.
Situaciju u Hrvatskoj je predstavlјena suprotno činjenicama, na više mesta:
- U Tačci 5, na strani 3 – tvrdi se da Hrvatska “stimuliše procese političke demokratije i vladavine prava… zaštite lјudskih prava, prema Ustavu od 1990. i prema međunarodnim pravnim normama“. A u jednom manje vrednom dokumentu UN piše suprotno – i istinito. To je bio običan izveštaj GS Butrosa Butrosa Galija pred Savetom bezbednosti, 15. maja 1993. Generalni sekretar je obavesti da je hrvatska vlast, od 1990. do 18. marta 1993, prognala (iz Dubrovnika, Zagreba, Osijeka, Karlovca, Zadra, Šibenika…) 251.000 Srba u Republiku Srpsku Krajinu i Jugoslaviju i nepoznat broj u ostale države. Ovaj istiniti podatak, nikad nije korišćen da bi se zauzeli stavovi u Savetu bezbednosti – o njemu se ćutalo – i kad je Vlada RSK (pismeno) tražila da se preduzmu mere protiv Hrvatske.
- U Tačci 2, na strani 3, pogrešno se prikazuje pravo republika na otceplјenje od Jugoslavije. Piše da je jugoslovenski Ustav iz 1974. godine Hrvatskoj “garantovao pravo na samoopredelјenje i pravo na otceplјenje“. Ova odrednica, inače, prožima svaki iole važniji dokument i na osnovu nje je iznuđivana podrška Hrvatskoj u svim telima Ujedinjenih nacija. Nјom se prikrivao i zločinački progon Srba – i iz Republike Srpske Krajine i iz Hrvatske. A ta odrednica (o pravu republika na odceplјenje) je čist falsifikat. Ustav SFR Jugoslavije iz 1974. nije predviđao mogućnost odceplјenja ni jedne republike, pa ni Hrvatske. Nije predviđao ni mogućnost samostalnog menjanja republičkih i pokrajinskih ustava, ako su u suprotnosti sa saveznim, pa je i Ustav Hrvatske iz 1990, na koji se pozivaju UN, bio protivustavno donesen. Ustav iz 1974. je predviđao pravo na samoopredelјenje samo narodima: Srbima, Hrvatima, Slovencima, Crnogorcima i Makedoncima. Član 1. Ustava je jasan: “Narodi Jugoslavije, polazeći od prava svakog naroda na samoopredelјenje, uklјučujući i pravo na otceplјenje, na osnovu svoje slobodno izražene volјe u zajedničkoj borbi svih naroda i narodnosti u Narodnooslobodilačkom ratu i socijalističkoj revoluciji, a u skladu sa svojim istorijskim težnjama, svesni da je dalјe učvršćivanje njihovog bratstva i jedinstva u zajedničkom interesu, zajedno s narodnostima sa kojima žive, ujedinili su se u saveznu republiku slobodnih i ravnopravnih naroda i narodnosti i stvorili socijalistiku federalnu zajednicu radnih lјudi – FNRJ…“ Na osnovu ovakvih falsifikata, udešavani su svi dokumenti UN i rezolucije Saveta bezbednosti, pa je bilo jednostavno pridobiti nezainteresovane (ili dobro upućene) ambasadore da se slože da su Srbi i JNA agresori, jer “ometaju ustavno pravo Hrvatske na otceplјenje“. Pravno gledano, Hrvatska je mogla (a i druge republike) da izvrši otceplјenje samo uz prethodnu izmenu jedne odrednice Ustava iz 1974. To se moglo učiniti, pod uslovom da se slože (oko promene Ustava) sve republike. Naravno, time bi se, verovatno, usaglašavali interesi malo duže, ali ne bi došlo do rata. Ujedinjene nacije ovu ustavnu odrednicu zanemaruju, a ona je u Članu 398. Ustava SFRJ: “O promeni Ustava SFR Jugoslavije, odlučuje Savezno veće Skupštine SFRJ, uz saglasnost skupština svih republika i autnonomnih pokrajina, a ako se promenom Ustava SFRJ uređuju samo položaj republika i međusobni odnosi federacije i republika – Savezno veće Skupštine SFRJ, uz saglasnost skupština svih republika“.
3) U Tačci 19, na strani 6, prikrivaju se razlozi brze nemačke pobede nad jugoslovenskom vojskom 1941. godine i taji se suština nacističke Nezavisne Države Hrvatske. Ovde je upisano sledeće: “Bivša Jugoslavija je osnovana 1918. godine, kao unitarna država pod vlašću srpske dinastije i dominacijom Srba, kao najbrojnijeg naroda. Ona je kolabirala odmah posle nemačkog napada 1941, zato što narod nije hteo da je brani“. Tvrdnjom da narod nije hteo da se bori protiv nemačkih nacista i italijanskih fašista, prikrivena je odluka hrvatskih i muslimanskih političara da stanu na stranu Sila osovine i da oforme fašističku Nezavisnu Državu Hrvatsku. Hrvati su u toku borbi protiv Nemaca, pucali u leđa jugoslovenskim vojnicima – to se zna, ali u UN to skrivaju. Posle su oformili logore smrti za istreblјenje Srba, Jevreja i Roma i bili jedini narod koji je to, pored Nemaca, činio. Vidimo, Ujedinjene nacije to prikrivaju, a prikrivanje zločina genocida ili umanjivanje broja žrtava je krivično delo. To predviđa i Rezolucija Evropskog parlamenta od 10. 2. 1993, Tačka 2: “Zahteva se pregled svih zakona ili propisa država članica koji imaju za cilј borbu protiv svih oblika neonacizma i ksenofobije i insistira na tome da je obaveza Komisije, Saveta i Evropskog parlamenta, kao potpisnika Svečane deklaracije protiv rasizma i ksenofobije, da upotrebe sva moguća sredstava za borbu protiv svih pojavnih oblika neonacizma u okviru Zajednice, kao i svakog osporavanja činjenica da je u logorima vršeno istreblјivanje“. Možemo zaklјučiti da Ujedinjene nacije, sadržajem svoga dokumenta, “osporavaju činjenice da je u logorima vršeno istreblјenje“. A da su službenici UN, intimno, znali da su Hrvati izvršili genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima u Drugom svetskom ratu, uverila se delegacije RSK (1994, u Ženevi). Jedan pošteni britanski diplomata dostavio je Predsedniku Martiću tajnu zabelešku Dejvida Ovena i Torvalda Stoltenberga. U njoj je pisalo, između ostalog: “Pri tome, naime, ostaje netaknuto i pitanje prava na samoopredelјenje Srba – u sferi dugogodišnjeg suživota, ta velika “manjina“ nikad nije prevazišla činjenicu da je u ustaškoj državi, pod pokrovitelјstvom Hitlera, ubijeno više od 700.000 Srba“. Mada to nikad nisu u javnosti iznosili (niti je to beleženo u dokumentima UN), vidi se da kopredsednici Međunarodne konferencije o bivšoj Jugoslaviji znaju: a) za hrvatski genocid nad Srbima, b) da Srbi nisu manjina nego konstitutivni narod u Hrvatskoj (manjinu pišu pod znacima navoda) i v) da im se osporava pravo na samoopredelјenje. (Ako ovo nisu obeležja zavere, onda zavera, kao pojava, ne postoji).
4) U Tačci 20, potpuno se pogrešno predstavlјaju Srbi. Optužuju se da su dominirali u vlasti od 1945. do 1990, a Jugoslavijom je vladao (diktatorski) Josip Broz Tito (Hrvat), a prvi saradnici su mu bili Slovenac i Hrvat – Kardelј i Bakarić. Stradanja Srba u to vreme i razbijanje Srbije na pokrajine, da i ne spominjemo.
Ujedinjene nacije su podvalile Srbima
Sve najvažnije oko sudbine Srba u Republici Srpskoj Krajini vezano je za Mirovni plan Ujedinjenih nacija – nazvan, popularno, Vensov plan. Predsednik Republike Srpske Krajine dr Milan Babić, s pravom, bio je protiv njegovog prihvatanja. No, vlasti u Srbiji, Crnoj Gori i Jugoslaviji su obećavale da je bogomdan, da će, njegovom primenom, prestati krvoprolića i da će UN ukrotiti ratobornu, i na zločine nad Srbima uvek spremnu, Hrvatsku, a da će srpski narod sam odlučivati o svojoj državi. Ovakva obrazloženja su imala uporište u Članu 1. Vensovog plana. Glasio je da se neće prejudicirati političko rešenje u sporu hrvatske i srpske etničke zajednice u Jugoslaviji. Dalјe, u propratnim dokumentima je data garancija da se u RSK neće primenjivati hrvatski, nego jugoslovenski zakoni. Takođe, obećano je da će se sve zatečene državne, policijske i vojne strukture u RSK zadržati, s tim da će se samo teško naoružanje staviti pod dupli klјuč – krajinski i klјuč UN. Predsednik Skupštine RSK g. Mile Paspalј je potpisao Vensov plan, a predsednik RSK dr Babić je, ubrzo, smenjen. Jugoslovenska narodna armija se povukla iz Krajine, a tamo su stigle oružane snage Ujedinjenih nacija – sadašnji Generalni sekretar Kofi Anan je bio komandant svih mirovnih snaga UN.
Kad je Republika Srpska Krajina ostala usamlјena – licem u lice s moćnom Organizacijom ujedinjenih nacija i krvoločnom hrvatskom državom, ništa od gornjih garancija više nije bilo svetinja. Sledile su razne odluke i rezolucije Ujedinjenih nacija. U njima više nije poštovano ni jedno slovo Vensovog plana. Političko rešenje je u novoj dokumentaciji prejudicirano – teritorija RSK je obeležavana kao deo suverene Hrvatske, Srbi su nazivani “hrvatskim Srbima“, etničko čišćenje je locirano samo na teritoriji RSK, a ne u Hrvatskoj, traženo je da se u RSK primenjuju hrvatski zakoni i odluke Vlade u Zagrebu, zahtevano je da policija RSK preda duge cevi, a hrvatska vojska je svakodnevno upadala preko granice i ubijala civile… Kad su Hrvati izvršili nekoliko agresija i ubijali civile i policajce: na Milјevačkom platou, u Ravnim kotarima i Medačkom džepu, Savet bezbednosti je pisao samo da se s tim ne slaže i pozivao obe strane “da se uzdrže od eskalacije sukoba“. Nikakve mere, Savet bezbednosti nije hteo da preduzima protiv Hrvatske. Kad je Hrvatska odbila da primeni ranije potpisane sporazume s RSK, Ujedinjene nacije su u tišini to samo konstatovale. Ali su, u svakoj zgodnoj prilici, plasirale neistinu da su Krajišnici nekooperativni i da ne žele da pregovaraju – a to su, nažalost, negovala i naša sredstva javnog informisanja; kako ona pod kontrolom vlasti, tako i ona u rukama “demokratske“ opozicije.
Ujedinjene nacije će učiniti i strašan presedan. (Ne mogu da ga definišem, neka to čine lјudi od nauke). Nikad nigde nisu postupile kao u Republici Srpskoj Krajini – ni u Namibiji, ni na Sinaju, ni na Kipru… Gde god su mirovne snage UN bile angažovane, sprečavale su rat i humanitarno pomagale stanovništvo. U Republici Srpskoj Krajini su podsticale hrvatsku agresiju, a protiv stanovništva uvele najstrože sankcije – privredne, trgovinske, saobraćajne, poštanske, kulturne, prosvetne, pa i sportske. Humanitarnu pomoć su usmeravali, najvećim delom, Hrvatima, a nikad nisu dozvolile da se u Kninu otvori centar UNICEF-a, čak ni u momentu kad su umrle četiri bebe u Kninskoj bolnici – zbog nestašice dezinfekcionih sredstava. Ujedinjene nacije su tako nehumano mučile stanovništvo i dozvolile Hrvatskoj da ga progna u strane zemlјe, da Civilizacija mora da je pozove na odgovornost. Ako toga ne bude….?!
Da ne bi ostala bez argumenata moja najava da su Ujedinjene nacije podvalile Srbima, osloniću se na svedočenje (o tome) zamenika kopredsenika Mirovne konferencije o bivšoj Jugoslaviji i visokog funkcionera Ujedinjenih nacija Herberta Okuna. On je obelodanio da je ta podvala – Vensov plan, kojega UN nikad nisu ni tretirale za dokumenat koji ih, na nešto, obavezuje?! O tome je objavlјen njegov intervju u “Nјujorktajmsu“, 21. marta 1995. Stalna misija Republike Hrvatske je taj intervju unela u svoj kominike od 23. marta i široko ga distribuirala članicama UN i novinarima – pod naznakom da Vensov plan nije bio nikakav “mirovni plan“, nego “privremeni aranžman“. Hrvati su s pravom ovako ocenili stav Herberta Okuna, jer je izjavio da su UN odbile srpski predlog da trupe UN stanu na granicu razdvajanja, RSK je nazvao okupiranom teritorijom Hrvatske i nabrojao je šta su UN želele da postignu Vensovim planom. Naravno, ništa od onoga što su srpski rukovodioci, prilikom njegovog potpisivanja, tvrdili. Okun će Srbe demantovati, navodeći da su cilјevi Vensovog plana bili sledeći: “1) povlačenje Jugoslovenske narodne armije iz Hrvatske, 2) stavlјanje teškog naoružanja lokalnih Srba u skladišta pod kontrolom Ujedinjenih nacija, 3) osiguranje da će ‘Zone pod zaštitom UN’ biti demilitarizovane, 4) kontrola lokalne policije, posebno s tačke poštovanja lјudskih prava i 5) pomoć pri povratku raselјenih lica svojim kućama na ovoj teritoriji“.
Kako vidimo, nigde reči: o neprejudiciranju političkog rešenja, pravima Srba, vraćanju kućama prognanih Srba iz hrvatskih gradova, onemogućavanju Hrvatske da krene u etničko čišćenje Republike Srpske Krajine…
A tih dana, mart 1995, u palati UN se stavlјa tačka na Vensov plan. Više nema “Mirovnih snaga UN u Jugoslaviji“. Dobijaju naziv “Snage UN za uspostavlјanje poverenja u Hrvatskoj“. Mada je bilo obećano da se o eventualnoj promeni mandata Mirovnih snaga mora da slože svi potpisnici (UN, Hrvatska, Jugoslavija i RSK), poslednje dve niko nije ni pitao za stav. Hrvati su sada (formalno) mogli biti sigurni da neće činiti ratne zločine u “Zonama pod zaštitom Ujedinjenih nacija“. Savet bezbednosti im je to, normativno, omogućio – promenom imena vojnih snaga UN. Tako su ratni zločini “Blјeska“ i “Oluje“ učinjeni u Hrvatskoj, a UN nisu sebe ovlastile, ni jednim dokumentom, da tako nešto sprečavaju u toj oblasti (ili, u toj državi).
Državnici Beograda i Podgorice ne strepe od “Blјeska“ i “Oluje“
Od januara do marta 1995. godine, Predsednik RSK Milan Martić je neprestano kontaktirao Slobodana Miloševića i Radovana Karadžića, predlažući da se načini zajednički plan za odbranu Republike Srpske Krajine. Posećivao je šefa Državne bezbednosti Jovicu Stanišića, neke generale u Beogradu i na Palama. U isto vreme, Martić je imao političkih problema u Krajini. Dr Milan Babić je imao većinu u parlamentu i tražio je položaj premijera. Premijer Borisav Mikelić se uveliko zamerio Martiću. U isto vreme, krajiški političari u Vukovaru su otvoreno tražili otceplјenje od Republike Srpske Krajine. Procenjivali su (ili im je tako savetovano od Miloševića) da će istočni deo biti priklјučen Srbiji, a ostali delovi Krajine će biti prepušteni Hrvatskoj. Bila je prava konfuzija. Goran Hadžić je govorio za Kninjane da su lenji i da se s njima ne može ništa učiniti. Martić je govorio da ima podatke da je Hadžić prisvojio neke državne pare i pitao je Miloševića da li bi trebalo da ga uhapsi. Posle je na tome insistirao. Miloševićev je autoritet presudio da se Martić na tako nešto ne odluči.
U to vreme sam bio savetnik predsednika Martića – samo za spolјne poslove, ali on o ovim stvarima nije želeo sa mnom detalјnije da raspravlјa. Zato, što sam mu (još od 1993, dok smo bili kolege ministri u Vladi) govorio da Jugoslavija neće vojno pomoći Krajini ako je Hrvatska napadne. Možda mi je, zbog toga, jednom – u martu 1995, saopštio da su generali Jugoslavije i RSK, po dogovoru između generala Momčila Perišića (Jugoslavija) i Milana Čeleketića (RSK), potpisali plan za zajednički rat protiv Hrvatske – ako ova napadne Krajinu. Plan je potpisan u mojoj kancelariji u Beogradu, u Ulici Stambolijskog, pored Stadiona “Crvene zvezde“. Mogao sam biti i svedok potpisivanja, ali kad sam video da se, meni nepoznati, generali okuplјaju u mojim kancelarijama, napustio sam zgradu i, eto, sutradan saznao šta je potpisano. Nisam dozvolјavao sebi da sumnjam u ovaj gest Generalštaba vojske Jugoslavije – ponadao sam se da je to bilo iskreno i da su moji raniji zaklјučci (o ostavlјanju RSK na cedilu) prevaziđeni. Možda su rukovodioci SR Jugoslavije, Srbije i Crne Gore, u međuvremenu, sazreli i shvatili šta im je dužnost? Tako sam premišlјao tih dana.
Posle ovoga, Martić je učestalo dolazio u Beograd i išao na Pale i u Banjaluku. Nije mi govorio čime se bavi, ali sam video da je svestan više nego izvesnog rata s Hrvatskom. No, po dolasku u Beograd, opet je želeo da dobije Miloševićev pristanak za hapšenje Gorana Hadžića. Rekao je da će otići do Miloševića. Upozorio sam ga da ne traži prijem, jer će ga Milošević odbiti. U tako nešto, Martić nije verovao. Telefonirao je…. odbijen je. Martić se zbuni, pa je počeo da telefonom popravi utisak kod Miloševića. Počeo je da govori da mora da uspostavi pravnu državu, da mu je glavna prepreka ka tom cilјu kriminal među sadašnjim i bivšim vođama Krajine, ali od Miloševića, vidim, nije dobijao podršku za takve korake. Razočaran ovim odbijanjem susreta, Martić je otišao kod Jovice Stanišića, a posle toga na Pale.
U martu 1995, neko od visokih oficira NATO-a u Briselu dostavio je novinarima iz zapadnoevropskih zemalјa dokumentaciju i plan hrvatskog napada na Zapadnu Slavoniju. Novinari su to doneli meni. Bilo je dosta podataka – položaji hrvatske vojske, broj vojnika, imena brigada, pravci napada. Nalazio se popis tenkova, artilјerije, raketa. Bile su tu i neke tabele s planovima dejstava aviona i helikoptera – NATO-vih i hrvatskih. Najzanimlјiviji podatak se sastojao u obaveštenju da, u vreme hrvatskog napada na Zapadnu Slavoniju, neće biti hrvatskih jedinica između Osijeka i reke Save. Naznačeno je da se tu nalazi samo jedna brigada teritorijalne odbrane, s baterijom protivavionskih topova. Čak je pisalo, da će toga dana u Beogradu biti fudbalska utakmica između beogradskih timova: Crvene zvezde i Partizana. Kopije ovih izveštaja dostavio sam rukovodiocima u Beogradu, na Palama i u Kninu, kao i Generalštabu vojske Jugoslvije i Generalštabu srpske vojske Krajine. Oficiri NATO-a su nam pismeno preneli, i usmeno preko novinara, da je hrvatski napad planiran prvog maja, u 6,00 časova, ujutru. Hrvati su napali Zapadnu Slavoniju 1. maja, kako je bilo i zabeleženo u dokumentima NATO-a. Prema planu, o kojem me je obavestio Martić, Vukovarski korpus RSK trebalo je, s Novosadskim korpusom, da prodire prema Zapadnoj Slavoniji uz Savu i Dravu – dva pravca udara. Banjalučki korpus, po istom planu, bio je dužan da forsira Savu kod Gradiške i zaustavi prodor hrvatske vojske prema Okučanima. Računajući s tim, Martić je naredio Vukovarskom korpusu da postupi po Planu. General Lončar u Vukovaru (zaboravio sam mu ime) nije izvršio naređenje Vrhovnog komandanta. Naredio je samo artilјerijsku vatru po nekim cilјevima oko Osijeka, ali to je bila samo varka za javno mnjenje. Goran Hadžić je poslao 300 vojnika, preko Republike Srpske, i kad su oni stigli do Bosanske Gradiške, Hrvati su zauzeli deo RSK – Zapadnu Slavoniju. Arkan Ražnatović je krenuo sa nekoliko stotina dobrovolјaca, ali ga je policija zaustavila na Drini i vratila. Dozvolili su da pređe samo s 30 vojnika – navodno, da pomogne evakuaciju jedne porodice iz Okučana. Predsednik Martić mi je pričao da nije znao šta da radi. Lički korpus nije mogao angažovati, bio je malobrojan. Banijski je samo demonstrativno otvorio vatru prema Jasenovcu, bez ikakvih znatnijih učinaka. Poslao je četu iz Knina, ali su ti momci stradali, jer su se sukobili sa srpskim vojnicima (zabunom) i mnogi su izginuli. Banjalučki korpus je samo prebacio neke čete da pomognu izvlačenje civila.
General Čeleketić je zvao, telefonom, generala Momčila Perišića, a ovaj mu je rekao:
“Milane, ja ti ne mogu pomoći“.
Toga dana, pozvao me je profesor Beogradskog univerziteta dr Vojin Dabić. Opsovao me je i, skoro kroz plač, govorio da Hrvati tuku artilјerijom i raketama zbeg na Papuku (on je Zapadnoslavonac). Tražio je da se pomogne. Poslao sam apel za međunarodnu pomoć – preko svetskih agencija i zvao kabinet generala Perišića. Nisu mi davali vezu sa njim. Ne znam ko je sa mnom razgovarao – da li neko od viših oficira ili samo telefonisti. Preneo sam im Dabićevu informaciju i tražio da zaprete Hrvatskoj. Bar da nam ne ubijaju lјude, ako nam uzimaju teritoriju. Martić je izdao naređenje da se tuku vojni cilјevu u Zagrebu, želeći da time zaustavi ovaj i druge moguće masakre srpskog civilnog stanovništva u Zapadnoj Slavoniji.
Užas je bio toga dana.
A u Beogradu – najveće slavlјe. Igraju večiti fudbalski rivali “Crvena zvezda“ i “Partizan“, pored Stadiona moja kancelarija. Utakmici prisustvuje Predsednik Savezne Republike Jugoslavije Zoran Lilić i sto hilјada gledalaca, pretežno mladih. (Da je Lilić samo njih mobilisao i poslao na hrvatsku granicu, Tuđman se nikad ne bi odlučio da naredi “Blјesak“ na Zapadnu Slavoniju) . Predsednik se smeje, maše rukama. Kažu, negde se peče vo. Predsednik Jugoslavije ne napušta Stadion. Veselјe mu ne silazi sa lica. Bože, naš narod, za ovakvo ponašanje, kaže – kako će umreti?
Predsednik Srbije Slobodan Milošević, kao i obično, sklonio se – neznano gde.
U večernjem dnevniku, hrvatski napad na Zapadnu Slavoniju, objavlјen je tek u 17. minutu?!
Posle nekoliko dana, Martić je došao u Beograd. Naredio je domaru da se sa zida skine slika Slobodana Miloševića. Nazvao je Slobodana Miloševića najvećim izdajnikom srpskog naroda. Ostalo mu je da se uzda u pomoć Republike Srpske – da bi odbranio ostale delove Krajine. Savetujem mu da podnese ostavku i da to učini tako što će reći da je podnosi Slobodanu Miloševiću. Odgovorio mi je da će to učiniti, ali Skupštini Republike Srpske Krajine. (Posle pada RSK, rekao mi je da to nije učinio, jer je mislio da bi time samo pogoršao situaciju).
Toga leta 1993, predsednik Martić traži načina za odbranu Krajine. Veruje šefu DB Srbije Jovici Stanišiću. Sastaje se sa njim, Branom Crnčevićem i nekim generalima. Govori mi da su oni iskreni patrioti. Odobravam mu to, ali ga upozoravam da oni ne mogu ništa da učine, jer nisu na komandnim položajima. To prećutkuje i, opet, odlazi do Radovana Karadžića – na Pale.
Hrvati, posle “Blјeska“, napadaju delove Republike Srpske. Napreduju preko Kupresa, Glamoča i kreću na Grahovo, pored Dinare. Vidi se da će da uklešte Knin. Iz Lisabona me zove novinar tamošnje televizije – Pereira, ime sam mu zaboravio. Prostudirao je srpsko-hrvatske istorijske odnose. Bio vatreno za srpsku stvar. Napisao knjigu o ovom ratu, javlјao se sa komentarima na televiziji i u portugalskoj štampi. Optuživao Nemačku i druge zapadnoevropske zemlјe. Ambasada Nemačke u Lisabonu ga tužila za klevetu. Jednom mi je telefonirao zorom. Rekao mi da su mu visoki oficiri NATO-a pokazali raspored hrvatske vojske ispod Dinare i planove dejstava. Preklinjao me da prenesem Martiću i krajiškim generalima da je jednostavno preseći kolonu hrvatske vojske na više mesta (neoprezno napreduje u karavanu) i poraziti je. Podvlačio je da bi, time, hrvatska izgubila rat – postala bi nesposobna za dalјa dejstva. To su, rekao mi je, procene vojnih stručnjaka NATO-a. Sve sam ovo preneo nadležnima, ali sve je bilo uzalud. Ovu zmijoliku kolonu hrvatske vojske, naši su samo posmatrali i povlačili se pred njom, bez ikakve iznudice za tako nešto.
Poput Pereire, iz Nјujorka mi (14. juna 1995) šalјe, faksom – otvoreno, važnu vest dopisnik Radiotelevizije Srbije Tereza Guld. Obavestili je američki novinari da je dandva pre bio tajni sastanak Saveta bezbednosti. Referisao nemački ambasador i predložio da se Hrvatskoj odobri da reintregrira RSK. Garantovao je da će to biti humana operacija, da će se poštovati lјudska prava Srba… U ime Nemačke je garantovao da se u operaciju neće mešati vojska Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srpske! Američki novinari su rekli Terezi Guld da su svi članovi SB glasali za ovu odluku – i ambasadori Rusije i Kine. O ovome sam obavestio rukovodstva i generalštabove Jugoslavije, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine. I ništa se nije preduzelo – čak ni na diplomatskom nivou.
Preduzelo se mnogo toga u Jugoslaviji i Srbiji, samo, na destabilizaciji Republike Srpske Krajine. Rukovodstvo se ne može opravdati da to nije činilo. Događaji tih dana to otkrivaju. U delu Republike Srpske Krajine – Sremu, Istočnoj Slavoniji i Baranji, učestale su aktivnosti nekih srpskih rukovodilaca, oko bivšeg predsednika RSK Gorana Hadžića, da se ovi delovi odvoje u posebnu državnu jedinicu. Za to nije bio narod, niti su to podržavali svi u izvršnim organima i Skupštini RSK. Davali su otpor toj suludoj ideji, koja se pravdala odlukom da se ovi delovi uklјuče u Jugoslaviju – da postanu deo Autnonomne Pokrajine Vojvodine. Članovi Radikalne stranke Republike Srpske Krajine su najglasnije osuđivali ovake korake lјudi oko Gorana Hadžića.
U isto vreme, smenjena je Vlada Borisava Mikelića i Predsednik Martić je poverio mandat dr Milanu Babiću. Babić je imao parlamentarnu većinu i Martić je bio primoran na ovaj korak – iako dr Babića nije, ni najmanje, cenio. Da bi se umirili separatisti u Istočnoj Slavoniji, Zapadnom Sremu i Baranji, odlučeno je da se glasanje za Vladu dr Babića obavi na sednici Skupštine u Vukovaru. Određenog dana, svi poslanici, članovi prethodne i nove vlade, partijski rukovodioci i ugledni intelektualci krenuli su u Vukovar. Prešli su preko Republike Srpske i Republike Srbije bez ikakvih problema. I tad se događa čudo. Kad su stigli na granicu svoje države (Republike Srpske Krajine) kod Šida, zaustavila ih je policija Srbije. Rečeno im je da ne mogu u svoju državu preko ovog graničnog prelaza! Martić je pitao da li mogu iz Bačke. Odgovoreno mu da ne mogu. Pitao je da li on, kao Predsednik, može u svoju državu. Granični oficir policije mu je rekao da može – može Predsednik i njegova pratnja. Martić je rekao da su svi prisutni njegova pratnja i molio je da ih pusti. Policajac se nasmejao i rekao je da je u naređenju precizirano da se pratnjom ima smatrati samo broj lјudi koji mogu sesti s Predsednikom u kola s najviše 5 sedišta!
Jeziva situacija. Čuđenje među Krajišnicima. Psovke. Predlozi da Skupština zaseda u Beogradu i da se narod Srbije i Crne Gore pozove da smeni svoja rukovodstva.
Prilike su bile drukčije. Ništa se nije moglo učiniti i sednica Skupštine je zakazana u Kninu.
Hrvatska je napala Republiku Srpsku Krajinu 4. avgusta 1995. Zvao sam toga dana Momčila Krajišnika, predsednika Skupštine Republike Srpske. Razgovarao sam sa njim, pa sa predsednikom Republike Srpske, Radovanom Karadžićem. Pošto sam iz Knina dobio vesti o dobrom držanju naših položaja, molio sam rukovodioce na Palama, da u svaki korpus Krajine pošalјu po dva oficira viših činova – da psihološki pomognu naše komandante na prvim linijama. Krajišnik je rekao da je to “genijalna ideja“ i tad je dodao slušalicu Karadžiću. Ovaj je pristao na moj predlog.
Sutradan je sve bilo drukčije.
Naši su se povlačili. Opet sam zvao Karadžića i molio ga da pošalјe u pomoć Bosanskokrajiški i Banjalučki korpus. Posebno sam ga molio da blokira muslimanske jedinice u Bihaću i one pod komandom Fikreta Abdića u Velikoj Kladuši, navodeći da će sigurno udariti s leđa na Krajišnike. Karadžić mi je rekao da je već poslao 500 vojnika, u tu svrhu, prema Bihaću i da je naredio da se napravi mostobran na Uni – prema Kordunu.
No, sve je to bilo samo u priči. Ovaj mostobran na Uni nije postavlјen – jedna jedinica Vojske Republike Srpske jeste prešla na Kordun, ali ne da pomogne odbranu Republike Srpske Krajine, nego da prebaci oružje i municiju iz jednog magacina na Kordunu.
Vojska Republike Srpske je dobila drugo naređenje – da se ne meša u krajinsko-hrvatski sukob i da razoruža sve Krajišnike – čim pređu na tlo Republike Srpske. U Beograd su stizali vojnici RSK, uletali su u moju kancelariju i žalili su se na postupak Karadžićevih vojnika. Govorili su da su im oduzimali i šatore, i odeću, i alatke – pod izgovorom da je to sve vojna oprema. Neki su već naplaćivali i vodu izbeglim Krajišnicima – civilima u koloni. Seo sam i napisao pismo Radovanu Karadžiću da zauzda ove neprimerne postuke svojih vojnika i da s puteva odstupanja ukloni kriminalce. Nisam mogao da učinim ništa više. A kad su tako razoružani Krajišnici stigli u Srbiju, hapsili su ih mobilisali, maltretirali i govorili da su kukavice, jer beže pred Hrvatima. Zaista, drugom narodu, ovako dubok duhovni pad se ne bi mogao desiti. Milošević je, ovim merama “mobilizacije“, opet, glumio patriotu. Kako sam rekao na početku, Milošević je, da bi se opravdao za pad RSK, javno zavičajno delio Srbe, pa je izjavlјivao, a to su prihvatali i mnogi drugi Srbi u Matici, zašto da se šalјu deca iz Srbije kad oni tamo neće da se bore. Kao da oni tamo nisu naša deca! Ovakav njegov postupak, nije potrebno komentarisati, ali da primetimo da nema rata u kojem nema dezertera. Bilo ih je u Prvom svetskom ratu i u srpskoj vojsci. To je nagnalo vojvode da strelјaju svakog uhvaćenog. Ovo spominjem samo zato što se od ovakvog stava tadašnje vlasti i opozicionih lidera – da nije trebalo braniti Krajinu, kad je u njoj bilo dezertera – izlegla uzrečica. I danas je, nažalost, ponavlјaju mnogi Srbi – kao da je u pitanju prvorazredna mudrost! Sugrađanima, ili saplemenicima, treba otvarati oči. U pitanju je strašna i štetna podvala. Treba ih pitati – znači li to da ne biste branili ni Kruševac, naprimer, ako biste ustanovili da je u njemu nekoliko desetina (ili stotina) dezertera?
Slobodan Jarčević