Slobodan Selenić
(Pakrac, 7. jun 1933 — Beograd, 27. oktobar 1995)
Srpski pisac i kritičar, pisao je romane, drame i pozorišnu kritiku. Dopisni je član SANU. Dobitnik je mnogih nagrada, između ostalih NIN-ove nagrade 1980. godine za roman Prijatelji.
Napisao je sledeće romane: Memoari Pere Bogalja (1968, Oktobarska nagrada grada Beograda za književnost), Prijatelji (1980, NIN-ova nagrada, Nagrada Biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1981), Pismo/Glava (1982), Očevi i oci (1985), Timor mortis (1989, nagrada jugoslovenske kritike „Meša Selimović“),Ubistvo sa predumišljajem (1993, Nagrada Biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1994. i 1995). Posthumno su mu objavljeni romani Malajsko ludilo (2003) i pozorišne kritike Dramsko doba (2005, priredio Feliks Pašić), objavljivane od 1956. do 1978. godine.
Napisao je tri drame: Kosančićev venac 7 (prvo izvođenje marta 1982. u Ateljeu 212), Ruženje naroda u dva dela (prvo izvođenje decembra 1987. u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Sterijina nagrada za najbolji tekst 1988), Knez Pavle (prvo izvođenje maja 1991. u Jugoslovenskom dramskom pozorištu).
Iz oblasti dramske teorije i kritike objavio je sledeće knjige: Angažman u dramskoj formi (1965. i 2003), Dramski pravci XX veka (1971. i 2002), i antologije Avangardna drama (1964), Antologija savremene srpske drame (1977). Knjiga razgovora i političkih eseja Iskorak u stvarnost objavljena je 1995. i 2003. godine. Umro je 1995. godine u Beogradu.