Sveti Vasilije Ostroški
(1610-1671)
Istoričari Crkve i agiografski pisci se slažu u tome da je poštovanje Vasilija Ostroškog kao svetitelja nastalo odmah nakon njegovog prestavljenja, odnosno da je Crkva razvijala njegov kult pod uticajem i na zahtev vernog naroda.
Sveti Vasilije Ostroški danas je kod Srba svakako jedan od najpoštovanijih nacionalnih svetitelja. Njegov glas i ugled čudotvorca i bogougodnika rasprostire se po čitavom pravoslavnom svetu.
Živeo je u teškom vremenu srpske istorije, u kraju koji je siromašan zemaljskim blagom, ali bogat verom, u kome je srednjovekovna srpska hrišćanska tradicija toliko jaka da je obilno hranila snagom za održanje i preporađanje. Na osnovu sačuvanih podataka, najsigurnije bi se moglo reći da je rođen oko 1610. godine, na početku XVII veka kada je srpski narod najvećim delom bio pod vlašću osmanskog gospodara, a svojim manjim delovima pod vlašću Habzburške monarhije i Mletačke republike.
sindj patr rajicaSvetosavski patrijaraški tron u nemirnom i stradalnom XVII veku ima za svoje čuvare duhovne vođe koji su u dva slučaja bili žrtve turske osvete radi pokušaja uključivanja u oslobodilačke planove i projekte. Ubijeni su patrijarsi Jovan Kantul 1613. i Gavrilo Rajić 1655. godine. Politički avanturizam ne obuzima Patrijarha Pajsija (1614-1647) koji je sav uronio u knjigu i kulturni rad. Patrijarh Maksim Skopljanac (1655-1674, †1680) vodi računa o jurisdikcijskoj celovitosti svoje vlasti kao Pećkog Patrijarha i duhovnog vođe srpskog naroda. Ipak, nastala politička bura i primeri hude sudbine prethodnika, primoravaju Arsenija III Crnojevića na seobu 1690. U ovakvim opštim prilikama živi i opstajava na putu bogougodnika i jerarha Srpske Crkve i Vasilije, Mitropolit zahumski.
ISTORIJSKA STRANA ARHIPASTIRSTVA
Rođen od oca Petra i majke Ane u selu Mrkonjići u Popovom Polju, u zaleđu Dubrovnika, na međi stare Travunije i Zahumlja, srpskih primorskih oblasti srednjeg veka. Na krštenju dobija ime Stojan. Odrastao je u kraju sa jakim svetosavskim predanjem, a izloženom mediteranskim kulturnim uticajima, koji ima dobre saobraćajne veze 
gde deluju i strane propagande. Tu se osećaj posebnosti naročito profilisao, a želja za istrajavanjem u autentičnoj kulturi je bila nekako naglašenija. Po roditeljskom blagoslovu odlazi u Manastir Zavalu gde završava prvi stepen obrazovanja, kod rođaka, igumana Serafima, čije se bratstvo bavilo i prepisivanjem knjiga. Poslušnik Stojan odlazi docnije iz Zavale u Tvrdoš gde se monaši i dobija čin jeromonaha. Podaci dalje govore da sveštenomonah Vasilije odlazi u Cetinjski manastir, biva pridvorni monah u Pećkoj patrijaršiji, kod Patrijarha Pajsija, a izvesno vreme boravi i na Svetoj Gori. Prvi pomen Vasilija kao arhijereja imamo na zapisu iz 1639. u knjizi, koja je poklon Manastiru Tvrdoš i na kojoj se potpisao „smerni Mitropolit zahumski Vasilije“.
Prema istoričaru Đoku Slijepčeviću (1907-1993) Mitropolit Vasilije je prešao na „istočnohercegovačku eparhiju“, sa sedištem u okolini Onogošta (Nikšića). Prema sačuvanoj Gramati od 6. avgusta 1651. godine koju je izdao Gavrilo Rajić „Arhiepiskop pećki, Patrijarh Srba i Bugara, dalmatinskog Primorja i Ilirika“ Vladika Vasilije Jovanović je dobio na upravu oblast koja obuhvata Nikšić, Planu, Kolašinoviće, Moraču, kao i celi prijepoljski kadiluk. Mitropolit Vasilije se nastanjuje u Manastiru Donji Ostrog. Preuzeo je crkvenu upravu nad pomenutim krajem u veoma teškim prilikama. O njima ponajbolje svedoči zapis na jednom rukopisnom mineju koji je prepisivan u Vrhobreznici kod Pljevalja, „pri Mitropolitu zahumskom kir Vasiliju Jovanoviću“: „Oni činiše svirepost Hristovom stadu kao neukroćeni lavovi i ljuti risevi, i zmije koje lete da progutaju sve verne. Kuće pleniše, imanja grabiše, i ljudi svakoga uzrasta behu u strahu i tuzi. I verni i neverni ostavljahu svoja sela i domove, bežahu u druge gradove i sela i behu došljaci kod tuđina. … Tada manastiri velike nevolje i tegobe podnosiše … i tri i po četiri hiljada groša nameta tražiše“…
Društvene veze i obziri su popustili. Mitropolit Vasilije bio je prinuđen da se žali Patrijarhu Maksimu koji je posebnim dokumentom zagarantovao imanje Manastira Ostrog i onima koji budu pokušali da sruše međe i prigrabe tuđe pretio je kletvom. Knezu Raiču, glavaru plemena Vražegrmaca, piše 1667. da je imanje Veli Do, Mitropolit Vasilije kupio od Save Lakovića. „Da oduzme Gospod Bog takvom razoritelju njegov dom i njega i njegove sinove i njegovu stoku i sve njegovo imanje da mu Gospod Bog iznenada raseje“. Podvižništvo Svetog Vasilija i njegov duhovni napor u gornjoostroškim isposnicama je istorijski dokumentovano. U jednom popisu ostroškog imanja iz 1666 kaže: „Pišem radi uverenja, da se zna kako bejah neko vreme u pustinji i priložih usrdno svoj trud i svoje imanje ne poštedih“.
NASTAJANjE KULTA
Istoričari Crkve i agiografski pisci se slažu u tome da je poštovanje Vasilija Ostroškog kao svetitelja nastalo odmah nakon njegovog prestavljenja, odnosno da je Crkva razvijala njegov kult pod uticajem i na zahtev vernog naroda. Mitropolit zahumski i cele Hercegovine Vasilije se upokojio 29. aprila 1671. u Manastiru Ostrog. Leontije Pavlović (1914-1997) ističe da je kult Svetog Vasilija Ostroškog uobličen konačno u vremenu kada fanariotski episkopi imaju vlast u srpskim eparhijama. Ipak, treba reći da je formiranje samog kulta bio nezavisan proces, i da je prepoznavanje svetosti u ličnosti hercegovačkog arhijereja prepoznato od strane vrha Crkvene vlasti dok je još trajala samostalnost Pećke patrijaršije.
Već 1714. godine u jednom zapisu je nazvan „ostroškim svetiteljem“, a zapis na Mineju iz 1732. godine svedoči da u Manastiru Vavedenja Presvete Bogorodice „počivaju prekrasne mošti Sv. Vasilija“. Svedočanstva o prilaganju sveštenih predmeta, ikona i odeždi „Sv. Vasiliju u Ostrog“ potiču iz srpskog trgovačkog sloja druge polovine XVIII veka.
Službu i sinaksarsko žitije Sv. Vasilija „netljeno počivajuščago vo Ostrozje iže vo Černoj Gorje“, napisao je poslednji Srbin na Pećkom patrijaraškom prestolu Vasilije Brkić (1763-1772), a oni su štampani u beogradskom Srbljaku (1861). Svetiteljeve mošti su pronađene sedam godina nakon njegovog prestavljenja 1678. godine. Prema tim podacima Sv. Vasilije se u snu javio igumanu Manastitra Kosijerevo, Rafailu, koji je nakon kraće sumnje ipak odlučio da ih izvadi iz zemlje. Videći njihovu netljenost položio ih je u kivot i smestio u Manastir Gornji Ostrog. Mošti su sklanjane sa Ostroga na Cetinje, godine 1852. kada je Omer-paša Latas napao Crnu Goru i u vreme rata 1876-1878. U vreme nemira dešavalo se da ih mesno pravoslavno stanovništvo sklanja i zakopava u zemlju.
Njihova čudotvorna moć privlačila je narod različitih veroispovesti koji su dolazili na Ostrog da bi dobili duhovno olakšanje ili isceljenje telesnih nemoći. Strani putopisci XIX veka primećuju kako Sv. Vasiliju hrle ne samo pravoslavni nego i rimokatolici, a još više i muslimani iz Hercegovine, Bosne, i Šiptari iz okoline Skadra, i doline reke Drim. Znalo se za običaj da se glavari znatnijih muslimanskih rodova bratime sa ostroškim igumanima. Prvi su bili uvereni da im je data počast i neka vrsta religiozne zaštite, a drugi su bili sigurni da im turske vlasti i nesmotreni pojedinci islamske vere ne mogu činiti nevolje jer će bratske veze učiniti svoje. Popularnost male pećinske crkvice sa moštima Svetitelja naširoko opisuju Denton (1865), Lemb (1843) i Vilkinson (1844). Posetioci Ostroga koji Sv. Vasiliju dolaze sa jakom verom i čistom savešću, tada, baš kao i danas dobijaju Božiji blagoslov.
Autor: Radovan Pilipović, „Pravoslavlje“- Rubrika Svetačnik