Zora Prica – Krstić
Senj,(1845~1883) – ? (1915~1922)
Rođena u Senju, gde je završila prva dva razreda osnovne škole, da bi treći i četvrti doučila u Glini u Hrvatskoj. U Glini, Somboru i Novom Sadu pohađala je osnovne i više devojačke škole, a potom se u Zagrebu upisala na humanističke studije na Liceju i uporedo pohađala časove muzike u Glazbenom zavodu.
Studirala je filologiju (engleski, francuski i nemački jezik) na ciriškom univerzitetu, a u Londonu slušala predavanja iz moderne filologije i psihologije. Odlazi u Ženevu, pa u Cirih da završi studije, što nije odmah bilo moguće usled smrti oca kojeg je smatrala najboljim prijateljem. Bez sredstava i pomoći oca, vraća se u Zagreb i dobija finansijsku pomoć Vlade koja joj omogućava studije na bečkom univerzitetu. Žali se da mnogo radi, podučava u jednoj privatnoj ženskoj gimnaziji da bi mogla da zaradi za osnovne potrebe. U Cirihu dobija doktorsku diplomu. Proputovala je još i Englesku, Irsku, Škotsku, u Parizu neko vreme studirala antropologiju, na Korzici provela dva meseca.
***
Studirala je u nekoliko evropskih gradova, stekla doktorat, ali je odlučila da se vrati u domovinu. Iako visokoobrazovana, nije mogla da živi od pedagoške plate
Doba kojem je pripadala bilo je nemilosrdno prema ženama koje su želele da se školuju. Ali, ona je stigla do doktorata. Zora Prica je prokrčila put do najprestižnijih evropskih univerziteta. A, onda se vratila u domovinu. Želela je da na mlade naraštaje prenese sve ono što je naučila od svojih profesora.
Na osnovu biografije zapisane u časopisu „Srpkinja, njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas“ iz 1913. godine saznajemo o životnom i profesionalnom putu ove žene. Ne zna se tačna godina njenog rođenja, ali je poznato da je rođena sredinom 19. veka u Senju.U rodnom mestu je završila dva razreda osnovne škole, a potom je školovanje nastavila u hrvatskoj Glini, jer joj je otac tamo radio. Jedno vreme je provela u Somboru i Novom Sadu, kao učenica Više devojačke škole, a onda je postala stanovnica Zagreba i studentkinja humanističkih nauka na Liceju. Paralelno je pohađala časove muzike na Glazbenom zavodu. Sledeća njena stanica je Cirih. U Švajcarskoj studira modernu filologiju, sluša predavanja iz engleskog, francuskog i nemačkog jezika. Odlična je u svemu čega se dotakne. Jedna je od retkih koja u to vreme „barata“ stranim jezicima, što je, kako je zapisano u „Srpkinji…“ bio dokaz univerzalne obrazovanosti. Ta činjenica joj je omogućila da se usavršava u Londonu, slušajući predavanja i iz psihologije. Spremala se za stručni ispit kada joj je stigla vest da joj je otac preminuo. Ali, toliko je bila jaka da je odlučila da se ne povuče, nego nastavi započetim putem.
„Nauka mi je davala najveću utehu i podigla me iz očajnog bola. Položila sam stručni ispit, i pošto me je unutrašnji nagon za znanjem gonio na dalji, širi i temeljitiji rad, te tako posle smrti mog oca ne imadoh materijalnog oslona, to sam bila prinuđena vratiti se u Zagreb i zamoliti za malu potporu od zemaljske vlade, kako bih mogla produžiti moje studije“, zapisala je Zora.
Molba joj je bila uslišena, pa je školovanje nastavila u Beču. Međutim, morala je i da uči i da radi kako bi mogla da opstane, a posle dva semestra se vratila u Cirih, u kojem je posle mnogo truda i rada stekla doktorsku diplomu. Po završetku studija otputovala je u Peštu, jer je prihvatila ponudu da radi kao pedagog sa mladim gospođicama u Zavodu Svete majke Angeline. Nije bila zadovoljna načinom rada, nedostajalo joj je više intelektualnog pristupa, pa je odlučila da ode u Minhen, da bude predavač u privatnoj ženskoj gimnaziji. Plašeći se da će se sasvim udaljiti od rodne zemlje i srpskog jezika, vratila se u Srbiju i zaposlila u Ženskoj gimnaziji u Beogradu.
„U Minhenu sam mogla opet okrepiti moje znanje novim studijama i stekla sam priznanje u mom pedagoškom radu, no malo po malo, počela sam se bojati da ću sasvim okržljaviti u tuđini, te sam želela da se povratim u svoju domovinu, na rođeno ognjište. Došla sam u Srbiju i sada radim u Ženskoj gimnaziji u Beogradu. Posvetila sam se srpskom podmlatku i uživam u radu“, zapisala je Zora.
Predana pedagoškom radu, u želji da pomogne svojim učenicama, počela je da uočava manjkavosti sistema, tvrdeći da se previše radi za „dresuru pamćenja“, a premalo za „kulturu srca“. Stvaranje enciklopedijskog znanja koje nije produktivno, govorila je, ostavlja traga na mladim gospođicama.
„Ima dosta neplodna zanosa, dosta prežvakanih fraza i naivne afektacije u onom što naše obrazovane žene govore i pišu. Srpkinja je bez sumnje lepa žena i dušom i telom, to se ne da poreći, to svakoj kaže i – ogledalo“, zapisala je Zora i pozvala na promene.
Insistirala je na ženskoj emancipaciji kroz obrazovanje, rad, oslobađanje od konzervativnog razmišljanja, učenje lepog ponašanja. Smatrala je da je „dobra ženska knjiga potrebnija za bolju budućnost nego hleb“.
Iako je bila doktor i vrsni pedagog, borila se za materijalnu egzistenciju. Bila je prinuđena da drži previše privatnih časova i piše za listove, što joj je uskraćivalo vreme i energiju da se bavi intelektualnim i književnim radom.
„Moja plata jedva dostiže za životne namirnice. Mene srce i duša bole, što se više ne odajem književnom radu, ali Vi znate da taj posao u našem dobu kod nas ne donosi potrebnu zaradu“, zapisala je Zora. Sve vreme je bila saradnica u listu „Ženski svet“ i članica uređivačkog odbora „Srpkinje…“. Uglavnom je pisala pedagoške radove.
Sa Magom Magazinović, uz pomoć Jaše Prodanovića, otvorila je Školu za recitaciju, estetičku gimnastiku i žive jezike. Bila je to ugledna ustanova u kojoj su se učili gluma, pokret, engleski, nemački i francuski jezik.
Poznato je da je bila udata, ali ništa više od toga. I godina smrti je ostala nepoznanica. Neki podaci govore da je Zora Prica umrla na pragu osme decenije života.
PUTNICA KROZ EVROPU
Znajući da se život najviše uči kroz putovanja, kao što se najbolje upoznaju druge kulture i narodi, Zora je posle studiranja odlučila da obiđe Evropu. Za vreme letnjeg raspusta je studirala antropologiju u Parizu, u Bonu je slušala predavanja poznatog botaničara Štrasburgera, dva meseca je boravila na Korzici, obišla je Irsku, Škotsku, Englesku…
Tatjana Loš izvor « Novosti »