Stevo Petranović
Drniš, 1835. – Šabac, 1913.
Srpski pedagog, kulturni i nacionalni radnik, novinar, književni prevodilac i pozorišni reditelj. Između ostalog, obnavljao je školstvo, priredio prvu pozorišnu predstavu u Bosni i Hercegovini i učestvovao u pravoslavno-muslimanskoj narodnoj vladi koja se odupirala austro-ugarskoj okupaciji BiH 1878. godine.Po njemu je bilo nazvano amatersko pozorište u Tešnju (sada: Bosansko pozorište Tešanj), a pomenut je u priči „Mara milosnica“ Iva Andrića.
Đakon Stevo Petranović bio je upravnik Cetinjske seminarije 1856-1860. godine. Prelaskom u Bosnu i Hercegovinu naročito je postao zaslužan za unapređenje srpskog školstva tokom turske uprave, u pokretu kojem su pripadali i Vaso Pelagić, Teofilo Petranović, Đorđe Margetić, Filip Špadojer i Petar Crnčević. „Ovi su učitelji, kao pripadnici Ujedinjene omladine srpske, radili i na revolucionisanju tadašnje omladine u pripremanju ustanka u Bosni.
Kada je Berlinski kongres 1878. poništio autonomiju Bosni i Hercegovini (dobijenu San-Stefanskim mirom) i poverio Austro-Ugarskoj mandat nad tim zemljama, u Sarajevu se muslimanski živalj pobunio i 28. jula pod vođstvom hadži Loje sastavio „narodnu vladu“. U njoj je, između ostalih uglednih pravoslavnih Srba, bio i učitelj Stevo Petranović. Nova vlada je donela odluku o oružanom otporu pravoslavnih i muslimana protiv okupacije. Moderna austro-ugarska vojska je u julu-oktobru 1878. — posle jačih okršaja kod Doboja, Maglaja, Ključa, Banje Luke i Sarajeva — potukla ove ustanike i okupirala Bosnu i Hercegovinu.
Vikipedija
— Prvi pozorišni rukovodilac u Bosni —
U ČLANKU »Prve savremene pozorišne pretstave u Bosni i Hercegovini« (»Život«, sv. 7, za april 1953, str. 269 id.) Marko Marković navodi da je prvi rukovodilac tih pretstava, verovatno i organizator i reditelj i glumac, bio učitelj Stevo Petranović. Došavši s Cetinja, pred kraj 1864 godine, on je u maloj bosanskoj varošici Tešnju osnovao diletantsko pozorište i dao s njime dve pretstave, »Juditu« 1865, o Duhovima, a 1866, o mesojeđama, Šilerove »Razbojnike« (pod imenom »Hajduci«), i oba ova komada u isti mah, i preveo — sa italijanskog! (U Mostaru je pozorište »Gusle« osnovano tek 1887 godine, pune dvadeset i dve godine posle onoga u Tešnju!). Petranović je, docnije, nastavio ovaj svoj pionirski pozorišni rad u Sarajevu iz koga je morao bežati neposredno posle austrougarske okupacije Bosne, 1878.
Ove podatke i napomene Marka Markovića, besumnje veoma važne za istoriju pozorišta u ovim krajevima, hteo bih da nadopunim s nekoliko reći o Stevi Petranoviću. Ne samo zato što je Petranović prvi pozorišni rukovodilac, neka vrsta rodonačelnika pozorišnog života u Bosni i Hercegovini, kao Joakim Vujić u Vojvodini i Srbiji, kao Dimitrije Demetar u Hrvatskoj već i stoga što je on veoma zanimljiva ličnost po mnogim osobinama svoje bogate prirode. Njegova biografija, naročito, to je jedna cela drama.
Petranović je rođen u Drnišu, u Severnoj Dalmaciji, 1835 godine. On je iz poznate porodice Petranovića koje su zvali i Slamuše. Prema podacima Dimitrija-Mite Klicina (»Spomenica Steve Petranovića, nacionalnog borca. 1835—1913.« Novi Sad, 1937), Petranović je osnovnu školu i realku svršio u Zadru. Kao đak stanovao je u tamošnje internatu za bogoslove i studente. Po završenoj realci studirao je tri godine filozofski fakultet u Padovi, u Italiji. Zadojen italijanskim oslobodilačkim idejama, on je po povratku iz Padove došao ubrzo u sukob s austriskim apsolutističkim i porobijivačkim režimom, i morao da beži. Otsad je u Crnoj Gori, na Cetinju, gde će provesti pet godina kao ađutant (sekretar) kneza Nikole. U Crnoj Gori stekao je velik ugled i ušao u narodnu pesmu kao lično hrabar čovek i ratnik.
U Bosnu je došao 1864,najpre za učitelja srpske škole u Tešnju. Tu je, kao što tvrdi Vladislav Skarić (»Sarajevo i njegova okolina od najstarijih vremena do austrijske okupacije«, Sarajevo, 1937), delovao »u narodu kao agitator i neumorni narodni trudbenik.« 1873, u Sarajevu, kao dragoman Italijanskog konsulata, pokreće pitanj autonomije srpskih škola, ali su ga Turci uklonili iz medžlisa, gde je dizao svoj glas za autonomiju — pod izgovorom da je strani podanik. Prema d-ru Vladimiru Ćoroviću (»Bosna i Hercegovina«, Beograd, 1925), Petranovićevo inicijativom pokušana je u Sarajevu organizacija Srpskog omladinskog odbora, docnije Glavnog revolucionarnog odbora srpske ujedinjene omladine koja je svoje središte imala u Sarajevu. Petranović je jedan od najagilnijih članova toga odbora. Podržavao je žive veze s knezom Mihailom, sa Ilijom Garašaninom, piscem »Nacertanija«, s beogradskim mitropolitom Mihailom.Docnije, posle bekstva iz okupirane Bosne, radio je u Srbiji veoma aktivno na prisajeđinjenju Bosne Srbiji. Sarajevski je dopisnik novosadske »Zastave«: izveštava, često veoma oštro, o prilikama u bosanskom vilajetu. Njegovi napisi o Sarajevu uoči okupacije imaju i danas svu svežinu jedne živopisne reportaže. Obožava Svetozara Miletića čije je »ime •.. bilo… u to vreme najčuvenije u Bosni i Hercegovini« (Klicin). Često je u sukobu s turskim vlastima, sumnjičen docnije i hapšen kao organizator agrarnih ustanaka bosanskih Srba.
Čovek bez kompromisa, vatren mediteranski temperament, mahom ponesen frazom, Petranović je tipičan revolucioner tadašnjeg kova koji se u interesu pobede svoje ideje ne ustručava nikakvih sredstava. U Sarajevu ne stoji dobro ni s pesnikom i memoaristom fra Grgom Martičem, pošto je između njih dvojice ogroman jaz dvaju ideologija i dvaju pogleda na svet i na rešenje bosanskog pitanja. Stalno podozriv turskim vlastima još za vreme uprave umnog ali podmitljivog valije Osman-paše, zvanog Topal-paša, on živi životom čoveka izvan zakona, naučio se na skrivanja, bekstva, izmicanja poterama, na svakovrsnu patnju. Odlučan i izdržljiv čovek kome je borba za jednu ideju postala vrhovna životna stvar: ona ga muči i u snu, kao groznica. Njegova temperatura uvek je povišena. Prema navodima M. Klicina, general Filipović raspisao je, odmah po osvajanju Sarajeva i likvidaciji bosanskog otpora, hiljadu ćesarskih dukata na njegovu glavu, a svega sto dukata na glavu Hadži-Lojinu! Prema tome je njegova uloga u organizovanju otpora protiv okupacije morala biti jedna od najznačajnijih. Hamdija Kreševljaković (»Sarajevo u doba okupacije Bosne 1878«, Sarajevo, 1937) pominje Petranovića, međutim, tek usput: »… jedan od najistaknutijih srpskih nacionalista onoga doba u Sarajevu«. — U danima sarajevske revolucije, on se otvoreno zalaže za što energičniji otpor protiv okupacije, iako je jasno da ni Muhamed Hađžijamaković, tragični vođ otpora, još manje Hadži-Lojo nisu poneseni Petranovićevim oslobodilačkim idejama. I jedan i drugi prvenstveno su pristalice autonomije Bosne s muslimanskim elementom kao vladajućim; begovat, povrhu, za stari aristokratski feudalni sistem pre Tanzimata (proglasa o reformisanju Turske imperije protiv koga se bosanski begovat već krvavo borio sa Husein-kapetanom Gradaščevićem na čelu). Sad im se, međutim, putevi trenutno podudaraju, iako svaki od njih ćutke pridržava sebi pravo na poslednji i odlučni šahovski potez. Da bi se nesmetano mogao kretati u ovom uznemirenom vremenu, u kome njegova duša raste, Petranović se stavio pod zaštitu Italijanskog konsulata. Posle okupacije prebegao je u Srbiju, ali se, prilikom kralj-Milanovih gonjenja radikala, prebacio u Bugarsku. Živi u Sofiji gde se družio sa Acom Stanojevićem i drugim radikalskim prvacima, mada je po političkom uverenju bio liberal i lični prijatelj docnije svrgnutog mitropolita Mihaila. Posle amnestije ponovo se vraća u Srbiju i živi pod lažnim imenima — pošto je Austro-Ugarska monarhija tražila njegovo izručenje — u raznim mestima Srbije, najpre kao sreski načelnik, docnije kao šef poreske uprave, najzad kao okružni blagajnik u Pirotu. Odavde odlazi u penziju, pošto je »zvanje predao u redu i dobio razrešnicu«. Ali kako se bio zamerio kraljici Dragi, koju nije smatrao dostojnom srpskog prestola, po njenoj želji »pakuje« mu se krivica: ne-staju neki dokumenti, pa se, bez njih, utvrđuje da je u kasi ostavio nešto deficita. Žigosan je i osuđen na dugogodišnju robiju, iako potpuno nevin, što se docnije dokazalo kad su ukradeni dokumenti nađeni. Ova teška greška prema jednom ispravnom čoveku i neumornom borcu za svoj narod popravljena je docnijim pomilovanjem koje je Petranoviću dao kralj Petar I, 1908 godine, na naročitu molbu sarajevskih Srba koji su dobro poznavali Petranovićev rad za vreme turske uprave. Proces za reviziju ove kriminalne osude jednog nevinog čoveka prekinuo je Prvi svetski rat. S robije, u Požarevcu, vratio se Petranović potpuno skršen. Umro je u Šapcu, 11. marta 1913, gde je i sahranjen. Tek posle njegove smrti, 1914, nađeni su računski spisi kojima su opravdane isplate zbog kojih je bio okrivljen, optužen i osuđen. Petranović je bio za svoje vreme, naročito za ondašnje teške političke i prosvetne prilike u Bosni, prvoklasna kulturna snaga; sa fra Ivanom Franom Jukićem i fra Grgom Martićem on je jedan od prvih novinara Bosne; pored toga, iskusan pozorišni čovek koji je video pozorište u velikom zapadnom svetu; temperamentan politički agitator; slobodarski duh od glave do pete. Bosansko-hercegovačka, a svakako i opšta jugoslovenska, pozorišna istorija zabeležiće ga trajno kao jednog od svojih rodonačelnika: on je i prvi organizator javnih pozorišnih pretstava u Bosni, i prvi njen obrazovani reditelj i glumac, verovatno i njen prvi pozorišni prevodilac. U isti mah, on je i jedna celovita tragična ličnost koja se, prosto, nameće peru našeg dramskog pisca.
Borivoje JEVTIĆ
Mjesečni časopis za kulturu i književnost „Život“, 1953.