Велика Српкиња несрећна грофица Цељска
Прелепа Катарина Бранковић, православна духовна громада, политичарка, мецена уметности, заштитница духовности и спона између Истока и Запада
Пише: Предраг Савић, адвокат и писац
Катарина Бранковић је духовна громада, прелепа српска принцеза и последња Цељска грофица којом могу да се поносе Србија, Византијa и средња Европа. Њена улога далеко надилази оквире побожне грофице Цељске или принцезе: била је политичка личност, мецена уметности и заштитница духовности и спона између Истока и Запада.
Њени трагови – у камену, рукописима, прстењу и орденима – и данас говоре о времену у којем је живела, али и о њеној духовној снази која се, нажалост, не спомиње довољно.
Данас се Катарина Бранковић с правом помиње као једна од најзначајнијих жена српске и словеначке средњовековне историје, упркос томе што је преживела тешке породичне трагедије – остала је без троје деце и мужа, оца, браћа су ослепљена…. Највеће је изненађење да се њено име у Цељу, где је била последњи владар Цељске грофије, ређе спомиње. У Цељском покрајннском музеју постоји само један њен допрсни портрет и печат са грбом. Ту је додуше и једна владичанска митру коју је, према музејском натпису, сама Катарина извезла и даровла Београдској митрополији.
Катарина Бранковић, позната и као Кантакузина, била је српска принцеза, ћерка српског деспота Ђурђа Бранковића и византијске принцезе Ирине Кантакузине. Рођена је 1418. године у Вучитрну, у угледној династији која је повезивала последње остатке средњовековне Србије и Византије. Породица Бранковић у то време била је под сталним притисцима Османског царства, али и западних сила. Политички бракови и савези били су нужно средство опстанка. Катарина је била сестра Маре Бранковић, султаније и жене Мурата II, што говори о важној дипломатској улози породице Бранковић у тадашњој геополитици Балкана.
Савремени извори описују Катарину као изузетно лепу и достојанствену жену, са снажним византијским цртама – тамне очи, светлу кожу и богату тамносмеђу косу. У биографској причи на порталу „П-Портал“ (https://pportal.net/katarina-brankovic-srpska-princeza-vladarica-zagrebackog-gradeca ) , наводи се да је папа Пио II, када је чуо за њену судбину и лепоту, рекао:
„Та принцеза је светиљка Византије и понос Срба.“
Године 1434. Катарина се удала за грофа Улриха II Цељског, једног од најмоћнијих племића тадашње средње Европе и како то стоји на табли Покрајинског музеја у Цељу, остала је православне вере и после удаје. Брак је био део шире стратегије повезивања српског деспотата са западним савезничким династијама. Улрих II је Катарину водио на своја путовања, а она се брзо истакла као образована, побожна и политички мудра жена. Урлих је прелепој Катарини одобрио да на двор доведе своје духовнике православне вере.
Улрих II Цељски био је последњи представник грофовске куће Цеље, која је током XIV и XV века стекла велике територије широм данашње Словеније, Хрватске и дела Аустрије. Његова амбиција била је да постане равноправан ривал Хабзбурговцима. Године 1436. стекао је титулу војводе Крањске, Корушке и Штајерске, што је изазвало сукобе са Фридрихом III. Врхунац сукоба био је 1456. када је Улрих II убијен у Београду током покушаја да преузме власт у Угарској.
Док је Улрих био одсутан, Катарина је управљала градовима: Градец (данашњи Горњи град у Загребу), Раковац, Смолник, Самобор, Вараждин и Медвеград. Била је веома поштована и звана „драгом господарицом“. Имала је свој печат и грб. Одржавала је српске војне посаде и штитила православно становништво. Са грађанима Загреба 1429. свечано је дочекала оца Ђурђа са осам хиљада витезова.
Као удовица, Катарина је преузела управу над цељским поседима. Део у Угарској 1461. продаје Јану Битовцу, а остатак по уговору из 1443. постепено преузимају Хабзбурговци. Пад Цељске грофије убрзали су горички грофови и Франкопани. Катарина је покушала да задржи власт уз помоћ немачких управитеља и српских војника, али без успеха. Нарочито је патила због ослепљења браће Стефана и Григура и губитка деце.
Катарина и Улрих II имали су троје деце: Ђурђа (умро пре 1446), Хермана (утопила се под сумњивим околностика у дванаестој години у шанцу Цељске твршаве) и Јелисавету (умрла 1463). Била је ктитор манастира Рмањ у Босни, у знак сећања на Хермана. Наручила је 1454. „Вараждински апостол“, најстарији сачувани ћирилични рукопис у Хрватској.
Године 1460. или 1461. Турци су је заробили и држали као политичког таоца. Ослобођена је посредовањем сестре Маре. Последње године провела је у Јежеву (данас у Грчкој) и учествовала у преговорима између Османлија и Млечана. Преминула је 1491. у селу Конче (данас Северна Македонија), где је и сахрањена у цркви Светог Стефана коју је сама подигла.
Живот је завршила далеко од Цеља. На Старом цељском граду на једном паноу може пронаћи кратка цртица о њој и нешто дужа о тагичној смрти њеног мужа, и фотографија његове лобање која се чува у Покрајинском музеју у Цељу . Ту је пано са родословмом цељских владара, на којој је и њењно име.
Статуа „Молитва“ вајара Франa Кршинића настала је као омаж Катарини и Улриху и симболизује веру, достојанство и женску снагу. Данас се налази у Београду. Планирано је њено враћање на Калемегдан, што додатно говори о важности симболике њихове везе. У Народном музеју Србије чува се њен златни прстен.
Српска православна црква је преко Митрополије загребачко-љубљанске са седиштем у Загребу, установила је Орден Кантакузине Катарине Бранковић. Загребачка православна општа гимназија носи њено име од 2005. године и представља јединствену образовну институцију која негује српску језичку, културну и верску традицију. Ова приватна православна школа је симбол непрекинутог памћења на Катаринин духовни и општи историјски значај. То је и место окупљања вишеструко напаћене српске заједнице у Хрватској. Кроз образовање, културне пројекте и сарадњу са Митрополијом, гимназија чува сећање на ову изузетну жену из историје.
Радио-телевизија Србије посветила јој је епизоду у серији „Племените Српкиње из сенке“. Уредник и сценариста Ранка Јакшић је са редитељом Иваном Стивенс, кроз игране сцене, коментаре историчара и нарацију, бриљатно приказала Катарирнин животни пут. Посебно уверљиво су описане њене дипломатске мисије, духовна улога и њена културна заоставштина. Епизода је емтована прошле године, као део напора да се јавности представи заборављено женско наслеђе које је обликовало српску и словеначку средњовековну историју.
Катарина Бранковић је била духовна громада, много више од принцезе – културна посредница, политичарка, мецена, чуварка вере и симбол женске снаге. Зато њена заоставштина мора знатно интезивније да живи кроз историју, школство, уметност и памћење народа.
У поседу српске принцезе било и пола старог Загреба
Извор: П-портал/Војислав Мистовић
Животни пут српске принцезе Kатарине Бранковић није био једноставан нити лак. У њеној судбини као да се огледала и судбина српског племства и народа. Примила је хиљаде удараца, али никада није клонула.
Рођена је 1418. године од мајке Ирине (Јерине), која је била из византијске царске породице Kантакузин, и оца српског деспота Ђурђа Бранковића. Богослужбени круг, литургијска славља, родитељско васпитање изградиле су у њој јаку личност. Kатарина у најранијем ђетињству већ прича са мајком на грчком језику, српски јој је у венама, а учи и латински, турски, њемачки…
Она је ђевојка која предивно везе, тка, пјева, пише. Правилних црта лица, господственог држања од малена, мамила је уздахе племића гђе год се појавила. Она је била Ђурђева мезимица (као и њена сестра Мара), која је схватила и топлину и хладноћу одлука које су се тицале српског народа. А о томе се старао Ђурђе: да његов народ има право на својег господара, а не туђина, да има право уживати своју народну слободу, обичаје и вјеру.
Због отечества, Ђурађ (који је упорно одбијао њене просце) откида од својега срца и даје Kатарину за грофа Урлиха ИИ Цељског. Ратник и владар, али вјешт говорник и политичар, Ђурађ игра на ову карту јер Цељски носе титулу Принцепса Светог Римског Царства коју није имао нити један тадашњи угарски великаш. Kатарина напушта браћу Гргура, Стефана и Лазара и милу сестрицу Мару, одлази из топлог дома код освједоченог женскароша Урлиха који уговором пристаје да Kатарина и њихова будућа ђеца остану у вјери православној. Толика је била моћ куће Бранковића. Њене ђевојачке сузе су кидале душу њеног оца Ђурђа горе од турскога мача. И њена мати је јецала, али је отечество тражило жртву. И Бранковићи су је принијели.
Тако Kатарина напушта дом и одлази у туђину код мужа Урлиха. Тешко је заронити у духовну борбу ове пресвијетле госпође, припаднице старе српске властеле, те дивне, лијепе, трагичне, али васкрсно красне Kатарине Бранковић прозване Kантакузен (по њеној мајци). Но, вријеме очајања брзо пролази, Kатарина хвата конце и полако стаје на своје ноге. Ударци судбине је неће заборавити, али и она ће устајати и настављати даље.
Удала се за Улриха ИИ Цељског (Срби су га звали Олрих) 20. априла 1434. године. Предбрачни уговор је склопљен годину дана раније. Улрих потиче из богате и познате породице која је била у сродству са краљевским кућама. Овај племићки дом имао је муњевити успон кроз неколико генерација, али је и неславно пропао. На крају је остала сама Kатарина Бранковић као легални насљедник њихове баштине која је била огромна. Херман ИИ Цељски (Улрихов ђед) удао је ћерку Барбару за Жигмунда краља Угарског, а овај му је дао посједе у Славонији и град Вараждин, добио је титулу бана Хрватске, Славоније и Далмације – због чега је ова племићка породица ушла у сукоб са Хабзбурговцима. Гроф Цељски и Загорски имао је право да бира загребачког надбискупа.
Због Урлихове честе одсутности Kатарина је водила бригу о њиховим посједима. У Градецу, од кога је настао данашњи Загреб, Раковцу, Смолнику, Самобору, Вараждину, Медведграду и другим градовима и утврђењима Kатарина је држала српске војне посаде. Остале су сачуване њене повеље и писма на латинском и њемачком језику. Њен живот са Урлихом је био све, само не лак. Добили су два сина и једну ћерку. Прворођени Ђурађ (добио име по славном ђеду) рођен између 1435-38. умро је 1445. године. Други син Херман (добио име по Улриховом ђеду) рођен је 1439., али је умро са 12 година 1451. Ћерка Јелисавета била је вјерена за Матију, сина Јанка Хуњадија, али је и она умрла у 13 години 1455. године.
Kатарина је живјела на разним имањима грофова Цељских, али највише у Загребу. Она је 1439. године са грађанима Загреба свечано дочекала оца деспота Ђурђа са 8.000 изабраних српских витезова. Папа Пије ИИ бираним ријечима је описивао Kатарину Бранковић истичући њену тјелесну љепоту и њен високи морал. Та косовска, чаробна и никад довољно разјашњена љепота, као боја божура (Божја ружа) кад Сунце зракама прелама људски вид и затече усхићење: што се не може ријечима исказати – освајала је својом једноставношћу и духовношћу. За њеног мужа Папа Пије ИИ пише да је интелигентан, али и хировит, непоуздан, те да је склон тјелесним уживањима.
Послије трагичног губитка ђеце, у истој години (1456.) губи оца Ђурђа који умире и мужа Урлиха којег убија Ладислав Хуњади у опсади Београда. Почиње нова страница у њеном животу и неравноправна борба да сачува своје посједе. Многи великаши су почели отимати њена имања, међу којима су и Хабзбурговци. У овој неравноправној борби и потом изнуђеним договорима и уговорима, Kатарина је остала без доброг дијела своје знатне имовине.
Једно вријеме је живјела у Kршком, потом је видимо како одлази у Дубровник, а потом и на Kрф. Kупује замак Београд у Фурланији (Италија) гђе смјешта слијепог брата Стефана са породицом. Цијело то вријеме Kатарина је ктитор и приложник српских цркава и манастира, неријетко помажући сиромашне и болесне. Њена борба траје годинама, а коначно напушта западне земље 1469. године и одлази код своје сестре султаније Маре (жена османског султана Мурата ИИ) у Јежево (данас у Грчкој).
Kатарина је помагала својој сестри у разним пословима. Мара је била заштитник Цариградске патријаршије, бринула се о светогорским манастирима, водила је преписку са страним државама. Њих двије су посредовале у преговорима о миру између Турака и Млетачке Републике (1470.) и почетком 1472. па све до 1474. године.
Тешки ударци је поново нису заобишли, па тако 1477. године због приговора братанице Јелене (посљедња босанска краљица, жена краља Стефана Томашевића, ћерка Kатарининог брата Лазара) Турци је затварају у казамат. У писмима горичком грофу Леонарду свједочила је како је туку и муче у затвору. Леонардо се заузео за њу код султана Мехмеда ИИ који је дао дозволу да Kатарина напусти Турску. Међутим, она то није учинила. Kоначно, њен прогон завршава смрћу султана Мехмеда ИИ 1481. године. Султанија Мара умире 1487. године, а Kатарина наставља да се брине о светогорским манастирима Светог Павла и Хиландару. Посљедњих година живота била је окружена светогорским монасима које је слала у деликатне дипломатске мисије.
По неким изворима Kатарина умире 1491, а по другим 1492. године. Сахрањена је у Kончи (између Струмице и Штипа) у цркви светог првомученика Стефана, иначе задужбине струмичког војводе Николе Стањевића. Због великог поштовања и угледа ушла је и у српске обредне пјесме које се пјевају за вријеме литија кроз винограде и поља на дан светог Kонстантина и мајке му Јелене. Житељи загребачког Градеца звали су је „домина ностра грациоса”, а ми је слободно можемо уврстити у ред великих жена српске историје.