RSK SANU „Nikola Tesla“: Književnici – istine povijesti

REPUBLIKA SRPSKA KRAJINA – SRPSKA AKADEMIJA NAUKA I UMETNOSTI „NIKOLA TESLA“

– U izbeglištvu u Srbiji – 11070 Zemun, Slovenska 38

Br 1/19 – 12. april 7527 (2019)

KNjIŽEVNICI – ISTINE POVJESTI  

Samostalni istraživači drevne i ranosrednjevekovne povjesti Srba i ostalih Slovena osporavaju tvrdnje zvaničnih društvenih nauka – da su Sloveni stigli na Balkan u 7. stoleću Nove ere i da su preci svih današnjih Slovena bili varvarski narod, te da su se opismenili i pokrstili teku u 9. stoleću Nove ere. Ovi istraživači iznose neosporne podatke o tome, tako da savremeni književnici u Srbiji, pa i u drugim državama, podržavaju istinu o povjesti i u svoja dela unose podatke da su preci Slovena tvorci prve pismenosti i da su im matične (najstarije) zemlje bile: Balkan i Panonija. Pre nego što navedemo pesmu jednog srpskog književnika o Skadru kao prestonici Srbije – pre i posle Rimske imperije, navodimo nekoliko savremenih otkrića o davnoj povjesti svih Slovena.

Najupečatljiviji dokaz je američkog akademika, profesora na Harvardu, Anatolija A. Kljosova. On je, na osnovu analize DNK u kostima starim do 12.000 godina, zaključio da su preci Slovena boravili na Balkanu i u Podunavlju. O tome mu je objavljena knjiga na engleskom, ruskom i srpskom jeziku. Mnogi samostalni istraživači Antike ga podržavaju, a jedan među njima je i Gojko Vrtunić, čije delo: „Etrusi su Srbi“ (Etrusi, ili Etrurci su antički stanovnici Italije), izdanje autora, Beograd, 2007. godine, osloncem na slovenske jezike i osvrtom na jezike drugih naroda, potvrđuje – da su Sloveni tvorci prvog pisma, graditelji prvih naselja… utemeljivači svetske civilizacije.

Sa zaključkom srpskog istraživača Antike, Gojka Vrtunića, saglasan je i italijanski istoričar i funkcioner u ustanovama za kulturu i prosvetu Evropske unije, Đankarlo Tomecoli Ticijano. Na Me­đu­na­rod­nom kon­gre­su isto­ri­ča­ra u Sankt Pe­ter­bur­gu (2008), Đan­kar­lo To­me­co­li Ti­ci­ja­no je pro­či­tao re­fe­rat: „Po­da­ci o ra­nom slo­ven­skom pri­su­stvu na Kri­tu“.[1] U pr­vim re­če­ni­ca­ma, ot­klo­nio je sva­ku sum­nju u slo­ven­sko sta­ro­se­de­la­štvo na Bal­ka­nu. Iz­ri­či­to je pro­či­tao: „Ta­ko­zva­ni ka­sni do­la­zak Slo­ve­na u Evro­pu je to­tal­na be­smi­sli­ca. To mo­ra bi­ti za­me­nje­no či­nje­ni­com – da su Slo­ve­ni u pa­le­o­li­ti­ku bi­li sta­nov­ni­ci Ju­go-is­toč­ne Evro­pe“. Po­sle to­ga je iz­neo još ne­ve­ro­vat­ni­ju tvrd­nju (ta­kva je ako je upo­re­di­mo s po­da­ci­ma u zva­nič­noj isto­ri­o­gra­fi­ji Slo­ve­na) – da je Minojska država na Kritu slovenska (drugi milenijum Stare ere), a ceo svet uči – da je grčka.

Da su u Antici celu Evropu naseljavali samo Sloveni, potvrđuje i švajcarski istoričar, Patrik Lut (Patrick Louth), u knjizi “Civilizacija Germana i Vikinga”, izdatoj 1976. godine u Švajcarskoj. Piše, da su 2.000 godina pre Hrista u Skandinavske prostore došli narodi iz Podunavskih ravnica. Nažalost, za mnoge zvanične istraživače u akademijama i državnim kulturnim ustanovama evropskih država, ti narodi su ostali “misteriozni” narodi. Drugi Švajcarac Judžin Pitar (Eugene Pittard) kaže – da su ti “misteriozni” narodi naselili i obale Norveške i Škotske, a smatrali su ih pripadnicima dinarske (balkanske) rase, bili su visokog stasa i lepi. Po Pitaru, kretali su se od Venecije, preko Centralne Evrope i Nemačke, do Švedske i Norveške, a druga grana  je prešla moreuz Kale i nastanila britanska ostrva. Sve su to bili naši slovenski preci!

A da su preci svih današnjih evropskih naroda bili Sloveni, saglasan je s Judžinom Pitarom i Gojko Vrtunić, jer navodi da su Sloveni bili: Iliri, Tračani, Dačani, Dardanci, Brigi, Geti, Goti, Skiti, Kelti, Sasi, Veneti, Lidi, Likijci…[2]

Ovim povjesnim činjenicama je bio oduševljen i književnik Branko D. Zrnić, rođen 1957. u Kupiniku kod Vršca, te je u svoju knjigu pesama: „ŠAPAT DUŠE“ (Izdavač: Književno društvo Rakovica, 2017), u skladu s činjenicom da Grci nisu mogli biti učesnici Trojanskog rata (desio se krajem 12. stoleća pre Nove ere, a Grci su stigli na Balkan tek u 8. stoleću pre Nove ere), opisao je Troju (Ilij) kao glavni grad srpske države. U svojoj pesmi „SRBSKA TROJA“. Naravno, osporio je tvrdnju zvanične svetske istorije – da je Troja bila u Maloj Aziji. On nam, lepom pesmom, kaže da je današnji Skadar u Severnoj Albaniji bio Troja (Ilij) – srpska prestonica pre Rimske imperije i od 490. godine Nove ere, kako je to zapisao biskup Andrija Kačić Miošić, Dalmatinac, u 18. stoleću.

Evo pesme Branka D. Zrnića, koja će, sigurno je pridobiti i druge književnike – da hrabro pišu o srpskim (slovenskim) drevnim precima:

SRBSKA TROJA

Srbi Skadar napustiše,

Ostaviše sve tuđinu,

Silnici im presudiše

I oteše postojbinu.

Ne daju im da se diče

Trojom koja tu je bila,

Ostavština pradedova

Nije se zaboravila.

Doć’će neko drugo vreme,

Istina se ne da skriti,

Ne može se grad tvrđava

Do temelja razrušiti.

Srpska akademija nauka i umetnosti „Nikola Tesla“ – iz Republike Srpske Krajine pozdravlja odlučne književnike, popust Branka D. Zrnića, i biće spremna na saradnju sa svakim od njih.

S poštovanjem,

Prof. dr Aleksa Mrđen, predsednik Akademije

[1] Le­njin­grad­ski dr­žav­ni uni­ver­zi­tet „A. S. Pu­škin“, Sankt-Pe­ter­burg: „Do­ki­ri­lov­ska­ja sla­vjan­ska­ja pi­sme­nost i do­hri­sti­jan­ska sla­vjan­ska­ja kul­tu­ra“, pr­vi tom, str. 337.

[2] Gojko Vrtunić: Etrusi su Srbi“ (Etrusi, ili Etrurci su antički stanovnici Italije), izdanje autora, Beograd, 2007. godine, str. 11.