Sarajevski region je bio naseljen još od neolitskog vremena. Iz tog vremena datira Butmirska kultura. Arheološke ostatke Butmirske kulture su pronašli austrougarski arheolozi još 1893. godine. Butmirska kultura je bila jedinstvena sa svojom razvijenom grnčarijom i zanatstvom.
Sledeći su ovaj region naselili Iliri. Oni su potpali pod vlast Rimskog carstva tokom vladavine rimskog cara Tiberija. Rimska kolonija Aquae Sulphurae je postojala na vrhu današnje Ilidže. Posle Rimljana, ovaj prostor su naselili Goti predvođeni Slovenima. U srednjem veku, Sarajevo je bilo deo srpske države, i bosanske provincije Vrhbosna. Vrhbosna je bila glavni grad i nalazila se u centru današnjeg Sarajeva. Naslednici svetih Ćirila i Metodija su sagradili crkvu na Vrelu Bosne. Papski dokumenti govore da je 1238. u gradu sagrađena katedrala sv. Pavla. Naselje slovena Vrhbosna je postojalo od 1263. do osvajanja od strane Otomanske imperije 1429.
Intenzivni razvoj zanatstva i trgovine brzo su od Sarajeva stvorili bogat grad, raskrsnicu religija i kultura, trgovačkih puteva i svakojakih putnika. U XVI veku to je bio jedan od najbogatijih gradova na ovom području Balkana, kada su izgrađene i neke kapitalne građevine koje i danas predstavljaju bisere arhitekture i civilizacije tog doba. Tada je u Sarajevu, kao zadužbina Gazi Husrev-beg-a otvorena i Visoka škola, koja je gotovo u svemu podsećala na univerzitete u drugim velikim gradovima Evrope.
Sarajevo je od svog samog početka bio kosmopolitski grad. U njega se doseljavaju Jevreji isterani iz Španije, grade svoje sinagoge, grade se i pravoslavne crkve, a zatim i katoličke katedrale. Кao ni jedan grad u Evropi, Sarajevo je, stešnjeno između planina, našlo u sebi prostora za sve četiri velike svetske religije, kulture i civilizacije koje oni nose. Suživot koji je trajao vekovima stvorio je nove vrednosti, reklo bi se jedan novi kulturni i religijski sklad koji je izdržao sve istorijske izazove.
Dolaskom Austrougarske uprave na ove prostore, do tada uglavnom orijentalni grad Sarajevo, ulazi u sferu uticaja zapadne Evrope krajem XIX veka. To je vreme snažnog prodiranja na ove prostore zapadno-evropske kulture, privrede, običaja i drugih civilizacijskih vrednosti. Tada se u Sarajevu grade moderne fabrike, otvaraju škole zapadnog tipa, grad se obogaćuje zapadnoevropskom kulturom i arhitekturom, a otvara se i Zemaljski muzej, jedna od najznačajnijih institucija kulture na Balkanu.
U Sarajevu se desio čuveni atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda na Vidovdan (28. juna) 1914. Atentat je otpočeo događaje koji su kasnije doveli do Prvog svetskog rata. Srpska vojska pod vojvodom Stepom je oslobodila Sarajevo u novembru 1918.
Tokom Drugog svjetskog rata, Sarajevo je bilo značajno uporište takozvane Nezavisne Države Hrvatske. Progoni Srba, Jevreja i drugih koji se nisu uklapali u ustašku državu su počeli odmah nakon okupacije 1941. Srpski pokret otpora je nastao kao reakcija na ove progone, i krajem 1941. se podijelio na komunistički i monarhistički pokret, kao i drugdje u Jugoslaviji.
Iza Drugog svetskog rata u Sarajevu se razvija industrija, školstvo, kultura i mnoge druge institucije koje ga čine metropolom i glavnim gradom Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine. U tom periodu osniva se i Univerzitet savremenog evropskog tipa, osniva se opera, mnoštvo muzeja i galerija, naučni instituti i drugo. Grad narasta na više od 400.000 stanovnika. Takvom kosmopolitskom i modernom gradu u sklopu SFRJ svijet povjerava organizovanje XIV Zimskih olimpijskih igara, koje su sa velikim uspehom i održane 1984. godine.
Nakon raspada SFRJ Sarajevo je postalo glavni grad Bosne i Hercegovine. Tokom rata u Bosni i Hercegovini grad je bio pod opsadom Vojske Republike Srpske, što je bila prirodna posljedica činjenice da su Srbi živjeli u naseljima oko Sarajeva, i u njemu. Nakon rata od predratnih optšina u kojima su Srbi bili većina osnovan je grad Istočno Sarajevo.
****
GLASINAC, mikroregija i visoravan u istočnom delu Bosne, u Republici Srpskoj. G. u prirodno-geografskom smislu pripada Starovlaškoj visoravni, planinskoj regiji, koja se prostire od Sarajevske kotline na zapadu do Кosova i doline Ibra na istoku. Visoravan je na 800–850 m n.v. istočno od planine Romanije. Unutar nje je Glasinačko kraško polje (22 km², dužine 7 km), sa dnom od nepropustljivih stena. Na Glasinačko polje nadovezuje se Luburić polje u podnožju planine Кopito. U geološkoj građi G. dominiraju trijaski krečnjaci, a od podzemnih oblika reljefa postoje jame i pećine. Najpoznatija je Pećina pod lipom duga 4 m, sa paleolitskim graviranim crtežima. Na G. vlada subplaninska i planinska klima. Najniže temperature su u januaru, a letnji maksimum je u julu. G. je izložen jakim severnim i severozapadnim vetrovima, i u proseku prima 720 mm padavina (Sokolac). Visoravan je siromašna izvorima i površinskim tokovima. Na G. izviru potoci Rešetnica i Žljebovi, ali se njihove vode ubrzo gube u ponorima. Visoravan je poznata po prostranim livadama i pašnjacima. Prirodni uslovi pogoduju stočarskoj proizvodnji, pčelarstvu, gajenju krompira i strnih žita (ječam, heljda i dr.). Glasinačko polje je ranije bilo poznato po gajenju romanijskog krompira. G. je u prošlosti bio raskršće važnih puteva koji su spajali doline reka Bosne i Drine. G. je u nauci poznat kao arheološko nalazište evropskog značaja, poznato od kraja XIX v. Istraživanja su započeta na Glasinačkom polju 1886–1891. i kasnije proširena do Prače i Drine, pa je arheološki pojam širi od geografskog. Naseljavanje G. stanovništvom od kojeg vode poreklo današnji žitelji, počelo je krajem XVIII v., pošto je ovaj deo Bosne usled kuge i drugih nevolja bio opusteo. Najviše doseljenika u tom vremenu stiglo je iz istočne Hercegovine. Početkom XIX v. naseljavaju se preci velike većine današnjih romanijskih rodova. Taj period trajao je do okupacije BiH (1878), a rodovi koji su došli u tom periodu većinom su i ostali na G. i Romaniji. Pored doseljavanja pravoslavnog stanovništva, pred okupaciju BiH, G. je zahvatio talas seobe nikšićkih i kolašinskih muslimana. Svi rodovi dolazili su na prazna mesta ili na upražnjene čitluke – imanja. Potomci doseljenika, čine ogromnu većinu u današnjem stanovništvu Romanije i G. Najviše se doseljavalo stanovništvo iz Drobnjaka, Pive, Banjana, Nikšića, Gacka i dr. Doseljavanja na G. bila su i u vreme dva svetska rata. G. je od 1992. do 1995. naselilo izbeglo i raseljeno stanovništvo, posebno iz Sarajeva i okoline. Na Glasinačkoj visoravni prostire se teritorija opštine Sokolac sa 88 naselja i 14.883 stanovnika od kojih su 68,5% bili Srbi i 30,2% Muslimani (1991). U središtu G. na 870 m smešteno je naselje Sokolac (5.562 stanovnika), kroz koji prolazi magistralni putni pravac Sarajevo–Beograd. Od raskršća u Podromaniji, magistralni put vodi prema Rogatici, Višegradu, Užicu. Osnovu privrednog razvoja na G. (opština Sokolac) čine šumarstvo i drvna industrija (primarna i finalna prerada drveta), metalna industrija (fabrika kotrljajućih ležaja), tekstilna i industrija kože (proizvodnja tepiha, dečje konfekcije i obuće), građevinarstvo, trgovina i ugostiteljstvo. Glavna zanimanja seoskog stanovništva su stočarstvo i gajenje krompira. Seoska naselja na G. su iznad 850 m n.v.
Snežana Vujadinović
U arheološkoj literaturi G. je poznat po nekoliko hiljada praistorijskih humki i stotinak utvrđenih naselja na uzvišenjima na samoj visoravni i njenoj široj okolini. Ova nalazišta se datuju od ranog bronzanog do mlađeg gvozdenog doba. Na ovom prostoru očiti su i tragovi života u rimsko doba i u srednjem veku. Prva iskopavanja na G. vršila je austrijska vojska 1880, kada su u jednom od četiri istražena tumula, otkrivena jedinstvena bronzana kolica sa pticama, koja se danas nalaze u Prirodnjačkom muzeju u Beču, zatim opet 1886, da bi intenzivna sistematska iskopavanja bila organizovana od 1888. do 1897, pod rukovodstvom stručnjaka Zemaljskog muzeja u Sarajevu, koji je osnovan 1888. Tada je otkriveno gotovo 1.000 humki. Manja iskopavanja vršena su 1937, zatim 1957. i nešto redovnije od 1974. do 1990, kada je veća pažnja posvećena naseljima.
Humke, do 10 m u prečniku, građene su većinom od zemlje i kamena, najčešće sa nekoliko grobova, pri čemu se može zapaziti izdvajanje grupa po 10–20 tumula. Broj humki datovan u rano i srednje bronzano doba nije velik dok je pokretni materijal siromašan. Humke iz kasnog bronzanog doba su mnogobrojnije, što se vidi i po količini i raznovrsnosti nalaza koji ukazuju na neke lokalne razlike: ukrasne falere, tordirani torkvesi i jednopetljaste lučne fibule sa trougaonom nogom javljaju se na zapadu G. i vezuju za srednju Bosnu, a otvorene ukrašene i neukrašene narukvice i vitičarke od dvostruke žice, karakteristične za istočni deo G., imaju paralele u Srbiji. Pun razvoj G. doživljava u starije gvozdeno doba, broj humki datovanih u ovaj period je znatno veći od ranijih, verovatno zbog priliva stanovništva izazvanog nemirima u susedstvu. Prilozi u grobovima su mnogobrojni, preovlađuje bronzani nakit, pre svega narukvice, pojasne kopče i velik broj tipova i varijanti fibula i to u ranijoj fazi lučnih dvopetljastih sa trougaonom, konkavno izrezanom nogom ili posebno popularnom nogom u obliku beotskog štita, a u kasnijoj fazi više tipova lučnih jednopetljastih fibula sa izduženom nogom, koje predstavljaju karakterističan glasinački oblik, prepoznatljiv na širem području. Javlja se takođe oružje (mačevi i koplja), kao i konjska oprema. Pojedini grobovi su izrazito bogati i pripadaju plemenskim ili rodovskim glavarima. U tome se ističe južno od visoravni grupa grobova u Ilijaku koja govori da je reč o kneževskoj porodici koja je vladala više decenija, i koji sadrže kao priloge glavarske insignije – skiptre i dvojne sekire, mačeve, knemide, uvezeno bronzano posuđe, nakit, keramiku itd. Bogatstvo i raznovrsnost grobnih priloga koji se datuju od sredine VII do druge polovine VI v. p.n.e. javljaju se na čitavom Glasinačkom području. Među njima jedan broj grobova – u Talinama, Brezju, Osovu, Čitlucima i posebno u Ararevoj gromili, gde je nađen korintski šlem iz druge polovine VI v. p.n.e. – takođe se smatraju za kneževske mada oni ne odaju onu moć i dostojanstvo kao grobovi iz Ilijaka. U ovom periodu očigledno je da G. predstavlja važan politički i kulturni centar u okviru više rodova i plemenskih zajednica sa razvijenom privredom, trgovinom i jakim ratničkim grupama. Od kraja VI v. do sredine III v. p.n.e. broj grobova opada, kontinuitet života se zapaža na G. i u tumulima južno od G., gde se i dalje sreću bogati grobovi sa nakitom, oružjem i katkad bronzanim posuđem, ali je vidljivo da na celoj teritoriji ne postoji onaj intenzitet života kao ranije. Najmlađi grobovi iz IV i III v. p.n.e. sadrže latenski materijal i pripadaju početku mlađeg gvozdenog doba.
Rastko Vasić
Tokom istorije, G. (Glasinacium, Glassinaca, Vlassinez) kao prostrana kraška visoravan, splet manjih udolina i niskih kosa severoistočno od Sarajeva, u podnožju planine Romanije, menjao je svoje granice: u srednjem veku obuhvatao je uže područje oko današnje Crkvine, kao i selo Obre i Mokro, dok se savremeno shvatanje proteže na skoro ceo prostor između Rogatice i Vlasenice. Glasinačko polje otvoreno je ka dolini Rakitnice, ali opšta oskudica vode odredila je položaj glavnih naselja. Bezvodnost terena je dodatno pojačana iskrčivanjem šuma u korist stvaranja malih zemljišnih parcela. Stanovnici su pokušavali da sačuvaju deo kišnice i snega u tzv. „suhim bunarima“, plitkim i ozidanim vrtačama pokrivenim pločama čiji su ostaci sačuvani u mnogim glasinačkim selima, a ista praksa je poznata širom dinarskog područja. Tokom izgradnje putne komunikacije preko Podromanije koju su preduzele austrougarske vlasti krajem XIX v., otkriveni su bogati arheološki nalazi. Zbog visoke prosečne nadmorske visine i sastava tla, G. je bio pogodniji za stočarstvo, naročito za uzgoj krupne (goveda, konji) i sitne stoke (ovce, koze). Osim prodaje stoke i stočnih proizvoda, dobar deo stanovništva učestvovao je u tranzitnoj trgovini, vršeći usluge prenosa robe kao ponosnici (kiridžije). Кao putne i pretovarne stanice u srednjem veku se pominju „Butkova kuća“ u Mokrom, Obre i „crkva na G.“, kod koje je postavljena i carina. Njan trag je ostao zabeležen u imenu potesa Đumrukana u selu Crkvine. Na G. je oduvek postojala raskrsnica puteva koji su povezivali srednju Bosnu i Podrinje, potom Sarajevo, Rogaticu i Višegrad sa Olovom, Srebrenicom, Zvornikom i Novim Pazarom. Trgovački putevi bili su i pravci prodiranja vojske, pa se tako jedan okršaj bosanske i osmanske vojske odigrao pre aprila 1392. „na G.“. Tada je kralj Stefan Dabiša (1391–1395) stigao da, prema sopstvenim rečima, „brzo skupi“ svoje „boljare, vojvode, banove, knezove, tepčije, župane i druge velmože“, i da zaustavi ovaj prodor iz pravca Srbije. Vojvoda Sandalj Hranić držao je carinu na G. i trg Mokro, a preko G. je vlastela Pavlovića održavala vezu sa rudnikom Olovo u njihovom posedu (do 1415). Promene vlasti nad G., i uopšte Podromanijom, teško je dalje pratiti zbog oskudnosti izvornih podataka. Tokom pete i delom šeste decenije XV v., susedno područje Vrhbosne sa tvrđavom Hodidjed pripadalo je hercegu Stefanu Vukčiću Кosači. Svi napadi osmanske vojske usmereni na osvajanje bosanskih kraljevskih prestonica – Visokog, Bobovca i Кraljevske Sutjeske, išli su preko G. i Mokrog na Hodidjed, i dalje nizvodno Bosnom. Nakon uspostavljanja vlasti Osmanskog carstva, na području Podromanije osnovana je nahija Mokro (G.) i najraniji popis (1468/69) svedoči o velikom procentu napuštenih naselja.
Jelena Mrgić
LITERATURA: F. Hochstetter, „Über einen Кesselwagen aus Broinze aus einem Hügelgrab von Glasinac in Bosnien“, Mitteilungen der Anthropologischen Gesellschaft in Wien, 1880/81, 10; Grupa autora, Кroz planine Bosne i Hercegovine, Sar. 1935; M. S. Filipović, „Glasinac. Antropogeografsko-etnološka rasprava“, SEZ – Naselja i poreklo stanovništva, 32, Bg 1950; A. Benac, B. Čović, Glasinac, 1–2, Sar. 1956, 1957; B. Čović, „Pogrebni običaji praistorijskih stanovnika glasinačkog područja“, GZMS, 1959, 14; M. Parović Pešikan, „O karakteru grčkog materijala na Glasincu“, Starinar, 1960, 11; M. Dinić, „Zemlje hercega Svetoga Save“, u: Srpske zemlje u srednjem veku, Bg 1978; B. Čović, „Кneževski grobovi glasinačkog područja“, B. Govedarica, „Neki rezultati revizionih iskopavanja glasinačkih tumula 1974. i 1975. godine“, u: Sahranjivanje kod Ilira, Bg 1979; A. Benac, B. Čović, P. Anđelić (ur.), Кulturna istorija Bosne i Hercegovine, Sar. 1984; R. Vasić, „Beleške o Glasincu“, Balcanica, 2001–2002, 32–33; Đ. Tošić, „Glasinac u zemlji Pavlovića“, u: Zemlja Pavlovića – srednji vijek i period turske vladavine, Bl – Srp. Sar. 2003; A. Aličić, Sumarni popis sandžaka Bosna iz 1468/69. godine, Mostar 2008; S. Mišić (ur.), Leksikon gradova i trgova srednjovekovnih srpskih zemalja, Bg 2010.
*Tekst je objavljen u 1. knjizi III toma Srpske enciklopedije (2018)
Опис Сарајева и Лукавице из 1867.
Аутор: ФИЛТЕР/А.К.
Игњат Сопрон (1820.-1894.) био је штампар и публициста из Земуна. Њемачког порекла, штампарском занату се учио у Новом Саду, Пешти и Бечу. За српску културу је посебно значајан јер су се у његовој штампарији штампала нека од најважнијих дјела српске књижевности настала половином 19. вијека. На позив турске владе, прешао је у Сарајево 1865. године гдје је издавао листове Босна и Босански вјесник. У Земун се вратио 1868. и ту је наставио своју штампарску и издавачку дјелатност. Уређивао је Земунски гласник и издавао је листове Semliner Grenzbote и Semliner Wochenblatt.
У првим бројевима Земунског гласника из 1867. налази се серија чланака под називом Сарајевске слике. У њима се налазе занимљиви описи дијелова Сарајева,а међу њима и један од најстаријих описа Лукавице.
Ове слике, што ћу их овде читаоцима у простом виду показати, вадим из мојих бележака. Ту су описи онога, што сам видео, што сам чуо и доживео, ту су посматрања моја појединих предмета онако како ми се у оном часу показаше. Прошлост треба да је огледало садашњости, које ће ју својим одсјајком осветљавати. Још морам напоменути да су ове слике верне и истините, да је у њима јасно одвојена светлост од сенке. Али нека ми се не замери, што их не обучем баш у најживљу боју. Та ту се иште особит дар за тако описивање и казивање онога, што осећамо, а ја се њиме не могу похвалити.
Пасја махала
Почнимо наша посматрања одмах од оне стране вароши, која се далеко тамо пружа на предбрежја Требевића. Она се зове „пасја махала,” и то је најузвишенији део Сарајева, од прилике 1800 стопа изнад мора. Ту живи само сиротиња, занатлије и надничари. Куће су јадне, сокаци узацки и криви, а џамије све од дрвета, па и мунари њихови, с тога и изгледају као дрвени димњаци. Само две или три мунаре од камена и с лимом на врху могу се видети у тој страни Сарајева. У „пасјој махали” живеше некада Хришћани, с тога су је и назвали тако. А то ћемо и по другим местима у Босни наћи, као нпр. у Фочи. Сада живе у „пасјој махали” само мухамеданци, али се и сада зове тако. И у овом случају колико је пута историја постала иронија променом ствари. Хришћани оставише „пасју махалу” због насиља. Они су управо с тога сагнани у дол, како би са свих страна били Турцима опкољени и мотрени, а сада је тај део Сарајева, где Срби живе најлепши. Наравно онда није нико ни мислио на то, и онда су хтели само, да одважан човек, који би се хтео светити мучитељима својим, не може лако умаћи. Шума од памтивека покриваше онда још сада са свим голи Требевић, у којој се сакриваху хајдуци, када се још врзоше са свим око Сарајева. Неколико јуначки скокова требало је онда од „пасје махале” до шуме, а унутра не смијаше нико за бегунцом, јер хајдук иза грма или стене моли своју дугу пушку да га не слаже, а за око ни молити неће; ту нема никоме помоћи. Гора беше, па и сада је још где-где слободна земља тих дивљих синова. Које тражио заштите у њој је нашао.
Саборна црква у изградњи
У царевој махали и у другим Сокацима што се с њом састају наћи ће те више духанџија, бербера и бакала, а ту је и чаршија кантарџије, но прави промет је на оној страни Миљацке. Преко те речице има три каменита моста, сваки од пет сводова, а осим њих има још више дрвени. Царевом и Латинском ћупријом иде се управо на средиште трговачког промета, у чаршију, која је многим сокацима испресецана. Сваки сокак има своје име. Укупна чаршија заузима знатан део оностране равнице, као и онај што се западно с њиме сучељава. Ту су већином куће отмених Срба. Ту су двокатнице једна до друге с лицем на сокак. Тако је и испред Ташлихана и ниже у Алипашиној махали. У тој махали види се нека знатна грађевина. Види се по скелама, да се око ње још ради, али је већ под кровом, над којим се пет кубета дижу, од којих је онај у среди велики по византијском стилу. То ће кубе и саму мунару ХусреФ-бегове џамије надвисити, која је до данас највиша у Сарајеву. То је та нова црква српска, око које нећ више година раде. Зидар је неки самоук, нишлија, који је и Смедеревачку цркву зидао. Стара српска црква не види се с нашег гледишта: она је знатно, ниско здање и налази се на Вароши на подножју онога горскога изданка, који се с оне стране равници ограничи. На том огронку лежи митрополитов конак и дивотан је поглед на Сарајево и удаљено Сарајевеко поље са прозора тога конака. Одмах до нове цркве диже се бандера рускога конзула, у истоме правцу само мало даље и италијанска и француска. Мало ближе види се на Миљацки мали торончић са дрвеним кровом и крстом горе. То је католичка црква, а махала, у којој они живе, зове се Латинлук.
Махмуд пашин конак на Горици
До Али-пашине џамије с оне стране Кошаве пружа се једна махала, има и једна дрвена џамија има ту. То је циганска махала, која се скоро до подножја оне хумке пружа, на којој турбе стоји. Та се хумка зове Горица и одатле је веома леп поглед. С тога и долазе тамо многи у шетњу. Особито лепо изгледа одатле горостасни Требевић, одакле му се и врх угледати може. У почетку четрдесете године нашега столећа сазида себи један од везира по имену Махмуд-паша, који је с особитом енергијом реФорме уводити хтео, на истој Горици конак, па подигне и неке бедеме за топове против вароши. Њему се Сарајево тако допаде , да је хтео ту седити место у Травнику. Али је адет био, да царски намесник у Босни само три дана сме у Сарајеву седети, па ако четвртога дана не оде, Сарајлије га пети дан силом отерају. Но кад је Махмуд-паша обећао, да ће поштовати стари адет, допусте му да зида конак на Горици. Сад да ли је он то радио, што му се предел допао или што је то била згодна војничка тачка супрот Сарајева, то се не зна. Али се с тиме не задовољише Сарајлије и они би још за време грађења стали везирову послу на пут, да не беше оних топова и војника у узаним чакширама. Но једне ноћи, кад са свим тихо беше, а и војника је мало било, плану на један пут на Горици. Конак везиров букну у пламену, и изгоре до темеља. После га не обновише и сада се виде још само где где јаруге , где некада везиров конак стајаше.
Опис Лукавице
Ево нас најпосле опет на оној тачци, са које почесмо посматрање наше. Још да споменемо само у кратко љупку Лукавицу, долину, која се од Требевића западно пружа, и која се после по сахата хода са сарајевским пољем спаја. Она повећа зграда на потоку то је пивара, а она друга нови млин, који Сарајево с финим брашном снабдева. Оба подузећа први су покушаји у индустрији. Надајмо се, да ће се и друге гране развити, док само оживи радња, јер Босна је богата и шумама и рекама и рудама и сваким природним даром, што обећава сјајну будућност индустрије.
Glasnik Zemaljskog muzeja Sarajevo