Stojan Janković

Stojan Mitrović Janković

(oko 1635—1687)

U srpskoj narodnoj pesmi češće izgovaran kao Janković Stojan) bio je jedan od vođa kotarskih uskoka u XVII veku, poglavar i upravnik morlaka, serdar Kotara, kavaljer sv. Marka, konjički kapetan, zapovednik tvrđave Ostrovice.
Stojan Janković je sin Janka Mitrovića (1613—1659), harambaše, glavnog poglavara morlačke narodne vojske u Kandijskom ratu, čiji otac Mitar je iz Žegara. Mitrovići su se doselili zajedno sa drugim Žegaranima 1647. u Budim kod Posedarja na mletačkoj teritoriji.¹⁾

Stojan Janković proslavio se kao vođa dalmatinskih Srba u borbi protiv Osmanskog carstva. Borio se u više ratova protiv Turaka, među kojima su najpoznatiji kandijski (1645-1669) i morejski rat (1683—1699). U februaru 1666. je zarobljen kod Obrovca na reci Cetini, gde je u borbi poginulo mnogo Turaka, između ostalih i alajbegovi (zapovednici konjice) Atlagić, Čengić i Baraković. Nakon zarobljavanja Janković je odveden u Carigrad, ali je uspeo da se oslobodi nakon 14 meseci.

Istakao se u borbama tzv. „Svetog saveza“ protiv Turaka. Poznato je da je u borbama više puta pobedio turske snage, kada je ubijeno i više turskih vojnih zapovednika, među kojima je neke i lično posekao. Među njima su Ali-beg Durakbegović, Redžep-aga Filipović, aga Velagić, aga Pajalitović i Ibrahim-aga Kovačević.2)

Za vojne zasluge i pokazanu hrabrost 1670. Mletačka republika odlikovala je Stojana Jankovića zlatnom kolajnom sv. Marka, vrednom 100 dukata i dolamom, imenovan je za kavaljera (viteza) sv. Marka i dobio je posede u novoosvojenim oblastima u Islamu Grčkom sa „400 gonjala zemlje“.

Istakao se i u borbama u Hercegovini, a 1686. je oslobodio grad Sinj, Liku i Krbavu. Godinu dana kasnije (1687) je poginuo tokom napada na Duvno.
Opevan je u narodnoj epskoj pesmi „Janko od Kotara i Mujin Alil“, „Ženidba Stojana Jankovića“, „Ropstvo Janković Stojana“3), kao i u drugim narodnim pesmama.

Stojan Janković imao je dva brata i jednu sestru. Mlađi brat Ilija Janković borio se protiv Turaka, a mletačka vlast nije uspela da ga uklopi u svoj vojno-upravni sistem. Odmetao se u vreme mira i napadao je tursku teritoriju. U jesen 1683. pokrenuo je velik ustanak protiv Turaka u Dalmaciji nakon turskog poraza kod Beča. Predvodeći svoje čete učestvuje u pohodima na Liku i Bosnu. Otrovali su ga Mlečani 1693. godine.

Drugi, najmlađi brat Stojana Jankovića, Zaviša Janković (1649—1702), serdar, kavaljer sv. Marka, serdar Kotara, kapetan Obrovca, čelnik morlaka, vodio je ratne pohode u Liku i Bosnu i dovodio deseljenike u Dalmaciju. Posebno se istakao u osvajanju Knina i Sinja, gde je i ranjen. Bio je u vezi sa srpskim patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem. Imao je veliko imanje, mlinove, kuće i dućane, a pred kraj života kupio je pola ostrva Oliba. Njegova kćerka Jelena udala se za grčkog potpukovnika Teodorina Dede, koji je poneo ime Mitrovića i njihove titule, pošto nije ostalo više muškog potomstva od braće Janković-Mitrović. Linija Janković – Dede nastavila imala je muško potomstvo do Ilije Dede Jankovića (1818—1874), čija kćerka Olga se udala za Vladimira Desnicu pa su Desnice nasledile porodicu Dede Janković. Sin Vladimira i Olge Desnice je Uroš Desnica, odlikovan viteštvom (kavaljerstvom), senator, član Srpske stranke u Dalmaciji i dr, koji je sa Fani Luković iz porodice Lukovića iz Prčnja, imao sina Vladana Desnicu .4)

Potomak Jankovića je Vladan Desnica, srpski pisac.5)

1)Baština dvora Jankovića, Istorijski muzej Srbije, Beograd 2006, str. 92.
2)Baština dvora Jankovića, Istorijski muzej Srbije, Beograd 2006, str. 92.
3) Epske narodne pesme, Uskoci, str. 17-43, Beograd, 1965.
4) Rodoslov Jankovića i Desnica vid. Baština dvora Jankovića, Istorijski muzej Srbije, Beograd 2006, str. 92.
5) Rodoslov Jankovića i Desnica vid. Baština dvora Jankovića, Istorijski muzej Srbije, Beograd 2006, str. 92.

ISTORIJSKI PODACI O USKOČKOM SERDARU STOJANU JANKOVIĆU

Rezime:

O Stojanu Jankoviću, uskočkom serdaru iz Ravnih Kotara, do sada je pisano uglavnomu komentarima narodnih junačkih pesama. Nešto više saopštio je Boško Desnica, potomakJankovića po ženskoj liniji, a štogod podataka, slabije korištenih, nalazi se razbacanou različitim štivima i dokumentima koji se odnose na uskoke iz Dalmacije. Sumirajući,analizirajući i povezujući dosadašnja saznanja, autor je sačinio celovitiju biografiju ovog znamenitog junaka, koji je ostao zabeležen u narodnim junačkim pesmama kao jedanod najupečatljivijih likova srpske istorije ali i srpske epske poezije, koje su i danasprisutne u obrazovnom procesu učitelja.Stojan Janković je poznati uskočki junak i serdar iz Dalmacije.* U mletačkim arhivima naziva se i kavalir Janko. Negde se pominje i kao Stojan Mitrović.s obzirom da mu se otac Janko prezivao Mitrović.Prve pomene o Stojanu Jankoviću kao čuvenom uskoku ostavio je Vuk Karadžić.koji u svojim knjigama veli da Stojan Janković nije mogao biti ratni drug Ilije Smiljanića jer je Ilija, kao stariji, bio ratni drug Stojanovog oca Janka,pa u komentaru zapažene pesme Ženidba Stojani Jankovića dodaje:

* Gligor Stanojević piše da se u to vreme „geografski pojam Dalmacije poklapao sa teritorijompod mletačkom vlašću na istočnoj obali Jadranskog mora, izuzev Boke Kotorske” i da „s obje strane mletačko-turske granice u Dalmaciji živio je jedan isti narod sa identičnim pogledima na život i svijet” mada različite vere, odnosno da je Dalmacija, od pada Bosne i Hercegovine pod tursku vlast, postala večna krajina i predziđe Venecije. „Nigdje, – piše on – na našem današnjem državnom prostoru nije bilo toliko krvi, naseljavanja i raseljavanja”.1

„Maloprije sam napomenuo, da su Mlečići 1669. godine priznali junaštvo Stojana Jankovića i postavili ga serdarom nad morlacima; poslije su mu odredili 29 dukata plate na mjesec i osim drugijeh različnijeh poklona dali mu zlatnu kolajnu i dva sina postavili mu kapetanima. Bio je 14 mjeseci rob u Carigradu, pa njekako uteče i dođe zdravo u Kotare; i poslije opet bijući se s

Turcima poginuo je od puške…”1 A Vojislav Đurić u predgovoru svoje Antologije narodnih junačkih pesama (1977) piše:

„Stojan Janković je – kako se vidi iz istorijskih dokumenata – jedan od dvojice ili trojice najznamenitijih vođa kotarskih uskoka. Odlikovao se u mnogim borbama protiv Turaka za vreme dugotrajnog kandijskog rata. U jednoj od tih borbi (kod Obrovca. 1666) pao je u tursko ropstvo i proveo u Carigradu četrnaest meseci. Za ratne zasluge mletačke vlasti dale su mu visoko odlikovanje i imanje u Kotarima. U periodu mira između kandijskog i morejskog* rata imao je zadatak da kao najistaknutiji uskočki starešina sprečava napade uskoka na Turke. Zato je jedno vreme – kad se njegov brat Ilija Mitrović odmetnuo od mletačkih vlasti i počeo na svoju ruku da ratuje protiv Turaka, – bio interniran u Mlecima. Po izbijanju morejskog rata, s uspehom je predvodio kotarske uskoke i odlikovao se u nizu sukoba s Turcima. Poginuo je u napadu na Duvno 1687.”2 Ovi šturi podaci su uglavnom tačni, mada ne u potpunosti. Prvo, Stojan Janković je kao mlad ratovao rame uz rame sa svojim ocem Jankom, pa je tako ratovao i sa starijim od sebe Ilijom Smiljanićem (Vuk. dakle, greši), odnosno Stojan je bio zarobljen od Turaka, ali ne kod Obrovca, već kod Sinjskog Obrovca, što su različita mesta (dakle, greši V. Đurić).3 Prema podacima kojima danas raspolažemo biografija uskoka Stojana Jankovića može se izvesti znatno detaljnije nego što je to učinio Vuk Karadžić ili neki potonji istoričari i istoričari književnosti. Za to najviše treba zahvaliti Bošku Desnici, potomku Jankovićevom po ženskoj liniji, koji je pisao o Stojanu i uskocima, ali i prevodio ispise iz mletačkih arhiva o uskocima. Stojan Janković je rođen je u Žegaru, na oniskoj i vrletnoj planini Bukovici, iznad reke Zrmanje, a nedaleko od pravoslavnog manastira Krupe, verovatno oko 1636. godine. Samo selo se pruža iznad plodnog Žegarskog polja, u koji su Srbi rado uskakali sa turske teritorije iz okoline Dinare, gde je vekovima bila tursko-mletačka granica, pa se pretpostavlja da su i Jankovići otuda pristigli, odnosno njegov deda Mitar. Imao je brata Zavišu i, najmlađeg, Iliju. Kada su Turci u vreme Kandijskog rata zauzeli Žegar, Stojan je kao momčić, zajedno sa ocem harambašom Jankom Mitrovićem (rođen oko 1614 g., takođe u Žegaru) i oko 70 žegarskih porodica, uskočio juna 1648. godine na mletačku teritoriju, u malo selo Budin kod Posedarja.

* Oba tursko-mletačka rata, koja su vođena da bi se Mlečani potisnuli iz Sredozemlja, behu dugotrajna: Kandijski rat (Kandija = Krit) trajao je od 1645. do 1669, a Morejski (Moreja = Peloponez) od 1684. do 1699. godine.

Janko Mitrović, koji je imao starijeg brata Vukadina (takođe harambaša)*, uspešno je ratovao u društvu sa uskočkim harambašom Petrom Smiljanićem (koji je prešao u Ravne Kotare nešto ranije, verovatno 1647. g. i to iz Like, od Udbine) i njegovim sinovima Ilijom i Filipom, ali i sa harambašom Ilijom Miljkovićem (koji se takođe pominje u mletačkim dokumentima toga vremena i čije podvige narodni pevač često pripisuje njegovom imenjaku Iliji Smiljaniću). Godine 1651. Janko Mitrović se opisuje u istorijskim dokumentima kao sin pokojnog Dmitra (Mitra, otud -Mitrović). Kaže se da je starosti oko 35 godina i da je upisan u laku mletačku konjicu sa merom hleba na dan dok traje rat. U istim dokumentima se kaže za Stojana Jankovića da je „nejaki Stojan, sin Janka Mitrovića” već 1650. g. počeo da prima mletačku platu od 4 dukata mesečno, što je 1653. g. povećano na 6 dukata, a to nedvosmisleno govori da se isticao svojim junaštvom u borbama protiv Turaka. Epitet nejaki, naravno, nije označavao slabotinju, već osobu koja još nije punoletna. U epskim pesmama je i ta pojedinost o Stojanu sačuvana. U pesmi „Janko od Kotara i Mujin Alil” u kojoj Janko poziva na megdan Alila od Kladuše, kazuje se:

„Kade Turci u polje dođoše,
te se malo rahat učiniše,
Janko zove nejaka Stojana:
O moj sine, dijete Stojane,
idi, sine, u tursku ordiju,
te pozdravi od Kladuše Muja:
nek izvede nejaka Alila,
nek izvede polju na biljegu,
da sabljama megdan pod’jelimo,
neka vide vojske obadvije
ko će kome oči prevariti,
ko li koga prije pogubiti.”

Mlađani Stojan ratovao je, uz svoga oca, i u društvu Ilije Smiljanića. koji je, kao stariji i iskusniji, postao haramabaša 1648. g., nakon što mu je otac Petar poginuo u velikoj izgibiji uskoka kod Gračaca**.3,4 S obzirom da je u tim bojevima Stojan sticao iskustvo budućeg velikog ratnika, vredi pomenuti da su jula 1651. g. Stojanov otac Janko Mitrović i Ilija.

* Vukadin je pogiiuo pre Stojana. On je bio onaj harambaša kojeg su Turci, upavši u Ravne Kotare 1648.1., bili opkolili kod Zečeva, pa mu, na nagovor Ilije Smiljanića, pritekao u pomoć čuveni Vuk Mandušić i u neravnom boju junački poginuo zajedno sa harambašom Jovanom Šandićem.

** Tada je zasedu uskocima postavio nepomirljivi uskočki protivnik Jusuf-beg-Filipović, koji se krvnički obračunao sa zarobljenicima. Dok je Petar Smiljanić junački poginuo, dotle je uhvaćeni ranjeni harambaša Stevan Subotić živ oderan i raščetvoren, a neki uskoci su i na kolac nabijeni. Jusuf-bega su kasnije uhvatili Petrov sin Ilija i Janko Mitrović, ali je zamenjen za talijanskog plemića.

Smiljanić porazili kod Biljana i Kožlovca tursku vojsku od 5000 vojnika, koja je bila udarila na Ravne Kotare, te da su 1652. g. godine naneli poraz i turskoj vojsci kod Livna, kada su posekli 300 Turaka i 120 zarobili. Naredne godine odbili su Turke koji su krenuli na Zadar. Godine 1654. dvojica harambaša su pustošili tursku Bosnu, a potom su učestvovali u napadu na Liku i spalili selo Ondić u kome je živeo ubica Ilijinog sina. Međutim, pri povratku stradao je od turske zasede, na velebitskom masivu Vučjak, Ilija Smiljanić, tada već serdar, koji je išao pešice na kraju čete i bio iznenada napadnut s leđa.* Janko Mitrović nakon toga nastavlja da sarađuje sa harambašom Ilijom Miljkovićem. Godine 1658. njih dvojica su učestvovala u odbrani Zadra od bosanskog paše.

U februaru 1659. g. došlo je do žestokog boja uskoka sa Turcima na reci Cetini. kada su ranjene obe harambaše, i ubrzo od rana i umrli. Nakon smrti Jankove za harambašu je iste godine proizveden njegov sin Stojan, koji je tada imao oko 23 godine i veliko ratničko iskustvo.5 Stojan Janković je i kao harambaša učestvovao u stalnim borbama na Krajini, u kojima je prednjačio hrabrošću i lukavstvom. U tim sukobima sa uskočke strane ističu se i harambaše Vuk Močivuna, Jankovićev kum, i Šibenčanin Cvijan Šarić. a sa turske strane Jusuf-beg Filipović, Alija Bojičić** i drugi junaci poznati iz narodnih pesama ili istorijskih dokumenata. Devetog marta 1666. g. Stojan kreće u pohod na tursku teritoriju zajedno sa još nekoliko harambaša. u organizaciji harambaše Cvijana Šarića. Oko hiljadu uskoka, što konjanika, što pešaka, tada je, prilikom neoprezne pljačke, upalo je kod Cetine, u blizini Sinjskog Obrovca, u tursku zasedu. Dolazi do velikog okršaja, u kome se uskoci nisu najbolje snašli jer su mnogi bili mladi i nisu imali ratnog iskustva. Zadarski uskoci iz Ravnih Kotara, koji su se pod vođstvom harambaša Stojana Jankovića i Miljkovića vraćali sa velikim plenom nisu se pokolebali ni odstupili kad su nagazili na zasedu, već su i sami odmah ušli u boj. Međutim, i pored srčanosti koju su uskoci pokazali, veća turska sila ih je uspela da rasturi. Stradalo je u tom boju oko 400 uskoka, a pri izgonu Turaka koji su prodrli u Ravne Kotare poginuo je i Vuk Močivuna. Harambaše Janković i (Matija?) Miljković*** dopali su ropstva i, kao junaci

* Glava mu je, kao i drugih znamenitih junaka (Stevan Subotić, Bajo Pivljanin), poslata sultanu u Carigrad (glave Vuka Mandušića i Vuka Močivune dospele su do najbližih paša). Posle Ilije serdar je postao brat mu Filip Smiljanić, koji je ubrzo stradao u tuči sa mletačkim vojnicima (1656).

** Alija Bojičić poginuo je sa nekoliko Turaka 1663. g. na Cetini. Nagrađeni su od mletačkih vlasti za to harambaša Mihajlo Miličević i barjaktar Đurađ Radnić.

*** Miljkovići se u narodnom predanju mešaju sa Smiljanićima, što se odrazilo i u narodnoj pesmi „Ropstvo Janković Stojana” u kojoj se kao rob pominje Ilija Smiljanić. U istorijskim dokumentima o uskocima zabeleženi su i Petar i Ilija Miljković. Kao harambaše i serdari pominju se i Milkovići (Miljkovići?).

na glasu, poslani su na poklon sultanu u Carigrad, koji ih je prihvatio kao svoje robove, koji se, za razliku od drugih, nisu mogli otkupiti!4,5 Posle 14 meseci provedenih u Carigradu (a ne devet godina i sedam meseci, kako se peva u narodnoj pesmi) Janković i Miljković su uspeli da iskoriste smanjenu tursku budnost zbog boravka nepopularnog sultana Mehmeda IV u okolini stare prestonice Jedrena, gde je boravio radi lova i razonode,7 pa su pobegli – ne zna se da li kopnom ili morem – u leto 1667. g. i ponovo se pojavili u Kotarima, što je snažno odjeknulo u evropskom hrišćanskom svetu, s obzirom da je to bio nesvakidašnji podvig. Pri bekstvu Stojan je ubio Halil-bega Durakovića, sina turskog velikaša, a čim je stigao u Kotare ponovo se stavio na čelo uskoka i nastavio da ratuje, pustošeći turske teritorije.* Kad je 1669. godine završen Kandijski rat, zadarski generalni providur za Dalmaciju i Albaniju Antonio Priuli pismeno je posvedočio o Stojanovoj hrabrosti, navodeći njegova junaštva, a mletački dužd Domeniko Kontarini je izdao dukalu (diplomu) 1670. g. kojom Stojana Mitrovića predlaže Senatu za viteza Sv. Marka (Sveti Marko je zaštitnik Venecije, koja se nazivala i Republika Svetog Marka), što je Senat i usvojio, podarivši Stojanu zlatnu kolajnu u vrednosti od 100 dukata i posebnu dolamu. Kao Stojanovi podvizi u ratu pominju se tom prilikom sledeći: pogubio je Ali-bega Durakbegovića, odsekao glavu Redžep-agi Filipoviću kod Cetine (Filipovići – srpska poturčena porodica iz Glamoča – bili su, kao što je već rečeno, čuveni turski junaci), posekao je Agu Velagića u Rudopolju (Velagići su i danas veliko mesto kod Bosanskog Petrovca) i Halagu Pajalitovića na kninskom polju Kosovu i „mnoge druge”, stekao više robova i „dušmanu naneo znatne štete”.4,5

Avgusta 1670. g. Stojan Janković za svoje junaštvo dobija od Mletaka kao nagradu znatne komplekse zemlje (400 gonjala, što je preko sto hektara; gonjal – 2593 m2) u Ravnim Kotarima i kuće u naselju Islam Grčki, što je prethodno pripadalo Turčinu Jusuf-agi Duriću. Pošto je pri tursko-mletačkom razgraničenju sledeće godine Islam, u koji se Stojan bio preselio, pripao Turskoj, on dobija zauzvrat kuću u samom Zadru, u Rajskoj ulici (Paradiso). Druži se u to vreme sa Bajom Pivljaninom kada se ovaj 1674. g. preselio iz Istre (kuda je sa svojim hajducima bio izmešten iz Boke Kotorske, a prema sporazumu Turaka i Mlečana) u Zadar i sa njim se orođuje udavši sestru Anku za Bajovog brata Mitra.

** U dostupnim dokumentima nije zabeleženo kojim putem su naši junaci pobegli, da li morem ili kopnom. Mada bi lakše bilo pobeći kao „slepi putnik” na kakvoj mletačkoj galiji, verovatnije je da se u stvarnosti zbilo onako kako narodna pesma kazuje, a što se možda pevalo već u ono vreme: da su Janković i Miljković uspeli da se domognu konja i novaca i da su, znajući turski jezik i predstavljajući se kao Turci, pobegli kopnom, zamećući tragove. Ne bi bilo čudno da je i sam Stojan podsticao guslanje takve pesme.

Sa ženom Vinkom (ili Vukom?) izrodio je Stojan sinove Nikolu i Đurđa i kćer Anastasiju. Juna 1676. godine, a prema hronici Zadranina Teodora Rinaldija, u nastupu ljubomore ubio je suprugu, koju je, navodno. zatekao kako greši sa nekim njegovim prijateljem: ljubavnik je, iako ranjen iz Stojanove kubure, uspeo da pobegne, a žena Stojanova je izdahnula nakon tri udarca sabljom. O samom činu ostala je priča kod potomaka Jankovića, odnosno Desnica, da je navodno Stojan bio bez razloga ljubomoran, jer je njegov kum uoči odlaska u Veneciju bio došao da se oprosti i pozdravi, ali pošto Stojana nije bilo kod kuće on se tada zapriča sa Vinkom i priupita kumu šta da joj iz Venecije donese, a ona mu, zadigavši suknju, pokazivala obuću kakvu je želela i to baš u momentu kada je banuo Stojan!4 Izgleda da Janković za svoje nedelo nije odgovarao vlastima, odnosno da je imao svedoke o opravdanosti svoga postupka, jer se iste godine oženio sa Antonijom Reci, Grkinjom, grko-katolkinjom po veroispovesti (pravoslavci koji priznaju papu za vrhovnog poglavara), sa kojom je imao decu Magdalenu, Janka, Mariju i Slobodana*, koji su rano poumirali, ali i sina Konstantina, koji ga je nadživeo.

Stojan Janković je bio nepismen, ali to nije smetalo da godine 1681. bude od mletačkih vlasti imenovan serdarom svih Morlaka (odnosno uskoka), sa tada velikom mesečnom platom od 25 dukata. Nakon poraza Turaka pod austrijskim Bečom u jesen 1683. g. u Ravnim Kotarima i Kninskoj Krajini dolazi do meteža naroda i ustaničkog gibanja koje predvodi Stojanov brat Ilija Mitrović, o kome je ostalo predanje da je bio vrlo nemiran i neukrotiv. Na kratko su mu se bili pridružili i Bajo Nikolić – Pivljanin i Bajov brat Mitar. Da bi se Ilija smirio i izbegao rat sa Turcima, mletačke vlasti oktobra konfiniraju Stojana u Veneciju, što govori da je izgleda i sam Stojan podsticao ratničke uskočke strasti. Njegovo sklanjanje iz Ravnih Kotara deluje smirujuće na vođe ustanka, pa Mlečani već u decembru vraćaju Stojana kući. Do tada je dobar deo severne Dalmacije pod kontrolom uskoka. A kada je i Venecija, ušavši u savez sa Austrijom, objavila rat Turskoj u proleće 1684. g. Stojan se ponovo nalazi na bojištu. U leto iste godine ranjen je u ruku pri sukobu uskoka sa turskim pljačkaškim odredom kod Knina. Tom prilikom poginulo je oko 120 Turaka. Avgusta je, zajedno sa serdarom Smoljanom Smiljanićem – sestrićem pokojnog Ilije Smiljanića** – i 5000 uskoka, poharao Glamoč i dvorove alajbega Filipovića, a u povratku je kod Grahova razbio vojsku bosanskog Mazul-paše.

* Slobodan je zabeležen u talijanskim spisima kao Liberon. Po tome pravnik i pisac Slobodan Jovanović ne bi bio prvi Srbin sa tim imenom. kako se, inače, često tvrdi!

** Smoljan Smiljanić, Stojanov ratni drug, I bio je veliki junak, a serdarstvo je dobio posle smrti Filipa Smiljanića. Prezime je uzeo po ujaku Iliji. Narodno predanje je mnoge njegove podvige pripisalo Iliji Smiljaniću, stopivši na taj način te dve ličnosti u jednu. Nakon smrti Smoljana Smiljanića mesto serdara donjih Ravnih Kotara pripalo je Boži Milkoviću (1688).

Bio je sa Smoljanom Smiljanićem i u proleće 1685. g. u napadu na Sinj, kada je mletačka vojska potučena od nadmoćne turske vojske koju su predvodili hercegovački i bosanski paša, pa se mletački komandant generalni providru Petar Valijer jedva spasao bekstvom. Iste godine u leto upao je Stojan Janković sa svojim Morlacima uspešno u tursku Liku i pustošio je, a potom je određen da sa 800 uskoka štiti planinske prelaze od bosanskih Turaka.

U julu iste godine prodro je duboko u tursku teritoriju u zapadnoj Hercegovini, napadajući Čitluk i Ljubuški. Potom opet kreće prema Lici, na Gračac, u dogovoru sa austrijskim generalom iz Karlovca, ali je austrijska vojska zakasnila, pa napad na grad biva odbijen. U septembru prodire Stojan Janković sa uskocima u Bosnu do Vakufa i Bilaja, odakle prevodi mnoštvo pravoslavnih Srba na mletačku teritoriju. Samo u godini 1685. preveo je Stojan Janković preko 5000 ratnika sa turskog područja na mletačko i tako osnažio svoje uskočke odrede.

Januara 1685. Janković je sa 2000 ljudi napao lički Lapac, zapalio dvore Ibrahima Pašića i zarobio bihaćkog Idriz-agu, a sa sobom poveo preko hiljadu novih uskoka, koji su smešteni u Bribir i Ostrovicu.

Jula iste godine sa 5000 pešaka i 1500 konjanika napada Livno. Tada je pod Glamočem posečeno 200 turskih konjanika. Septembra Stojan Janković i serdar Smoljan Smiljanić opustošili su ponovo okolinu Livna i ubili čuvenog turskog četobašu Karaliju. U novembru su Stojanovi sinovi Nikola i Konstantin imenovani za komandante regimenti (pešaka, odnosno konjanika), pa Stojan vrbuje ljude i za njihove odrede.

U decembru je presreo Turke iz Knina koji su pod komandom Osman-ćehaje Đevrskovića prodrli do Perušića, oteo im plen i ubio barjaktara Selama Topića. Učestvovao je i u osvajanju Sinja. Ime Stojana Jankovića unosilo je strah u neprijateljske redove, a radost u duše Srba i hrišćanskog sveta. Sam srpski patrijarh Arsenije III Čarnojević nameravao je 1686. g. da u Dalmaciju, u dogovoru sa Stojanom, pošalje kao pomoć i ohrabrenje Srpstvu svojih 100 naoružanih konjanika.

Uspešno ratuju i Stojanova braća Zaviša i Ilija. Krajem januara 1687. g. Stojanu umire žena Antonija. Početkom avgusta Stojan je opustošio sa uskocima Liku i Krbavu. Ovaj čuveni uskočki starešina, opevan u brojnim srpskim junačkim pesmama, poginuo je 23. avgusta 1687. godine prilikom mletačkog napada na Duvno. Po izveštaju mletačkog komandanta konjice Antonija Zena desilo se to na sledeći način:

Generalni providur Ćirolamo Kornaro naumi da osvoji Herceg Novi u Boki, pa uputi komandanta konjice Antonija Zena da sa Stojanom Jankovićem ide u Sinj i da vrši upade u Bosnu i veže za sebe bosanske Turke. Oko 20. avgusta Zeno stigne u Sinj i istog dana sazna da je hercegovački alajbeg, umesto bosanskog paše Atlagića koji je bio na ratištu u Ugarskoj, došao sa spahijskom vojskom u Duvno. Zeno se odmah pokrene sa Stojanom Jankovićem. Sa 1000 kotarskih konjanika, 2300 kotarskih pešaka (Morlaka) i 300 plaćenih konjanika 23. avgusta osvane pod Duvnom, potuče u prvom naletu spahije, a alajbega opkoli u džamiji. Kotarani opljačkaju i popale Duvno i useve u polju, ali dok su to radili i dok se Zeno spremao da napadne na opkoljenog alajbega, ukaže se, posle podne, turski pomoćni odred od strane Livna. Zeno pozove vojsku da se okupi oko njega, ali se uskoci povuku prema brdima, ne slušajući njegove naredbe. Oko 18 časova Turci počnu sve više da naviru, pa Janković, koji je dotad već posekao tri turske glave, krene sa desetak pratilaca na Turke, ne bi li osokolio uskoke. Pošto Turci nisu hteli da se povuku, a Stojan nije odustajao i pored Zenove opomene, Zeno isturi jedan eskadron konjice pod komandom kapetana Radoša, a naposletku krene i sam sa plaćenom konjicom da Stojanu pomogne. Nastade okršaj sa Turcima koji je trajao nekoliko sati. U njemu pogine mnoštvo uglednih Turaka, među kojima i neki pripadnici familija Čengića i Filipovića. U boju nastrada i Stojan Janković. Prvo ga pogodi puščani metak, a potom dobi udarac sabljom preko leđa. Iznesen sa poprišta tako teško ranjen, uspeo je, pre smrti, da zamoli Zena da se pobrine za njegove sinove, objašnjavajući da je hteo da Turke namami, po ranijem dogovoru, u otvoreno polje. Umro je posle nekoliko časova. Za to čitavo vreme Moralci nisu hteli da ulaze u bitku sa nadmoćnom turskom vojskom.

Zeno na kraju zaključuje o Stojanu: „Poginuo je doista onako kako je i živeo: kao veliki vojnik. I može se kazati da je sam potražio smrt, jer su sile bile i previše nejednake…” Sahranjen je, verovatno, u crkvi u Budinu (kojeg više nema), mada se ne isključuje mogućnost da je sahranjen i u Islamu Grčkom, kod svoje kule. Po predanju uskoci su Stojanovu utrobu zakopali u Duvanjskom polju, navalivši na nju gomilu kamenja, a telo mu preneli u Kotare i sahranili u crkvi u Budinu. Umesto Stojana na mesto kotarskog serdara postavljen je njegov brat Zaviša Janković, koji se takođe isticao hrabrošću. Stojana Jankovića, koji je imao osmoro dece, nadživela su samo dva njegova sina: Nikola, sin Vinkin, vojnički starešina na Levantu, koji je život završio 1688. i Konstantin, sin Antonijin, kapetan konjičke čete, koji je umro 1692. godine. Porodica Janković ugasila se 1731. godine smrću serdara Ilije Jankovića, Zavišina sina (Zaviša, takođe vitez sv Marka, umro je 1702, Ilija Mitrović, mlađi Stojanov brat, nešto ranije, 1693, – postojala je sumnja da je, nepokoran, otrovan od Mlečana), pa je titula serdara, sa prinadležnostima, prešla na sinove Zavišine kćerke udate za pukovnika Todorisa Dede, Grka, ali se i porodica Dede-Janković ugasila 1874. g. smrću konta Ilije Dede-Jankovića, koga u svojim sećanjima pominje Simo Matavulj.*

Kačić veli da je Stojana Jankovića pogubio puškom Mujo Nadžaković.8 Po B. Petranoviću Stojan Janković se u Carigradu oženio Turkinjom i izrodio dva sina (blizanci?), koji su se zvali Kulen-aga i Bešir-aga. Od njih su poreklom Kulenovići i Beširevići, koji to i priznaju (T. Maretić).9 Postojao je još jedan Stojan Janković – bio je to Stojanov sinovac, sin Ilije Mitrovića, koji je 1717. g. imenovan serdarom Gornjih Kotara i imao titulu konte.

Prema portretu koji je sačuvan, Stojan Janković je bio visok i vitak, čvrste i izdužene brade, jakih ufitiljenih brkova, smela i jasna pogleda, a uparađen nosio je veliku tamnu čalmu, belu košulju, ukrašene toke i bogato izvezen koporan, dok je za pojasom imao urešeno srebrno oružje – noževe i sablju. A narodni pevač ga je ovako bogato ukrasio u pesmi „Ženidba Stojana Jankovića”:

„Kada dođe Mustaj-beže Lički,
pjan katana pod jelikom spava
sav u srmi i u čistu zlatu:
na glavi mu kalpak i čelenke,
jedan kalpak, devet čelenaka;
pokraj njih je krilo okovano,
valja krilo hiljadu dukata;
na plećima zelena dolama,
na dolami trideset putaca,
svako puce po od litru zlata,
pod gr’ocom od tri litre zlata,
i ono se na burmu otvara,
u njem nosi za jutra rakiju;
po dolami troje toke zlatne,
zlatne toke po od dvije oke,
dvoje vite, a treće salite;
na nogama kovče i čakšire,
žute mu se noge do koljena,
pobratime kako u sokola;
iz kovči su sindžiri od zlata,
na sindžirim’ sitne titreike,
što đevojke nose o gr’ocu;
opasao mukadem-pojasa,
za pojasom devet danickinja
sve u čisto zaljevene zlato;
o bedri mu sablja okovana,
na sablji su tri balčaka zlatna
i u njima tri kamena draga,
valja sablja tri careva grada;
u krilu mu leži pavtalija,
na njojzi je trideset karika,
svaka pavta od deset dukata,
kod nišana od trides’t dukata,
više zlata nego ljuta gvožđa.
Kada junak iz travice dine,
uz jelu se uzvijaju grane.”

* Ovaj autor može da posvedoči da je u Islamu Grčkom do najnovijeg rata postojala (1990) dobro očuvana kula Stojana Jankovića, podignuta na sprat i sa dvorišnim prostorijama za poslugu. U dnu kule nalazila se podrumska prostorija koja je služila kao zatvor (tamnica), iz kojeg je zarobljenik mogao da vidi okrajak prirode kroz omalen prozor utvrđen gvozdenim šipkama. Oko kule je bila ozidana visoka ograda. U neposrednoj blizini dvora Jankovića nalazi se kapela, u kojoj je sahranjen i Vladan Desnica, potomak Jankovića po ženskoj liniji i čuveni pisac romana „Proljeća Ivana Galeba“. Čitav kompleks imao je memorijalni karakter, a kao vodič je služio muški potomak porodice Desnica. Nakon pada Republike Srpske Krajine 1995. godine, kula Stojana Jankovića je, prema svedočenjima, temeljno opljačkana od hrvatskih postrojbi.

DR STOJAN BERBER
Učiteljski fakultetSombor

Literatura

1. Berber, Stojan (1997): Srpske junačke pesme Krajine, Banjaluka: Glas srpski,Priština: Novi svet.
2. Desnica, Boško (1991): Stojan Janković i uskočka Dalmacija, Beograd: SKZ.
3. Đurić, Vojislav (1977): Antologija narodnih junačkih pesama, Beograd:
SKZ.
4. Istorija kotarskih uskoka, 1646–1684, sv. I (1950), priredio Desnica
Boško, Beograd: SAN.
5. Istorija kotarskih uskoka, 1646–1684, sv. II (1951), priredio Desnica
Boško, Beograd: SAN.
6. Kačić-Miošić, Andrija (1956): Razgovor ugodni naroda slovinskoga,
Zagreb: Zora.
7. Maretić, Tomo (1966): Naša narodna epika, Beograd: Nolit.
8. Samardžić, Radovan (1983): Veliki vek Dubrovnika, Beograd: Prosveta.
9. Stanojević, Gligor (1987): Dalmatinske krajine u XVIII vijeku, Beograd:
Istorijski institut, Zagreb: Prosvjeta.
10. Stefanović Karadžić, Vuk (1964): Srpske narodne pjesme, knjiga treća, Beograd.

Iz „Bosanske vile“

U hramu Svetog Đorđa na Čukarici parastos povodom 327 godina od smrti najslavnijeg srpskog uskoka. Okupili se ponosni potomci uskoka iz Ravnih Kotara i Bukovice na pomenu slavnom pretku.

Po, šesti put, Srbi poreklom iz Ravnih Kotara i Bukovice, okupili u hramu Svetog Đorđa u beogradskom naselju Čukarica. Okupili se ponosni potomci uskoka na parastosu slavnom pretku Stojanu Mitroviću Jankoviću. Uskoku čije je junaštvo, i posle 327 godina od njegove pogibije, trajno zapisano na stranicama srpske istorije. I, epske poezije. A, koga junaštvo uvede u narodnu pesmu, kažu stari, onda mu je slava večna.

Zahvaljujući tim narodnim pesmama, tvrdi Srđan Volarević, književnik iz Beograda, i dan-danas se zna o hrabrosti i plemenitosti, o veličini i moći koja se širila oko Stojana Jankovića. Ali, za istoriju našeg roda, naročito Srba u Dalmaciji, kaže, mnogo su važniji istorijski podaci koji ukazuju da je u 17. veku lako mogao postati vođa svih Srba. Vek i po pre Karađorđa.

– Čvrsto svedočanstvo imamo u jednoj stidljivoj nameri pećkog patrijarha Arsenija Trećeg Čarnojevića – otkriva Volarević. – On je 6. decembra 1686. godine, na jedan diplomatski, odmeren način, Stojanu Jankoviću poručio „da bi se u njegovoj ličnosti mogao naći onaj koji bi sve Srbe poveo u sveopšti i oslobađajući ustanak“. Da li su do Stojana stigle te poruke, mi to možda nećemo saznati.

Istorija, ipak, nedvosmisleno zna životni put dečaka, dalmatinskog Srbina „ne starijeg od 12 godina“, koji sa golom sabljom u rukama, ratuje protiv Turaka za „račun Venecije“. Dečaka koji živi u Ravnim Kotarima, kraju gde su se vekovima dodirivale tri religije i tri carstva. Kraju u kom je, kako se često govorilo, „srpstvu-pravoslavlju, bilo lasno mrijeti“.

– Teško da danas, odavde, možemo videti šta je nosila Stojanova duša u času prvog boja. Ali, znamo da je s ocem, slavnim megdandžijom, Jankom Mitrovićem, koji se iz sela Zelengrada nastanio u Žegaru, s turske uskočio na teritoriju Mletačke republike, u zaselak Budin, pored današnje Maslenice. Na mletački vojni platni spisak Stojan je, kao nejako dete, što znači nepunoletan, dospeo februara 1650. U narednim godinama njegovi uskoci su ga izabrali za harambašu, a, potom i za glavara pošto je na megdanu pogubio neustrašivog Ali-bega Durakbegovića – priča Volarević.

Slavno robovanje, bez prava na otkup, podseća naš sagovornik, Stojanu se zalomilo 9. marta 1666. godine. Ipak, posle 14 meseci, osvanuo je među svojim uskocima i odmah na megdanu pogubio silnog Redžep-agu Filipovića. Ubrzo je, samo u jednoj bici, kod reke Cetine, pogubio 70 Turaka, a zarobio 30. Kod Udbine je, potom, posekao devet Turaka, zarobio sedmoricu i komoru konja. Ostalo je zapisano i da je u Rudopolju posekao 90 glava, agu Velagića pogubio na megdanu, pa agu Palijatovića, njegovim mačem, na dalmatinskom Kosovu.

– Sredinom marta 1670. godine, u Duždevoj palati u Veneciji, održana je sednica na kojoj je proglašen vitezom Svetog Marka. Uz sve počasti za zasluge u borbi protiv islama, zvanje viteza donosi mu pravo na grb, dodeljuje mu se kuća u Islamu, docnije Islamu Grčkom, uz večno pravo na zemlju u obimu od 400 gonjala odnosno 310 jutara – pripoveda Volarević i podseća da je, deceniju docnije, Janković Stojan „proizveden u poglavara svih Srba“.

To je bio, kaže, sedam godina, do „neustrašivog sudara s Turcima“ na Duvanjskom polju. Pao je teško ranjen, puškom i sabljom. S leđa! U sumrak, 23. avgusta 1687. godine, podlegao je ranama.

– Ostalo je, ipak, živo predanje i naša obaveza da je prenesemo pokolenjima. Da slava srpskog junaka, uskoka, serdara Janković Stojana, ne utihne dok je Srba – poručuje Srđan Volarević.

LASNO ĆEMO AKO JESMO LjUDI

OD mnogobrojnih epskih pesama koje su opevale junaštvo slavnog uskoka, najpoznatija i najdirljivija je „Ropstvo Janković Stojana“. Istoričari književnosti je posebno izdvajaju zbog „veličine i trajne vrednosti“ Stojanovog odgovora svatovima spremnim da, posle bogate prosidbe, odvedu njegovu ljubu. Reč je o stihovima:

„Lasno ćemo mi za vaše blago, lasno ćemo, ako jesmo ljudi“.

 Za „Večernje novosti“ J. Matijević | 31. avgust 2014.

Javor, 1876.