Stradanje Srba u Bosni i Hercegovini u Velikom ratu 

Stradanje Srba u Bosni i Hercegovini u Velikom ratu 

Okružni trebinjski paroh Vladimir J. Popović dopunio epohalno delo Vladimira Ćorovića o masovnom ubijanju, progonu i vešanju Srba u Bosni i Hercegovini u Velikom ratu 

Piše: Predrag Savić, advokat i pisac

1. Genocid po diktatu Bečа

 

O stradanjima srpskog naroda i ratnim zločinima nad srpskim narodom u Velikom ratu u Brozovo vreme nisu nas učili u školama, valjda zarad očuvanja bratstva i jedinstva. Otuda se malo zna o jedinstvenom genocidom, zločinačkom poduhvatu austrijskih vlasti u Bosni i Hercegovini koje su i bez ratnih operacija ustanovile preke sudove i krvoločno istrebljivale sopstvene „zemaljske podanike“–Srbe, podstičući masovne progone, ubistva, pljačke, silovanja, paljenja celih tela, interniranja, uzimanje talaca… I za sva ta zverstva i zločine izostale su adekvatne kazne. To je bio odistinski genocid koji se potom proširio na Mačvu, Jadar, Podrinje … Bilo to i svojersni predznak , nesto poput „zagrejavanja“ i najava , koju nismo adekvatno cenili, da će  genocidni ataci  na srpski i pravoslavni živalj dogadati još dva puta u prošlom veku!

To bolno i neshvatljivo zabašurivanje istine iz ideoloških razloga, kome smo očigledno mi Srbi više nego skloni, donekle su ispravljali kroz lične podvige i zapise pojedini ljudi kojima to nije bilo prvenstveno profesionalno zanimanje. Jedan od takvih je i Vladimir J. Popović, okružni protojerej i paroh trebinjski. On je napisao kratku ali, preciznu, stilski doteranu, prepunu dokaza studiju „Patnje i žrtve Srba sreza trebinjskoga 1914.-1918“.

Ovim delom prota Popović je zadužio za sva vremena pripadnike srpske nacije i poput Hadži Ruvima koji je na marginama crkvenih knjiga u 18. veku beležio podatke o turskom genocidu nad hrišćanskim življem i svetinjama, što je bitno doprinelo da se sačuvaju dokazi i sećanje na srpske mučenike i stradalnike. Današnja pokoljenja zahvaljujući takvim pisanim podvizima mogu saznati šta je sve srpski narod izdržao, kroz kakve je Golgote prošao i koliko je skupo sloboda plaćena. Bitne pouke  ipak, kao nisu izvučene već se  olako dozvolilo da u Drugom svetskom ratu srpski  narod pretrpi još strašniji genocid.  Da su ove pouke i krvava iskustva nisu valjano vrednovali i dokaz je, to  što su krajem prošlog veka Srbi sa porostora Krajine i Zapadneslavonije, i uopšte iz Hrvatske etnički su počišćeni!

Prota Popović je pomenuto delo objavio u Trebinju, na Vidovdan 1929. godine. U originalnom izdanju „Patnji i žrtva Srba sreza trebinjskoga 1914.-1918“ (potpisnik ovih redova kupio ga je na buvljaku pre 35 godina) koje ima 68 stranica ne navodi se izdavač. Ovo protino delo predstavlja pravu dopunu i potporu velikoj studiji briljantnog i neprevaziđenog Vladimira Ćorovića. Objavljenoj još 1920. godine pod naslovom „Crna knjiga, Patnje Srba Bosne i Hercegovine za vreme svetskog rada 1914-1918 godine“.

Prota Popović je, verovatno, inspiraciju za naslov svoje knjige našao u podnaslovu Ćorovićevog dela. Crna knjiga Vladimira Ćorovića, jednog od najpouzdanijih i najvećih istoričara koje je imao srpski narod, koje neminovno kao i ostvarenje prote Popovića pokreće razne asocijacije i budi potrebe za određivanjem prema događajima i akterima koji čine njenu osnovnu sadržinu. U svakom slučaju oba ostvarenja nastala su iz duboke emotivnosti, saosećajnosti i proživljenosti iz potrebe da se zanavek zapamte strašni događaji i krvoločno istrebljivanje sopstvenih državljana, od strane države za koju se ranije mislio i pisalo da je dostigla visok stepen vladavine prava i pravne sigurnosti. Oba dela su trebala da budu opomena i pouka čitavom stradalačkom srpskom pokoljenju na koje se sručio Veliki rat.

Može se zaključiti da delo prote Popovića je autorsko izdanje, a ta činjenica bila je, navodno, razlog da potpisniku ovih redova urednici u „Večernjim novostima“ 1986. godine kažu da je to jedan od povoda što novinarska priča o zapisima prote Popovića nije podobnija za objavljivanje. Nekako u to doba objavio sam u nedeljnom izdanju priču o problemima Srba u Preševu, koji su govorili da je Skenderbeg Poturica. U kompletu sa idejom da pišem o mračnoj temi o stradanju u trebinjskom srezu izazvao sam bes pojedinih urednika. Od ozbiljnije kazne spasio me je legendarni urednik fotografije „Novosti“ Branko Bosić i to jednim neuobičajenim govorom na Redakcijskom sastanku, punim pretnji i psovki, ideološki nastrojenim kritičarima. Ohrabreni Brankovim nastupom na moju stranu stadoše i tadašnji pomoćnici urednika u dopisnom odeljenju Andrej Dornik i Milan Mićović. Neko od njih mi potpuno potištenom i uplašenom dao savet:

„Čuvaj tu vrednu knjižicu, promeniće se vremena, biće ona uvek aktuelna. Tako nešto se mora čuvati od zaborava.“

Priču o proti Vladimiru J. Pavloviću, koji je ukazom kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića dobio orden Svetog Save, poslao mi je neko od saradnika „Novosti“ iz Hercegovine. Problem je bio što ti biografski podaci nisu imali adekvatan izvor. Nije se znalo od koga su dobijeni, koji je njihov novinarski i istorijski izvor. Da li su prepisani iz nekog dokumenta ili ih je neko usmeno saopštio. Praksa u „Novostima“ nije bila da se citiraju dopisnici i saradnici, niti se da se piše „ja“ u prvom licu. Tek nedavno u „Biografijama Srbi zapadno od Dunava i Drine“ autora Jovana S. Radojičića  u izdanju „Prometeja“ iz 2009. godine, pronađoh priču koja se u potpunosti podudara sa podacima koje sa dobio pre 35. godina.

 

Prota Vladimir Popović je sin sveštenika Jovana i majke Anđe, rođene Kostić. Rođen je selu Mesari 13.jula 1883. godine. Školovao se u manastiru Duži, kod Trebinja. Bogosloviju je završio u Reljevu kod Sarajeva. U sveštenički čin rukopoložen 1908. godine kada je dobio parohiju u rodnim Mesarima  (obuhvatala je devet sela, sa oko 1600 parohijana ). Za vreme Balkanskih ratova je bio poverenik Crvenog krsta za Crnu goru i Srbiju. Posle Sarajevskog atentata proti Popoviću je među prvima određena kazna konfiniranja (jedna vrsta kužnog pritvora).

I početkom Drugog svetskog rata prota Popović se našao u smrtnoj opasnosti. Od ustaških kama, kojima su želeli da ostvare HDH program pogroma Srba, ovaj sveštenih spasio se posle hapšenja i boravka u logoru Capragu, dolaskom u Srbiju. Umro je 1950. godine u Trebinju! Pored pomenute studije napisao je još dve knjige: „Istorijski pregled manastira Tvrdoša i Duži“ i „Krsno ime – slava“.

Popovićevo svedočenje o zločinima u trebinjskom srezu je njegovo životno delo a povod za njegovo pisanje opisao je sledećim događanjima i rečima:

„Evakuacija, internacija, taoštvo, palež sela, otimanje blaga (stoke), pljačka i haračluk, vješanja, ubistva i silovanja ponovo se zacariše.“

Da su ove konstatacije prote Popovića apsolutno tačne dokazuje jedan kratak ali politički vrlo važan u memorandumu bosanskih političara, koji je podnesen grofu Stevanu Tisi u Sarajevu 20. septembra 1918., kad je došao da se informiše o prilikama u Bosni i Hercegovini i da provede izvesnu agitaciju za rešenje bosanskog pitanja u ugarskom smislu. Memorandum u kojem se upozorava na gaženje minimuma ljudskih i ustavom zagarantovanih prava u borbi austrijske države protiv svojih državljana u BiH, koji je započeo tako što je uhapšeno nekoliko hiljada Srba i strpano po raznim tamnicama i kazamatima bez sudske i bez administrativne istrage ili presude. U proglasu dalje navodi delovanje prekih sudova i presude koje nemaju veza sa pravom i pravdom i ustavom zagarantovanim pravima i pravnom državom. U proglasu opisano je i zašto se slovenski živalj u BIH oseća kao roblje. U tekstu ovog vrlo politički i pravno značajnog dokumenta stoji i sledeće:

„Prije rata imali smo bar neku sjenu ustavnosti i to malo sudelovanja u državnoj upravi počelo je stvarati užu vezu između naroda i države. Došao je rat. Kod nas se pokazao ne samo kao strahota borbe države protiv države, nego kao strahota borbe države protiv vlastitih državljana. Relativna većina naših sugrađana, t. j. svi Srbi pravoslavni bili su izraženi najstrašnijim progonima. Izgledalo je tako, kao da svakog pravoslavnog Srbina smatraju atentatorom. Srbima je bio u monarhiji navešten rat već strašnim, poduzetim pod zaštitom javnih vlasti, progonima. Na početku rata uhapšeno je nekoliko hiljada Srba i strpano po raznim tamnicama i kazamatima bez sudske i bez administrativne istrage ili presude. Usljed lošeg i nečovječnog postupka znatan dio tih ljudi je obolio i podlegao. U svakom selu u svakom gradiću uzet je veći broj taoca. To je institucija, koju ne poznaje pravo nijedne kulturne i pravne države ovog veka. Po toj instituciji bivaju građani vlastite države uhapšeni i predani vojnicima s tom napomenom, da ih ti vojnici imaju pravo odmah ubiti, čim se makar što desi, čime bi bili ugroženi interesi vojske, sigurnost mostova i željeznica. Po toj instituciji imali su dakle građani da plate glavom za tuđa dela, koja su često bila plod podmetnute lične osvete. Mnogi od njih ubijen je bez krivnje, a mnogi bez ikakva razloga.To znači povredu najprimitivnijih prava čovječijih, to znači gaženje velikog načela pravnog, postavljenog još u srednjem veku, a koje glasi: poena teneat actoris.“

Ovaj memorandum potpisali su: Risto Hadži-Damjanović, Mato Bekavac, Pero Todorović, Đuro Džamonja, Jovo Pešut, Gavro Gašić, Đorđe Pejanović, dr fra Julijan Jelinić, Karlo Cankar, dr Ljubo Simić, Gligorije Jeftanović, Vojislav Šola, Dr. Jozo Sunarić, Pero Stokanović, dr Milan Jojkić, Danilo Dimović, Fra Ljubo Galić, dr Savo Ljubibratić, dr Luka Čabrajić, dr Vlado Andrić, Vjekoslav Jelavić, Stjeran Subašić, dr Marko Alaupović, dr fra Karlo Ikić. U memorandumu se dalje navodi i „to su došli kazneni progoni pred vojnim i građanskim sudovima“ i posebno upozorava na sledeće:

„Mi moramo da istaknemo da je to pravosuđe preterano strogo sudilo ne samo u pogledu kazne, nego i u pogledu kvalifikacije čina. Sudilo se na smrt, gde za to predpostava zakonskih nije bilo. Samo blagost, čovječnost i milost mladog vladara izbavila je veći broj osuđenika, koje su sudovi ne samo osudili na smrt, nego i predložili, da se smrtna kazna i ovrši. Kao poseban i karakterističan slučaj navodimo to, da je jedan narodni poslanik, umirovljeni profesor, otac šestero dece, lišen penzije i osuđen na tešku tamnicu mada je uživao imunitet – za to, što u saborskoj sednici 1. nije ustao, kad je predsednik javio kraljevu zahvalu na čestitci za ozdravljenje, 2. što je došao u običnom odelu na žalobnu sednicu za pokojnim prestolonaslednikom [slučaj Šćepana Grđića].

Osim sudskih progona i justifikacija, mnoštvo je naših Srba ubijeno, zapaljeno i obešeno bez istrage suda, i to ne samo muškaraca, nego žena i dece. To su većinom činile uz redovitu vojsku one čete, što ih je uz plaću svakakvih elemenata osnovao general Potijorek. Od tih elemenata, koji su organizovani i komandovani bili, pretrpio je naš narod najužasnije patnje.

I ako se po veri razlikujemo, mi smo sinovi jednog naroda, mi smo krv iste krvi. Ideja narodnog jedinstva Hrvata, Srba i Slovenaca prodrla je u sve narodne slojeve. Ona je postala političkom verom i dogmom našeg narodnog bića. Zato muke i patnje, što ih je morao srpski deo jedinstvenog našeg naroda trpiti, odjeknule su duboko u srcu i duši Hrvata i Slovenaca.“

 

2. Austrijanci planirali istrebljenje Srba

Trebinjski prota Vladimir J. Popović je po ugledu na velikog istoričara Vladimira Ćorovića napisao knjigu „Patnje i žrtve Srba sreza trebinjskoga 1914.-1918.“ u kojoj konstatuje i potvrđuje da su pitanju genocidi i ratni zločini .  Njegovo delo bilo je i neshvaćena opoemena da se genocid nad Srbima može opet ponoviti!

Prota Popović pažljivo upoređuje i analizira petvekovne turske i austirijske zločine. Po njegovim rečima „razlika između Austrije i Turaka jeste samo u tome što je Austrija radila sa planom, a Turska bez plana.

Memorandumu bosanskih političara koji je podnesen grofu Stevanu Tisi u Sarajevu 20. septembra 1918. godine, precizno opisuje političku situaciju u BIH za vreme Velikog rata i da prota Popović ima i dobar osećaj za geopopolitiku. Ovaj memorandum potpisali su: Risto Hadži-Damjanović, Mato Bekavac, Pero Todorović, Đuro Džamonja, Jovo Pešut, Gavro Gašić, Đorđe Pejanović, dr fra Julijan Jelinić, Karlo Cankar, dr Ljubo Simić, Gligorije Jeftanović, Vojislav Šola, dr Jozo Sunarić, Pero Stokanović, dr Milan Jojkić, Danilo Dimović, Fra Ljubo Galić, dr Savo Ljubibratić, dr Luka Čabrajić, dr Vlado Andrić, Vjekoslav Jelavić, Stjeran Subašić, dr Marko Alaupović, dr fra Karlo Ikić. Oni dalje u drugom delu memoranduma poručuju:

„No nisu samo Srbi trpili usled strahovlade u početku rata i usled teškog pritiska vojničkog apsolutizma do danas. Svima nama u Bosni i Hercegovini oduzeta su ustavna prava. Vlada je radila kako se njoj najshodnije činilo, bez obzira na želje i potrebe naroda. Kod nas je narod usljed ogromnih ratnih žrtava i patnja propao. Slučajevi umiranja od gladi bili su obična pojava u pojedinim krajevima Bosne i Hercegovine. Toga ne bi bilo, da je narod po svom predstavništvu mogao vršiti svoj zakoniti upliv na državnu upravu. Nijedan narod monarhije nije morao doprineti razmerno toliko žrtvi u krvi, koliko ispaćeni narod Bosne i Hercegovine. Pored tih nerazmernih žrtava u krvi nametnute su našem obespravljenom narodu još i prekomerne žrtve u imetku.“

U memorandum se još decidarno ističe:

„Ni u jednoj pokrajini Austro-Ugarske monarhije nisu porezi ubrani u onoj visini kao kod nas, ni u jednoj pokrajini nisu ratna podavanja i rekvizicije u tolikoj mjeri i uz tako niske cijene provađane, kao u Bosni i Hercegovini. Naši seljaci, naši zemljoposednici lišeni su uz minimalne naknade njihovih zemaljskih produkata i stoke tako, da naše ekonomsko stanje nije samo došlo u krizu nego stoji pred katastrofalnom propasti.

Naše narodno predstavništvo raspušteno je, autonomija kotareva, okružja obustavljena je bila. Zakonom zagarantovana vjersko-prosvetna autonomija srpsko-pravoslavnih eparhija i uprava ukinuta je naredbenim putem. Sloboda sastajanja je potpuno ukinuta. O slobodi štampe ne može se ni govoriti. Ne dopušta se šta više ni dolazak novina u Bosnu i Hercegovinu, koje stoje pod cenzurom državnih odvjetnika u monarhiji. Sloboda kretanja, a da u blizini nema ratnih operacija, ograničena je tako, da i najkraći put ovisi o milosti policije i dozvoli vojničke vlasti. Svaki putnik koji dolazi iz monarhije u Bosnu dobiva utisak, kao da dolazi još i danas u stranu državu.

Politički osuđenici, kod kojih zakon propisuje posebno postupanje, čame još i danas kao obični osuđenici i zločinci u centralnoj kaznioni u Zenici u gvozdenim kavezima kao životinje, uz slabu hranu i neobično strogi postupak, koji se protiv njih do u tančine provodi. U Austriji je već davno izdana opća amnestija čak i za one, za koje su sudovi pronašli, da su kažnjiva dela protiv države za vrijeme rata počinili. U Ugarskoj nije u toj mjeri ni bilo osuđivanja.

Naš je sabor prihvatio zakonsku osnovu o uvedenju srpskohrvatskog jezika u Bosni i Hercegovini. Bosna i Hercegovina su zemlje sa isključivim stanovništvom srpskohrvatske narodnosti pa ta zakonska osnova ne samo da nije predložena na sankciju, nego se – premda je dobila predsankciju – njemački jezik naredbenim, zakonskim putem i praksom neobično širi u našoj upravi, dok se u isto doba izgoni iz uprave nama svima milo i sveto pismo Ćirilovo. Ove metode potječu iz glava centralista, koji jedinstvom nemačkog jezika hoće da provedu svoje ciljeve protiv kojih je Vaša Preuzvišenost ustala kao ministar predsednik, označivši takove ciljeve i težnje imenom, kakvo im pripada.“

U kratkim crtama izneli smo patnje, muke, nevolje i poniženja, što ih je narod u Bosni i Hercegovini pretrpio, a podnosi ih još i danas. Ovo je samo bleda slika naših prilika. Pojedine činjenice, kojih ima neizmeran broj, tek bi je osvetlile potpuno. Tada bi se tek mogla shvatiti tragedija našeg narodnog života. Od streljanja, vešanja, palenja i ubijanja nesretna sudbina dovela nas je do umiranja od gladi.

Uz ovakvo stanje i ovakav postupak prema nama svaki misaon i razborit čovek razumeće i naše raspoloženje, razumeće naše tmurne osećaje, isprepletene čemerom i gorčinom.

Naše osećaje razumeće naročito sin mađarskog naroda, koji je narod u borbi za svoju slobodu, za svoja narodna, građanska i ustavna prava doprinio ogromne žrtve i pretrpeo užasne patnje. Neka se Vaša Preuzvišenost duhom vrati u ona teška vremena, koja je mađarski narod pretrpio u godini 1848. i poslije toga. Pred Vas će izbiti slika brutalnog apsolutizma, u kome su Hajnau i Lambert vješanjem i streljanjem gušili narodni pokret mađarski i Vi ćete naći potpuno opravdanim, što se sav mađarski narod tuđio od apsolutističke i germanizatorske ere Bahova sistema, i što se je zanosio nadom na bolje vremena svoje ustavne i narodne slobode. Tako ćete i nas moći pravedno razumeti.“

Pototpsnici memoranduma dalje, poručuju:

„Treba da bude bolje, treba da bude drukčije, pa da se narod osvijesti i trgne iz ove apatije ove otuđenosti i potištenosti, da zna, da nije samo objekat upravne sile, nego da je građanin sa pravima i dužnostima.

Pretpostave za drugo raspoloženje i za drugi rad jesu ove: 1. Potpuna amnestija političkih osuđenika. 2. Naknada štete svim nevino nastradalim. 3. Osiguranje prehrane. 4. Uspostava ustavnosti sazivom raspuštenog sabora uz potpuno slobodne naknadne izbore. 5. Uprava zemlje može se predati samo ljudima saborskog poverenja. Tek kad ovo ispunjeno bude, može se putem narodnog predstavništva pristupiti rešavanju ostalih pitanja

Naš čitavi narod Srba, Hrvata i Slovenaca pretrpio je u monarhiji veoma mnogo za vreme ovoga rata. Danas još stoji Dalmacija, Slovenija, Istra, Koruška bez svojih zemaljskih predstavništva pod upravom tuđeg činovništva U Hrvatskoj je jedino održan ustavni režim. Pa i tamo ispadaju svaki čas pretnje sa strašilom neustavnosti i komesarijata, a jednoglasno primljene zakonske osnove ne mogu da postanu zakonom. To budi u nas osećaje, koji ne mogu biti skloni državi. To budi u nama predosećaje, što rastu u sjeni i mraku neslobode.

Mi osjećamo jedno sa svom našom istokrvnom braćom Hrvatima, Srbima i Slovencima ma gde oni bili. Mi znamo, da na kruglji zemaljskoj ne možemo izolovano živeti, nego da nas već naš položaj upućuje na iskren i pošten sporazum sa geografski najbližim narodom kraljevine Ugarske. Da taj sporazum može iskren i pošten biti treba da ga stvore dva ravnopravna i državno samostalna naroda.“

Memorandum se završavasa sledećom porukom:

„Mi Srbi, Hrvati i Slovenci nismo danas ravnopravni sa narodom mađarskim. Mi smo danas roblje nezarobljeno, koje nosi lažni naslov državljana.

Dok kod se gornje predpostave ne ispune, dok god mi moramo da živimo u ovom političkom i građanskom ropstvu, mi nismo u stanju dati slobodne izjave. „Naše narodno pitanje ne može se rešavati bez naroda, ono se ne može samo delomično rešavati, nego u celini i to na temelju prava narodnog samo određenja. Svako drugo rešenje, među koja ubrajamo i direktno i bez privole narodne nameravano prisajedinjenje Ugarskoj, bilo bi nasilje, koje bi urodilo najgorim posledicama za nutarnju sigurnost i spoljašnji mir. Napaćena duša našeg jedinstvenog naroda Srba, Hrvata i Slovenaca, ako nasiljem i nepravdom raskomadani budemo, proći će mučenički put borbe da u njemu sagori i propadne ili da postigne jedinstvo i slobodu svoju.“

I sve navededno u memomorandumu nam dokazuje da je prota Popović  sačinio  pouzdano svjedočenje, kroz „govor“ spiskova i fotogravija, brojki, i sećanja svedoka. Iz njega se i naslućuju i vide goleme ljudske patnje, nesreće i umiranja nevinog srpskog naroda. On opisuje smišljenu surovost austrougarske vlasti nad svojim državljanima srpske narodnosti, podržane od vrhova katoličke crkve. Prota Popović dokazuje očitu genocidna politiku, čije su posljedice nasilna smrt više desetina hiljada pripadnika srpske nacije na prostorima austrougarskih provincija Bosne i Hercegovine, a među njima su i brojni mučenici i stradalnici iz Trebinja i Hercegovine.

Vidovdanski atentat u Sarajevu 1914. godine Bečki dvor je iskoristio da napadne Kraljevinu Srbiju i uništi je ali i za strašne progone i odmazde nad Srbma koji su živeli u Hrvatskoj i Bosni.

Tako je austrougarska vojska na Balkanu već u avgustu 1914. godine izvršila napade u zonama Podrinja, Jadra i Mačve. Počinjeni su strašni zločini nad Srbima civilima a nemali broj srbskih vojnika i civila je odveden u koncentracione logore širom Hazburške monarhije (Nežider, Mauthauzen, Broumov, Omoluc, Jindrihovice, Arad, Ašah, Boldogasonj, Veliki Međer…). U logore su odvođeni Srbi sa područija ne samo Kraljevine Srbije, već i Bosne i Hercegovine, Vojvodstva i Slavonije. Taj broj je prema procenama premašio 300.000 logoraša.

Zona odgovornosti Braunove jedinice bila je 1914. godine južni deo jadranske obale, odnosno nekadašnja Dubrovačka repubika i južna Hercegovina. Te godine dobija novo unapređenje – podmaršal.

„Razlika izmedju Austrije i Turaka jeste samo u tome,što je Austrija radila sa planom, a Turska bez plana“, piše prota Popović i dodajae:

„Turska je imala neorganizovane zločince, a Austrija organizovane bande šuckora,grencejgera i pljačkaše tuđe muke. Sve to je godilo drugom Hadži Begu, generalu trebinjskom Braunu. Ni progonjenje hrišćana prvih vjekova, ni sva ubijanja gole raje pod petvjekovnim ropstvom Turaka, ne mogu ni ravniti sa nedjelima hriščanskih tirana“.

 

3. Krvnik nad krvnicima general Rudolf von Braun

Trebinjski prota Vladimir J. Popović, je po ugledu na velikog istoričara Vladimira Ćorovića napisao knjigu „Patnje i žrtve Srba sreza trebinjskoga 1914.-1918.“ i kao najveće krvnike, počinioce najtežih zločina označio vojnog komandanta Trebinja, austrijskog generala Rudolfa von Brauna i šuckore, koji su bili pripadnici regularnih vojnih snaga. Njihova industrija krvavih  progona i smrti bila je najava da se genocidnim idejama i naporima neće lako stati, da će ih opet kada tad ponoviti i to u još gorem obliku! Jasrenovac je bio logičan sled  mržnje i dugoročnog plana za istrebljenje!

Prota još veli da „perverzni Neron i Klaligula blijede pred krvoločnom figurom Brauna koji podiže novu Ćele kulu u Trebinju.“

Rudolf Braun (1861-1920) je bio austrijski general koji je u vrijeme Prvog svjetskog rata komandovao zloglasnom 47. pešadijskom divizijom, a kasnije i 12. korpusom Vojske Austrougarske monarhije, koja je počinila stravične zločine nad srbskim civilima u Bosni i Hercegovini.

Školovao se u rodnom Budvajsu na jugu Češke, a kasnije prelazi u Beč na Tehničku vojnu akademiju. Po završetku ga je služba rasporedila u Prag. Prvo unapređenje dobija 1886. kao čin poručnika. Školovanje nastavlja uglavnom u Beču sve do 1895. kada je poslat u Trebinje, gde mu je zadatak bio suzbijanje ustanka hercegovačkih Srba.

Zna se da je Braun u aprilu 1901. postao zapovjednik inženjerije u Kotoru, potom je službovao na mnogo drugmim mesima. U septembru 1911. godine imenovan je za zapovednika tvrđave Trebinje, nakon čega je unaprijeđen u čin general bojnika.

Prema svjedočenjima u Trebinju je 1914. godine javno je objesio čak 79 Srba sa ciljem zastrašivanja naroda i odobrio, podsticao i izvđio mnoga druga zverstva zbog kojih je 1918. godine dobio čin generala topništva i plemićku tituulu.

Vrhovna komanda Austrougarske mu je ukazala čast decembra 1915. tako što je njegovu jedinicu nazvala „Grupa Braun“, koja je imala veličinu koliko i jedna divizija, čiji je cilj bio napad na Kraljevinu Crnu Goru a kasnije i na srbsku vojsku koja je bila u povlačenju. Njegova grupa se istakla u napadima na jugo-zapadne dijelove Crne Gore, osvajanjem Lovćena i Cetinja početkom 1916. godine. I tu su počinjeni zločini nad civilima.

Po završetku Prvog svjetskog rata je penzionisan 1. januara 1919. godine u Beču, gdje je dočekao i smrt 15. aprila 1920. godine bez suđenja, bez presude za zlodjela koja su počinili soldati po njegovom naređenju.

Odmah iza objave rata Kraljevini Srbiji krajem jula 1914. godine, general Braun je naredio da se svi viđeniji Srbi u Trebinju i okolini hapse i sprovode u zatvore, uzimaju za taoce i interniraju. Uzimanje taoce, predstavljalo je prvu i vrlo bitnu kariku u sprovođenju zločinačkog poduhvata protiv Srba u BiH, a Vladimir Ćorović posebno ističe:

„Još pre nego je predan ultimatum Austro-Ugarske Srbiji počelo se zatvaranjem sokolskih funkcionera u Banjoj Luci i Spljetu i kućnim premetačinama po svoj Dalmaciji, Sremu, Bosni i Hercegovini. A posle predaje ultimatuma i njegova odbijanja u Srbiji zarezalo je još iste noći, 25. jula, zatvaranje svih uglednijih narodnih ljudi u svima našim mestima, i to bez razlike svih onih, koji su bili izrazite nacionaliste i otvoreni pobornici ideje narodnog jedinstva. Kao takvi stradali su Srbi ponajviše, pa napredni Hrvati, naročito po Dalmaciji, i Muslimani, koji su se osećali kao Srbi. Postojeći zakoni o zaštiti lične slobode i o zabrani prisilnog proterivanja pripadnika jedne opštine u drugu, koja mu je tuđa, bili su prosto ignorirani. Vrhovna vojna vlast naredila je, po napred spremljenim planovima, da se „u interesu vojnog vodstva“ moraju bezuvetno provesti izvesna zatvaranja, konfinacije i progoni svih ovih ljudi, za koje se političkim i vojničkim vlastima moglo činiti, da nisu dovoljno „lojalni“ i da „ugrožavaju javnu sigurnost“

U ratnom ministarstvu obrazovala se jedna centrala, „(k.uk. Kriegsuberwachungsamt“), kojoj je bila dužnost da sprovede organizaciju te državne sigurnosti, odnosno, da nađe načine, kako će nepoćudne ljude učiniti manje opasnim za opšte vojničke i državne interese. Komandama pojedinih trupa date su naredbe, da „one osobe, koje nisu dovoljno osumnjičene radi kakva kažnjivog dela, nego su samo uopšte politički nepouzdane i sumnjive, liše slobode i da budu čuvane bilo od političkih oblasti, bilo od vojničkih komanda analogno kao i ratni zarobljenici“. Vojnim sudovima je opet naloženo, da označe za svoja lica, da li su „politički sumnjiva“ (politisch verduchtig; otud oznaka r. v.) i da onda takve ljude ne puštaju, nego da ih predaju onim organima, koji su već određeni da vode nadzor nad tim elementima, koji imaju biti internirani ili konfinirani. Merilo, zašto je i u koliko je ko politički sumnjiv i po čem to da se uzme, ostavilo se potpuno uviđavnosti i kompetenciji političkih i vojnih vlasti, kojima se sad dala najzgodnija prilika, da čine samovolju i nesavesnosti najšireg obima.“

Od onih Srba, koji su bili zatvoreni prvih dana posle ultimatuma, najveći je deo bio oglašen za taoce. I Ćorović i prota Popović navode, da su najistaknutiji, najobrazovaniji i najimuniji Srbi hvatani po unapred spremljenim listama za svako mesto. Odvođeni su u zatvore kao najobičniji zlikovci i tamo dobili obavest, da oni svojim životima jamče za svaku štetu, koja bi se u zemlji mogla dogoditi u vojsci, vojnim objektima, transportima, javnim prometnim sredstvima i svemu, što je u to vreme za vojsku od vrednosti. Ljudi su, kad se što dogodi, na mestu biti ekzemplarno streljani bez prethodnih ispitivanja ko je krivac i iz kakvih motiva je zločin učinjen. A nikom nije bilo slobodno da o tom pobliže uputi svet i da deluje na nj, da ne dovodi bez potrebe u opasnost ni svoj, ni tuđ život.

U garnizonskom zatvoru u Mostaru, u starom konaku kod Pašinovcem, bili su internirci podeljeni u dve grupe: u gornjem spratu bili su taoci, u donjem, u podrumu, bez prozora i bez vrata samo sa jednim otvorom, na goloj zemlji drugi zatvorenici. Ćorović bleži sledeće:

„Sud za vršenje nužde stalno se prelivao, jer je bio mali među mnogo osoba, a na tom se istom prostoru u opštoj stisci moralo i jesti i spavati. Niz mrke zidove neprestano je curila voda, a po blatu ispod toga gotovo se vidi kako gamižu raznovrsni insekti. Profoz, narednik Gaspar Šolijer, jedan surovi besomučnik, koji je uvek nosio svoj kvrgavi gvozdeni štap zvan „Konprin““, kojim je nemilosrdno tukao zatočenike ne gledajući kud udara, tako je jednom prilikom izudarao kaluđera Dragutina Tihog, jednog i inače bolesnog čoveka, i to s toga, što je od svoje hrane delio drugim gladnijima, da je taj pao onesvešćen i sav preliven krvlju po telu, sa kog mu je na leđima bio oderan velik deo kože. Kad je došla jedna partija prognanika iz Gacka, koja je kao i sve druge bila putem isprebijana, pustili su ljude da leže na avliji na goloj zemlji, izmoreni i poderani, i to za nekoliko noći, ne davši im ni slame ni pokrivača. A posle nekoliko dana silom su od njih oduzimali decu i davali ih u obližnja, najviše katolička sela, dok su njih starije, obeskućene i iskorućene slali u Arad. Pri tom trganju dece od matera bilo je užasnih i neizbrisivih prizora; nešto od one strahovite tragike kad se gubi sve i kida rođeno čedo. Izgubiti imanje, kuću, stoku; napustiti ognjište i posle svega žrtvovati i rođenu decu i to one male, nejake, svikle samo na materinu negu! Posednik Smailaga Ćemalović bio je na putu do stanice insultiran i sav ispljuvan od ulične svetine, iako se nalazio u pratnji dvojice vojnika, koji su mu bili straža, ali bez upute i osećanja da zaštite nemoćna čoveka, koji ide da vrši jednu dužnost i čiji je život njima poveren. Naprotiv, ti su sami vojnici često činili najveća bezakonja. Peru Gvozdenovića, Manojla Jelića i Đorđu Šahina izudarali su nemilice. Oni su Đorđu Ćapinu sa Domanovića kao taocu u vozu na goloj glavi tukli orahe, a Đorđu Doderu držali bajonet tako pod grlom, da nije smeo niti mogao ikud okrenuti glavom. Petra Mandrapu zatvorili su u vagon meću konje i tu mu naredili da čuči ne smejući se ni maknuti. Jedan ga je konj tom prilikom udario u koleno i probio mu pantalone, dok mu je, u isti mah, jedan stražar čupao dlaku po dlaku iz kose.“

U Čapljini su, pod vodstvom šuckora Hasana Hajdarovića, „zlotvori“ magarećim samarom osedlali deset uglednih građana, pa su to hteli učiniti i jeromonahu Hristiforu Krstoviću, ali ga je od te bruke spasao mesni katolički fratar. U vršenju službe taoci su prosto bili premarani. Svetozar Ćorović je jednom prilikom išao tri dana i četiri noći uz železničke transporte ne dobivši ni treni odmora, ni ma šta zajelo i piće. „Izmoren i klonuo“, veli sam, „često sam zaželeo da se desi ma kakva nesreća, ma kakva od onih nezgoda zbog kojih streljaju taoce, samo da se jedanput svrši sa tim beskrajnim motljanjem i tim smišljenim gnusnim mrcvarenjem.“

U Zenici je bio zatvoren sveštenik kaznionice Jovan Grgurević, koji je bio od cara odlikovan za revnu i lojalnu službu, pa je kao taoc morao izlaziti na peron pred svaki voz najpre u Zenici, a posle u Lašvi. To su glavne stanice na jedinoj pruzi Brod Sarajevo, preko koje je svakih 10-20 minuta prolazio po koji voz. On je na taj način bio prosto lišen sna i odmora. S njim je bio zatvoren i njegov sin Veljko. Jednog dana, kad su se na stanici našla nekolika voza, narediše Veljku, prateći mu da će inače biti ubijen, da oca uhvati za bradu i da pretrči s njim tako, vukli ga za nju, nekoliko puta preko perona.

Todor Rijić iz Kivakara kod Bos. Broda streljan je prvih dana avgusta, jer da se kod Rudanke pucalo na železnički voz, beleži Ćorović. U Foči su bili postavili šest najuglednijih Srba kao taoce kod dva železna mosta na Drini. Na prvom su bili pop Josif Kočović, pop Vladimir Popović iz Čelebića i trgovac Niko Hadživuković; na drugom pop Vasilije Kandić i dva trgovca Milan Hadživuković i Nikola Mazija. Po danu su ti ljudi držani u jednoj kućici kod mostova, a po noći su morali biti na samim mostovima. U zoru 9. avgusta 1914. dođe jedna vojnička patrola pred prvi most i postrelja sva tri taoca bez ikakva povoda, a u isti mah napadnuta su i druga trojica. Jedan od vojnika zbode dva puta bajonetom Nikolu Maziju, koji na mestu ostade mrtav, a onda probode po dva puta i Kandića i Hadživukovića u prsi i u trbuh. Kad je primetio, da su još živi, pucao je još dva puta na njih, a da ga niko od kolega nije zadržao ili opomenuo. Komandantu poručniku Premužiću, kad je došao da pita šta je bilo, javiše, da su taoci hteli bežati. Na to su ubijene preneli u Foču i sahranili zabranivši porodici, da ih obiđe i da učestvuje pri sprovodu.

Sveštenik Dimitrije Jevđević iz Prače doveden je 28. juna u tamošnji vojnički logor i tu bio zatvoren u jednoj kovačnici zajedno sa još 10 drugih građana i radnika. Šuckori su  psorovodili surove „igre“ sa neserenim protom.  Tačno u ponoći, morao je  prota Jevđević ustati, obući se brzo, pa  ga onda okovanog odvede jedno tri kilometra u šumu. Tamo bi bio svezan za jedno drvo i tu bi ostao čitavu hladnu noć do samog jutra. Dok je on tako privezan stajao dotrčao je jedan od vojnika i, u tom sistematskom mučenju ljudi strašeći ih smrću, stao da cilja na nj psujući i preteći najgrubljim načinom. Taj se prizor mučenja ponavljao iste noći i posle za punih deset dana, jer su vojnici imali posebnog uživanja u toj preplašenoj brizi za život i u tom izbezumljavanju na dogled smrti.

Sveštenik Simo Begović uhvaćen je pred crkvom u Sokocu. Žandari su naperili na njega puške, proglasili ga zatvorenim i nisu mu dali ni da se oprosti sa ženom i decom. Okovana odvukli su ga u Rogaticu. Od 2. avgusta upotrebljavali su ga u Mesićima kao taoca. Tu su teško izubijali rogatičkog paroha Atanasija Kosorića, odvukavši ga u podrum, i to s toga, što se pronio glas, da mu sluga u vreći nosi bombe, da digne stanicu u zrak, dok mu je on u stvari donosio od kuće jelo i karlsbadskom vodom zakuhane hlebove. Čoveka su zlostavljali životinjski ne htejući sačekati ni da se lično uvere, šta je u vreći i da u povoljnom slučaju dobiju neposredan dokaz u ruke za još ljući progon. Aleksi Vučiniću iz Blažuja, pošto su ga vezali, spalili su žigicom brkove, ne davši mu ni da se makne tim, što su mu pod grlo stavili bajonet. Isto su to učinili i Savi Koprivici. Po naredbi jednog narednika isprebijali su sedamdesetogodišnjeg starca Ristu Eru, džemat-bašu iz Kasidola. U garnizonskom zatvoru u Sarajevu strpali su Begovića sa 37 drugih ljudi u jednu sobu. Behu to seljaci iz Rogatice, Višegrada, Foče i Čajniča. Svaki novodošli bio je sav krvav, jer bi ga već na dvorištu dočekali sa batinama. Čula se jasno komanda: „Još, još, još jače!“ i onda strašno zapomaganje. Većina bi ih bez svesti padala na tle, na što bi ih onda odnosili i kao vreću ubacivali u zatvor.

Sveštenika Dragu Uroševića iz Srebrenice zatvorili su kao taoca u jednu sobu, gde je proveo 15 dana sa još 40 ljudi u uskom i nezdravom prostoru, u kom se nužda vršila javno pred svima. Odatle morali su svi, pateći se strašno, pešice i bez prestanka ići u Tuzlu. Odmarati nije im se gotovo nikako dalo uz pretnju, da će, ostanu li, biti poubijani. U zatvoru u Tuzli, gde su stigli mrtvi umorni, nije se moglo spavati drukčije nego sedeći.

Sa okružnim sarajevskim protom Kostom Božićem, preme Ćorovićevom zapsiu, šuckori  su u marvenim vagonima zatvorili 30 uglednih ljudi iz Višegrada u sarajevski garnizonski zatvor. Vojnici su ih zlostavljali javno na ulici; svešteniku Aleksi Đuroviću iz Dobruna čupali su kose i bradu; a radnike su iz reda tukli kundacima. U dvorištu sarajevskog garnizonskog zatvora stalno se čulo jaukanje tučenih. Jednog dana dovedeno je iz Foče i strpano u jednu jedinu sobu oko 70 ljudi, koji premoreni od tolikog puta i napora za puna dvadeset i četiri sata ne dobiše ni jednog jedinog zalogaja hleba ili druge hrane.

Stevo Nikolić, učitelj iz Bijeljine, zatvoren je 26. jula sa još 19 drugih kao taoca u jednu tamošnju kasarnu i to u jednu sobu, koja se mesecima nije otvarala ni vetrila i gde je prašine bilo na pregršti, ne davši im, naravno, da je očiste. Soba je ta bila u parteru, na domak vojnicima i sa dvorišta, pa su u gomilama dolazili, grdili taoce najsurovijim načinom, pljuvali na sveštenike i pretili golim bajonetima. Nisu ljudima davali ni da sede, ni da legnu. U sobi nije bilo suda za vršenje nuždi.

U Arad je 10. avgusta otpremljeno je desetak taoca. Među njima su bila četiri sveštenika, dva učitelja, dva trgovca, dva seljaka i jedan poslanik. Ponašalo se, uopšte, prema njima kao da nisu ljudi. Kad ih je, prilikom jednog pregleda, pitao jedan general o njihovom položaju, rekao je sveštenicima, da su oni najveći lopovi („die grosstcn Gauner“). Taoci su morali da čiste konjsko đubre po dvorištu, čiste klozete i suđe za vršenje nužde. Nisu im dali ni da se peru, ni da se čiste. A da poruga bude viša dovodili su razne ljude iz grada da ih gledaju u tom stanju i da ih slikaju. Straža im se sastojala iz sedam Mađara, koji su govorili samo kundakom. Kad su srpske granate počele da padaju oko kasarne određen je po jedan taoc za električnu centralu i za parni mlin. Prvi je dan otpremljen na mlin Stjeran Grđić, a na Centralu Stevo Nikolić. Jedan poručnik zapovedi vojnicima, da odmah ubiju taoce, pogodi li ma jedna granata dotične objekte.

Učitelj Kosta Krajšumović, taoc od 1. septembra do 20. novembra 1914. godine, bio je u jednoj tesnoj sobi sa 19 drugih zatvoren na stanici u Visokom. Preko dana morali su taoci stajati dva koraka udaljeni od pruge pri prolasku svakog voza. Uvek su gotovo bili grđeni ili tučeni od prolaznika. Preko noći morali su redovno ići „patrolirati“. Posle su ih preveli u obližnju franjevačku gimnaziju. U mučenju su učestvovali vojnici, železnički nameštenici i razdraženi muslimani iz Visokog. Fizička mučenja su bila svakodnevna. Jednog zlotvori su doveli 30 seljaka iz Zavrha i Podlugova koji su taoce, vezane lancem ili konopima, tukli su toliko nemilosrdno da su polomil i kundake na puškaama. Troje taoca iz te grupe umrlo je odmah, dok su drugi vukli povrede i posledice duže vremena.

Timotije Savić u Kladnju zatvoren je kao taoc 28. jula. U njegovoj otsutnosti došao je narednik Naglić sa 15-20 „šuckora“ na njegovo imanje, doneo tri handžara i prijavio, da ih je našao u šumi i da po svoj prilici pripadaju Saviću. Ta sumnja bila je dovoljna, da se taj u čitavom kraju vrlo ugledni čovek zatvori i da u zatvoru odsedi od 28. avgusta do 27. septembra. Kad je bio oslobođen krenut je opet od kuće kao taoc, po najvećem pljusku, sa još 22 druga, peške od Kladnja do Tuzle. Ko nije mogao da ide bio je bijen, bez obzira na doba i zdravlje. Kad je Savić zamolio jednog činovnika tuzlanskog zatvora, da mu dozvoli, da za svoj novac dobije hrane, ovaj ga je odbio sa riječima: „Pocrkajte svi“.

Taoc Josif Simić iz Maglaja zamalo nije izgubio glavu. 10. avgusta dođe iznenada jedan musliman, Pašo Musaefendić, i javi, da su mu Srbi seljaci napali na kuću. Odmah straža ode tamo, poče pucati i tražiti, ali ne nađe ništa. Međutim izjavi komandant, da taoc mora radi tog dela biti streljan za pola sata. Simić, u nevolji, da dobije vremena, primeti, da on samo odgovara za železničku prugu i da je s toga ta odluka nezakonita, našto se razvi debata o tom pitanju. U to stiže jedan sused Musaefendićev i reče, da je čitava stvar prosto izmišljena. Pašini sinovi bili su taj dan pozvani od kotara u komoru, pa je stari sknadio ovu priču, da bi se prikazao ugroženim i da bi mu vlast s toga razloga poštedila sinove. To je bilo u stvari tako; Simića s toga ostave na miru, ali klevetniku, jer se stvar ticala Srba, ne bi ništa.

Gora je sudbina zadesila sveštenika Đorđu Petrovića iz Osječana (kot. Gračanica). O tom priča njegov sapatnik Luka Todorović iz Skupovca (kot. Gračanica). Kao taoce poveli su u avgustu Petrovića i njega zajedno na stanici Doboj, da prate vlak, što je imao ići u Brod. „Dok smo još stajali na stanici došao je k nama neki povisok austrijski časnik, te nam pretražio džepove i njedra, pa kad je kod mene našao hleb, koji je zajednički, tj i moj i popov rekao je:

„Šta će vam toliki hljeb, kad ga ne ćete imati kada jesti, vi ćete noćas biti poubijani.“ Zatim je metnuo ruku na moje rame, rekao straži: „Ovog vratite natrag, a g. pop neka ide sam, možda će imati druga u putu“. Ja sam na to ponudio pok. popu Đorđu njegov hljeb, a on je brišući oči odvratio: „Ponesi ga sobom i pojedi ili kome drugom podaj, ja ga jesti ne mogu“. Te noći je i poginuo.“ (Srpska Zora, br. 45,1919.) Izgovor je bio unapred poznat: taoc je ubijen pri pokušaju bega.

Teže muke morao je da podnese Trifko Maksimović, sveštenik sa Ilijaša, dok nije bio ubijen na najsvirepiji način. Njega su tukli s dana na dan. Jedan lekar, koji je jednom prilikom pregledao duž pruge, naredio je, da se taj čovek s mesta prenese u bolnicu, ali je komandant poništio taj zaključak i mesto u bolnicu preveli su nesrećnika u Semizovac. Spominjani Rozenberger mučio ga je na sve načine. Pre polaska u Semizovac svezao ga je sa seljacima Ilijom Radićem sa Vlahinje i Aleksom Kravljićem iz Mrakova tako čvrsto, da im se konop usekao u pomodrele ruke. U Semizovcu baciše ih u jedan podrum na stanici. Tu su ih tukli ponovo toliko, da su dugo vremena ležali bez svesti obliveni krvlju. Sjutra dan Maksimović nije više gotovo mogao ni da ide, kad su ga sa oba druga vodeći ga na neko preslušavanje o svešteniku Risti Erakoviću iz Nišića i učitelju Vojvodiću sa Ilijaša. Dali su mu neku motku, da sa njom poštapa, a kad je pored toga klecao i padao, tukli su ga vojnici bez ijedne reči suda ili objašnjenja. Ali tim bestijalnost nije bila zasićena. Kad je, nešto iza toga, došla popadija Maksimovićeva, nemajući ni pojma o ubistvu, i upitala za muža, odgovorio joj je žandarski narednik: „Tvoj pop ne prdi više; eto ti sve, što je iza njega ostalo“ i baci joj par helera. Zna se, međutim, tačno, da je pop u Visokom imao uza se veću svotu novca. Osim Maksimovića streljano je 30. septembra još 18 drugih ljudi, jer „su se ogriješili o svoju državljansku dužnost“, kako veli službeno saopštenje.

Isto je tako bez ikakva suda i krivice bio smaknut i sveštenik Timotije Popović iz Drinjače, otac šestero nezbrinute dece. Njega je uhvatila jedna vojnička četa u času, kad je nekim drugim vojnicima savetovao da vrući ne piju vode iz jednog grozničavog bunara, i odvela ga je jednom kapetanu, koji bez ičeg daljeg naredi, da se čovek obesi. Sama kazna vršena je na najnečovečniji način. Nespretnošću ili možda hotimice, iz više pakosti, oni su čoveka dva puta dizali na vešala i on je dva puta padao s njih, dok ga nisu treći put obesili definitivno kod Suljina Hana. Oficiri su na popov račun pravili prostačke šale i svoju jednu kućicu na putu nazvaše, iz obesti, „die Hutte zum gehangten Popen“.

Saborski poslanik, dr Savo Ljubibratić, zatvoren je 26. jula kao taoc za istočnu prugu Sarajevo-Uvac. Tu su ga tako mučili, da je već 20. avgusta bacio krv, a tek početkom oktobra bio prenesen u tvrđavnu sarajevsku bolnicu i tu bio držan pod naročitom paskom. Lekari, među njima i bečki profesor Tirk, konstatovaše bolest (Hämoptoe) i propisaše mu apsolutan mir, jer bi svako uzbuđenje moglo imati teških posledica. Ipak, njega u takom stanju premestiše iz bolnice u jednu malu sobu, koja je imala po dva metra širine i dužine ni 1-80 metra visine, u kojoj je u dimu i studeni bilo još devet vojnika. Nekoliko dana docnije odvedoše ga pre zore jednog jezovito hladnog jutra, na stanicu Pale, gde je vagon, u kom je on bio, zastao pred jednim redom vešala. Jedan od vojnika pratilaca upozori Ljubibratića na ta vešala i reče mu, da je s toga doveden ovamo, da tu bude obešen. Malo iza toga dovedoše na njegove oči četiri muškarca i tri žene i ubiše ih upravo pokraj njegova vagona. Njemu je primećeno, da će i njega zadesiti ista sudbina, jer je i on to isto, što i ovi poginuli. Pošto je tu držan neko vreme izvedoše ga, uz zlostavljanje i pogrde, na ono mesto, gde su prenoćile maloprašnje žrtve. Tu mu narediše da sedne i da se nipošto ne miče. Na tom mestu ostao je Ljubibratić od 10 sati pre podne, pa do 11 u veče i čim je pokušao, da makar malo promeni svoj položaj, pritrčavao bi vojnik i pretio mu, da ga probode.

Tog dana prošlo je pored njega nekoliko hiljada vojnika, kojima je taoc pokazivan kao krivac i začetnik rata, na što su ga mnogi pljuvali, grdili i pretili ubistvom, dok ga je straža „spasavala“ tim, što je izjavljivala, da će i tako biti do malo ubijen. Oko 11 sati noći spremljen je sa još 27 ljudi i dve žene u oklopljeni vagon i doveden do Korana, jer se dalje nije smelo iz straha od Crnogoraca i Srbijanaca, koji su se tuda javljali. Za vreme vožnje morali su čitavo vreme gledati preda se, a ko se usudio da digne glavu i pogleda na polje ili na koga druga, osetio je s mesta kundak na leđima. U Koranu su ih uveli u jednu drvenu baraku, pa im tu oduzeli novac s primedbom, da će sjutra biti streljani. A sjutra dan kazalo im se, da se već spremaju grobovi za njih i oni su doista mogli videti kroz pukotine dasaka, kako se kopa i izasipa zemlja. Tih 27 ljudi i dve žene, svi iz sela Graba trnovske opštine, biše doista i poubijani taj dan bez ikakva prethodnog suda i rasprave. Ljubobratića su opet doveli na Pale, ponovo sa napomenom, da će sad biti tamo ubijen. To je bilo jednog ponedeljka sredinom oktobra 1914. Na Palama je ostao na istom mestu, gde je bio i dan pre, do četvrtka, do 11 sati noći, odakle je opet vraćen u Koran. Za tih pet dana dobio je samo komad hleba i nešto cigareta od dva vojnika, od kojih je jedan zato bio kažnjen, i jedan čaj od jednog oficira. Pošto je u Koranu, u muci, proveo deset dana bi upućen u Donju Praču. U tami, on je u Koranu bio upao u podrum i ozledio nogu, pa sad nije mogao da drži razmak od 200 koraka pred četom, kako mu je bilo zapoveđeno, pa je i radi toga bio tučen i grđen. U Prači je najzad zatvoren radi veleizdaje i posle nekog vremena preveden u Banju Luku. Po službenom saopštenju(Hrvatska br. 892) smaknuto je na Palama 20. i 21. oktobra 50 muških i dve žene; i to prvi dan 14, a drugi 38 osoba.

U četi šuckora Mujage Kapetanovića došao je Ivan Martinović 23. septembra 1914. u 21/2 sata posle ponoći u kuću sveštenika Riste Jokanovića, „digao ga iz kreveta, tukao ga pred njegovom ženom i djecom, psujući mu sve svetinje, poveo ga sa 4 naoružana šuckora i premetao ga s kundaka na kundak do rijeke Zujevine, zajedno sa Gavrom Krtolinom iz Ilidže, te ih utjerao u rijeku Zujevinu, gdje su morali stajati oko pola sata.“ Iliju Trklju sa Ilidže tukao je toliko „da je postao nesposoban za svaki teži posao.“ Karlo Šošić, zastavnik kod veterana, udario je dva puta po obrazu trgovca Peru Pamučinu u bivšoj Filipovića kasarni, a onda ga „ugurao u jednu sobu, gde su ga šuckor Lakatoš i još jedan musliman kundacima tako tukli, da je pocrnio kao gunj i na njegovo zapomaganje dotrčao jedan veteranski oficir i zabranio da ga dalje tuku.“ Vojislava Borića, školskog nadzornika, udario je u prisustvu istog Šošića šuckor Hefim Kukavica kundakom u slabinu. Šuckor Lakatoš tukao je u istoj kasarni Ristu Kebelju, koji je usled toga i umro. (Srpska Riječ, br. 90,1919.).

Internirani Zvorničani morali su u vojničkom zatvoru golim rukama čistiti ljudsku nečist, a sveštenicima u Lijevnu, koji su bili naterani na isti takav posao, nisu dali ni da ruke operu, nego su tako onečišćeni morali da jedu.

Savu Savića, sveštenika u Trnovu, svezala je straža za drvo, pa mu tako svezanom naredila da širom otvori usta, u koja su onda oni pljuvali. On je to morao progutati i zahvaliti se posebno i za to, kao i za primljene udarce. Ljubo Nikolić, sarajevski paroh, morao je po čitavo pola sata na stanici u Smiljevcu praviti velike čučnjeve sve dotle, dok ne bi od umora obnemogao i pao. Osim toga je morao, kad bi dolazio voz, stati uprav do njega, da bi ga vojnici što prolaze mogli dohvatiti i zlostavljati. Tako ga je jednog dana jedan vojnik udario po glavi golom sabljom i ranio teško. Popa Mitra Popovića iz Donjeg Vakufa naterali su vojnici, da o ilinskoj žezi čitav sat trči pored železničke pruge. Hafiza Džamhura, hodžu iz Konjica, mučena zato što je Srbin, prisilili su, da čisti nužnik, a kante sa nečisti da nosi kroz varoš. Ristu Vukovića iz Podlugova bili su šuckori kao taoca i tukli mu 22 minuta kamenom orahe na glavi, od čega se teško razboleo. Šuckor Ismet Mehanović upao je sa većom grupom šuckora u kuću Nike Ilića u Visokom, tukli ga i krhali mu stvari tako, da je Nikina kći od straha zanemogla i umrla. Napali na kuću Žarka Radivojevića, na koga je pucano iz puške, šuckori su bili toliko strašni, da je Žarkova žena, tučena od njih, još taj dan pobacila.

Naročit je bio sistem zastrašivanja taoca skorom smrću, kao kod Jevđevića, i uživanje u njihovom strahu od toga. Svešteniku Savi Škaljku iz Jezera kod Jajca nekoliko su puta vezali oči s napomenom, da ga vode na streljanje, psovali ga, punili puške i onda komandovali paljbu ne izvodeći ništa, mučeći ga tom jezovitom neizvesnošću po nekoliko minuta. Siromah je čovek poludio zbog toga i bio odveden u sarajevsku ludnicu. Isto je tako radi zastrašivanja za vreme taoštva i radi drugih surovosti u tuzlanskom zatvoru poludio i posle umro i Jovo Dangić, sveštenik Bratunca. Trgovca Đoku Milakovića, taoca u Bos. Brodu, zlostavljali su sami oficiri, nadnosili mu revolver na čelo i čak mu jednog dana naticali konop na vrat sve u želji, da uživaju u patologiji straha. Isto su tako Milanu Grkoviću, trgovcu iz Konjica, šest puta zavezivali oči do Ivana govoreći mu svaki čas, da će sad odmah biti streljan.

Kako se pri svemu postupanju prema taocima vodilo malo obzira u pogledu istraživanja materijalne istine pokazaće najbolje ova dva tri slučaja. Na putu izmenu Doboja i Tuzle, prelazeći preko jednog mosta, otvorila su se vrata na jednim železničkim kolima, a kako je most bio uzak, vrata su se udarajući u gvozdene prečage sva iskomadala. To je primetio železnički stražar M. Cvijanović i dao znak, da voz stane. Vođa lokomotive nije to opazio i išao je dalje. Kad je kondukter video tu štetu, bojeći se odgovornosti i kazne za sebe, navede, da su to učinili Srbi iz obližnjeg sela Lipca. Bez dalje istrage naređena je odmah kontribucija od 3000 kruna i sva je sreća bila, da još niko nije radi toga platno glavom.

Selo Taleža kod Trebinja sravnjeno je 12. avgusta svo sa zemljom jer je jedan musliman – kako su tek posle ustanovilo – bacio na železničku prugu nekoliko kamenja, da izazove kaznu ili pokolj. U Bradini je slučaj ispao strašnije. Odmah od prvog dana uzeti su za taoce Milan Mrkajić i Bogoljub Damić, te su „vršili službu“ između Bradine i Ivana. 25. avgusta 1914. naredi natporučnik Jakov Čik, da se obojica ubiju. On je od istih taoca kupovao za svoje odeljenje neke životne namirnice i uvodio ih u knjige znatno skuplje, nego ih je plaćao, što je posle utvrđeno žandarskim ispitivanjem. Po svoj prilici on je taoce dao smaknuti samo s toga, da se oslobodi eventualnih svedoka protiv sebe. Naredio je, da se najpre obesi Damić, a onda Mrkajić. Kad su Damića obesili o jedno drvo pukla je grana i on je još živ pao na tle. Onda je Čik pozvao osam vojnika i dao ubiti obojicu „vatrom iz pušaka“. Kao razlog za ubistvo naveo je, da je neko po noći pucao na vlak, ne istražujući, naravno, ni ko je to učinio, ni zašto i da li se uopšte to i dogodilo.

Đuro Topolnik, učitelj iz Tuzle i rezervni poručnik, naročito se isticao u neljudskoj mržnji protiv taoca. Narodnog poslanika dr Đorđu Lazarevića dao je sa celim vodom vojnika pešice vezana oterati iz Tuzle u Zvornik, da tamo bude taoc. Kad je Miloje Topalović iz Bos. Petrova Sela čuvao železničku ćupriju na Spreči u Mirčini kao taoc Topolnik ga u malo nije dao ubiti radi ove stvari. „Jedne noći, kad je voda nabujala, nosila je krševe, panjeve i grane, koje su udarale u brane i stijene ćuprije, od čega se je most tresao i nastajala velika buka. Topolnik premda je bio upozoren na prave uzroke tome, došao je Miloju i rekao mu, da srpske komite navaljuju na ćupriju, osudio ga za to na smrt, dao mu dva sata roka da se spremi za onaj svet i odredi od straže one vojnike, koji će tu njegovu osudu izvršiti. Ujedno je zatražio pomoć iz Lukavca, da se tobože brani od komita. Kad je ova došla i pretražila teren, ustanovila je pravo stanje stvari i izvjestila ga. Na to je Topolnik opet došao Miloju Topaloviću i rekao mu, da je previšnjom odredbom pomilovan.“ (Oslobođenje, br. 2, 1918).

Ilija Babić, taoc u Pazariću, preveden je 6. aprila 1915. u sarajevsku bolnicu sa osamnaest rana na telu i dve na vratu. Oni, koji su ga predali u bolnicu govorili su, da se ranio on sam i to s toga, što mu je dodijao takav život. Ako je navod istinit, ta je argumentacija vrlo karakteristična za postupak, koji su taoci imali da podnose od svojih čuvara i drugih lica, s kojima su dolazili u dodir.

Tih je taoca bilo sve do 12. jula 1917. Zadnji su: pop Đorđe Trabež s Pala, taoc na Alipašinu Mostu; pop Nikola Kostić iz Banja Luke, taoc na mostu preko Une između Dobrljina i Volinje i proto Dušan Kecmanović, taoc na železničkom mostu u Doboju. Ovaj zadnji, okružni proto banjalučki, bio je interniran od 28. jula 1914. do 25. aprila 1916. u Banjoj Luci, Aradu, Nežderu i Šopronjeku 9. avgusta 1916., na zapoved zemaljskog poglavara Stjerana Sarkotića, bio je ponovo poslan u Doboj, da služi kao taoc. Kako se još tada postupalo s njima svedoči najbolje baš ovaj primer. U Doboju je Kecmanović predat jednom podoficiru i morao je spavati u jednoj tesnoj sobi sa svojom stražom od devet vojnika. Prljava, smrdljiva soba, puna insekata nije imala nijednog kreveta, nego se moralo spavati na goloj dasci, malo odgurnutoj od tela, bez slame i bez ikakva pokrivača, hranu je dobivao najpre s vojnicima, a posle od 1. septembra 1916. sa srpskim internircima iz Doboja. Zabranjeno mu je bilo svako čitanje, dok se posle nisu prisetili, da bar to dozvole. Tek 12. jula 1917. bio je pušten kući, ali sa strogom zabranom da ne sme vršiti svojih dužnosti kao okružni proto.

O zdravlju taoca nije se, naravno, vodilo nikakva obzira. Čak bi se moglo reći protivno. Dra Živka Nježića, koji je bacao krv, hotimice su u Alipašinom Mostu smestili u jednom zagušljivom i vlažnom podrumu. Sarajevske taoce držali su prvih dana sve na stanici zbijene ujednom vagonu, ne davši im ni šetnje ni odmora, ni mogućnosti da ispruženi legnu. Posle 2. decembra 1914. ostalo je bilo u Mostaru samo šest taoca: dr Juroš Krulj, Svetozar Ćorović, Manojlo Jelić, pop Stevan Šiniković. Đorđo Labalo, i Vladimir Spahić. Ti su ljudi morali onda pratiti transporte svaki prekodan, često svaki dan uzastopce, od Huma pa do Konjica, ne mogući i nemajući gde po čitave noći sklopiti oka. A nezgoda je bilo svakovrsnih. „Krenemo li iz Mostara“, piše S. Ćorović, „gurnu nas obično u pretopao vagon, te se čitavim putem neprestano znojimo. Ali čim dođemo do Huma, ture nas otuda u vagon koji kao da se još nikada naložio nije i u kome od studeni drhćemo sve do Mostara. Katkada dopremo i u otvorene vagone i tada nas izlože još jačoj studeni i promahama. Nikakve haljine ne mogu odbraniti od nazeba. Zato, naskoro, i počesmo poboljevati jedan za drugim. Odležimo po dva po tri dana, pa opet na put. I opet ozebemo i ponovo legnemo“.

Dok su naši ljudi, tako zatvoreni i nemoćni, bili čuvari državnog poretka i odgovarali za unutrašnji mir, dotle su u nekim mestima ponovljene junske demonstracije protiv Srba, bez ikakve kazne za one, koji su ih inscenirali. Naročito su bile surove te demonstracije u Mostaru za vreme mobilizacije, od 26. – 29. jula. One su, u vezi sa prijašnjima, bile toliko neljudske i bestidne, da je sam mostarski biskup, fra Alojzije Mišić izdao, 1. avgusta, jedno posebno pastirsko pismo i unio u nj ove reči: „Saznali smo, ojađeni u duši, da su neki između vjernoga stada minulih dana daleko zaboravili se svojih kršćanskih dužnosti, dali se zavesti od obiestne, bezglave i razvratne mlađarije, koji siju mržnju, nemir i nesklad, odvojili se od pravoga kršćanskoga stada i ubrojili se u četu, kojoj nije sveto poštivati tuđi imetak, te s kojim u društvu okolo po gradovima u raznim navratima revolucionarno obilazahu i na štetu bližnjem poganskim i upravo divljim načinom kuće razvaljivahu, kvar po trgovini i po zgradama veliki prouzrokovahu“.

Kakva je bila stvarna unutrašnja potreba za uzimanje taoca pokazuje vrlo rečito ova afera. Prnjavorski predstojnik, Hrvat, Milan Blažeković, jamčio je za red i mir u svom od ratišta udaljenom kotaru i nije poduzimao ništa, da uzbuđuje svet. Kad je od vlade došla po drugi put naredba, da mora uzeti takođe, i to ljude od značaja, on je odgovorio, da to ne može učiniti. Jer nema povoda za to i jer se protiv toga buni njegova pravna svest. On je na to odmah opozvan, a na njegovo je mesto poslan zloglasni Rabatić, koji je za par dana uveo strahovladu i za kratko vreme upropastio čitav niz srpskih eksistencija. Jasno je onda, zašto se tako pašovalo i po ostalim krajevima i koliko je za to bilo savesne opravdanosti.

Vrlo brzo je njegova komanda ustanovila preki Vojni sud gdje je naređivao javno vješanje civila, sa ciljem zastrašivanja naroda od moguće pobune. To je rađeno pred srbskom školom i crkvom, tako što je napravoljeno šest vješala, pa su ih iz zatvora u manjim grupama dovodili i na taj način ubijali, bez ispaljenog metka. Ispred te povorke zatvorenika koji su bili pod jakom stražom, išli su bubnjari i najavljivali vješanje. Prva javna vešanja zbila su se 28.jula 1014. godine kada su prema zapsima prote Popovića obešeni težaci iz Orahovca Obren Grubač, Marko Deretić i Trifko Šakotić.

Gajo Pokrajčić, mladiću iz Pokrajčića šuckori su naredili da čuva rekviriranu stoku i zapretili mu da jedno grlo nestane, da će on to svojom glavom platiti. Nesrećno momče je sasvećom noću obilazio i čuvao stoku. Šuckori su  prijavili da na taj način šalje signale Crnogorcima. Iako je svima bilo jasno da je  prijava lažna, Gaju Gudeqa su bez ikakve provere i sudskog postupka obesili 30. jula. Krsto Sredanović i Špiro Sredanović, iz sela Vučje obešeni su 3. septembra zajedno sa Jovom Vučkovićem, iz Bojojević sela i Nikolokm Davovićem, iz Ušća. Čak jedaneaest Srba obešeno je 13. septembra.

Blagoja Lizdeka, seljaka iz sela Udruženja, osudili na smrt i obesili dana krsne slave svetog Arhangela Mihaila jer ga prijavio kafežija da javno izgovorio sledeću rečenicu: „Na meni je uniforma austrijska, ali u mojim grudima srpsko srce kuca i ja neću ići na granicu, da pucam na svoga brata!“

Anica Vukalović, iz Bogojević sela supruga Rade sina vojvode Trifka Vukalovića obešena je po prijavi jednog Hrvata ugostitelja. Njemu nesretna žena greškom plaćajući dala i crnogorski perper. Hrvat joj je reako da perperi ne važe a Anica mu odgovori uzimajući perpere nazad: „Hvala Bogu, dako valjadnu!“. Iznurenu od mučenja vojnici su je poluživu dovukli do vešala.

Za dželate bi Braun obično odabrao Rome (cigane), koji su o tim rabotama bili nevješti, pa je mučenicima trebalo dvadesetak minuta da izdahnu. Leševe bi tovarili na zaprege i onda bi ih vukli na groblje. Jedan kotarski činovnik Potučko je često tražio da se ne hapse i ne ubijaju nevini civili od Brauna, ali je Potučko prebačen iz Trebinja. Cijelo vrijeme komandovanja Barauna u Trebinju 1914-1917 civili su masovno internirani i ubijani.

Ovaj vrli prota i odlični pisac i hroničar svog vremena, prvo pojašnjava na koncizan i precizan način istoriju Trebinja, od Travunije, preko Grda, Mihaila, i ostlih župana, vladavien Nemanjića do zločinačke vojne uprave pod komandom genrala Rudolfa von Brauna.

U isto vreme organizovana je i posebna vojska za potpuni građanski rat u zemlji. To su bili takozvani „šuckori“, (Schutzkorps), „zaštitne čete“, regrutovane obično iz najgoreg ološa muslimanskog i katoličkog proletarijata, stvorene da tobože drže red u zaleću vojske i da parališu eventualno delovanje srpskih komitadžijskih četa, a spremane u stvari tako, da služe kao oruđe jedne potpune strahovlade prema Srbima i da postanu najstrahovitiji nasilnici u obezglavljenim i njima na čuvanje.

4.Vešala za „vlašku paščad“

Trebinjski prota Vladimir J. Popović u knjizi „Patnje i žrtve  Srba sreza trebinjskoga 1914.-1918.“ je naveo spiskove sa imena taoca i interniraca. Uzimanje taoca tokom Velikog rata bilo je sam uvod u ozbiljne zločine protiv srpskog naroda u Bosni i Hercegovini.

Na krvavim spiskovima napisanim mnogo ranije bili su i u Trebinju sveštenici, monasi, učitelji i ugledni domaćini i privrednici. Taj fenomen uzimanja taoca otvara problem zločina nad civilnim stanovništvom, kršenja pravila medjunarodnog humanatarnog prava …  Sa rečju talac (jednina) u stručnoj  litraturi se  značava pojam kada je lice zadržano protiv svoje volje u nameri da se prinudi neka država ili međunarodna organizacija da nešto učini ili ne učini . U Velikom ratu u BiH  austrijske vlasti na najsuroviji način manipulisati sa taocima koji  bil i njihovi zemaljski podanici, sa ciljem da se obezglavi  i zaplaši ceo  jedan narod, da mu se ograniči sloboda činjenja i govora, oduzmu druga prava. Cilj uzimanja talaca i drugih  zločinačkih mera protiv Srba bo je da se oni kolektivno kazne, pretvore u gradjane drugogo reda i stave pod potpunu kontrolu države i paradržavnih  formacija!

Prota Popović  bleži „sveštenstvo je bilo prvo na udarcu, koji junački poniješe trnov vjenac i teški  Krst narodne sudbine i na svojim  plećama“.

Odmah po  objavi rata iz  graničnog područja  prema Crnoj Gori iz Korjenića uhapđeno je i  sporovedeno  u trebinjski garnizonski zatvor 40 Srba zajedno sa njihovim sveštenikom Vidakom Parežaninom, iz Lastve – Korjeničke,  Sa njim su  uhapšeni i sveštenici: Vaso Novaković, iz  Kruševica, Jevto Odavić, iz Luga i Savo S. Danilović, iz  Potkraja – Zupci.  Nije poštedjen ni jeromonah Leontije Popovac, iz maniastira Duž, kao  ni  poznati trebinjski  trgovci Djordje J. Tupanjananin, Todor Škero, Vaso Bratić, Vaso Babić i Stevo Grković. Kada su taoci, medju kojima je bio i Vladimir Sušić, direktor Srpske banke iz Trebinja, sporovdjeni kroz Trebinjsku kapiju , dočekala ih  gomila svetine. Prota Popović, opisuje da antisrpski fanatici, urenebesno urlikali, takmičeći se u izvikivanju psovki uz  poklič:

„Na vješala vlaška paščad!“.

Razjarenoj antisrpski raspoloženoj svetini uskoro će biti ispunjna i želja za vešalima. Prota Popović bleži da su svakodnvno po goreopisanom scenariju „doganjani“ Srbi u tebinjski zatvor. Neki od njih su odvedeni u Hum, gde su bili taoci na železničkoj stanici.  Sve vozove od Huma do Zelenike, i obratno, pratilo 11 srpskih taoca.

Veliki istoričar Ćorović, opisuje patnje  talaca i navodi da je Učitelj Kosta Krajšumović, taoc od 1. septembra do 20. novembra 1914. godine, bio je u jednoj tesnoj sobi sa 19 drugih zatvoren na stanici u Visokom. Preko dana morali su taoci stajati dva koraka udaljeni od pruge pri prolasku svakog voza. Uvek su gotovo bili grđeni ili tučeni od prolaznika. Preko noći morali su redovno ići „patrolirati“ Posle su ih preveli u obližnju franjevačku gimnaziju. Kad ni pri mučenju su, na izmenu, učestvovali vojnici, železnički nameštenici i razdraženi muslimani iz Visokog. Fizička mučenja su bila svakodnevna. Jednog zlotvori su doveli 30 seljaka iz Zavrha i Podlugova  koji su taoce, vezane lancem ili konopima, tukli su toliko nemilosrdno da su polomili kundake na puškaama.Troje taoca iz te grupe umrlo je odmah, dok su drugi vukli povrede i posledice duže vremena.

Timotije Savić u Kladnju zatvoren je kao taoc 28. jula. U njegovoj otsutnosti došao je narednik Naglić sa 15-20 „šuckora“ na njegovo imanje, doneo tri handžara i prijavio, da ih je našao u šumi i da po svoj prilici pripadaju Saviću. Ta sumnja bila je dovoljna, da se taj u čitavom kraju vrlo ugledni čovek zatvori i da u zatvoru odsedi od 28. avgusta do 27. septembra. Kad je bio oslobođen krenut je opet od kuće kao taoc, po najvećem pljusku, sa još 22 druga, peške od Kladnja do Tuzle. Ko nije mogao da ide bio je bijen, bez obzira na doba i zdravlje. Kad je Savić zamolio jednog činovnika tuzlanskog zatvora, da mu dozvoli, da za svoj novac dobije hrane, ovaj ga je odbio sa riječima: „Pocrkajte svi!“

Teška  sudbina zadesila je sveštenika Đorđu Petrovića iz Osječana (kot. Gračanica). O tom priča njegov sapatnik Luka Todorović iz Skupovca (kot. Gračanica). Kao taoce poveli su u avgustu Petrovića i njega zajedno na stanici Doboj, da prate vlak, što je imao ići u Brod. „Dok smo još stajali na stanici došao je k nama neki povisok austrijski časnik, te nam pretražio džepove i njedra, pa kad je kod mene našao hleb, koji je zajednički i moj i popov rekao je:

„Šta će vam toliki hljeb, kad ga ne ćete imati kada jesti, vi ćete noćas biti poubijani.“

Zatim je metnuo ruku na moje rame, rekao straži:

„Ovog vratite natrag, a g. pop neka ide sam, možda će imati druga u putu.“ Ja sam na to ponudio pok. popu Đorđu njegov hljeb, a on je brišući oči odvratio: „Ponesi ga sobom i pojedi ili kome drugom podaj, ja ga jesti ne mogu… Te noći je i poginuo.“ (Srpska Zora, br. 45,1919.) Izgovor je bio unapred poznat: taoc je ubijen pri pokušaju bega.

Teže muke, prema Ćorovićevim zapisima, morao je da podnese Trifko Maksimović, sveštenik sa Ilijaša, dok nije bio ubijen na najsvirepiji način. Njega su tukli s dana na dan. Jedan lekar, koji je jednom prilikom pregledao duž pruge, naredio je, da se taj čovek s mesta prenese u bolnicu, ali je komandant poništio taj zaključak i mesto u bolnicu preveli su nesrećnika u Semizovac. Austrijski  vojnik Rozenberger mučio ga je na sve načine. Pre polaska u Semizovac svezao ga je sa seljacima Ilijom Radićem sa Vlahinje i Aleksom Kravljićem iz Mrakova tako čvrsto, da im se konop usekao u pomodrele ruke. U Semizovcu baciše ih u jedan podrum na stanici. Tu su ih tukli ponovo toliko, da su dugo vremena ležali bez svesti obliveni krvlju. Sjutra dan Maksimović nije više gotovo mogao ni da ide, kad su ga sa oba druga vodeći ga na neko preslušavanje o svešteniku Risti Erakoviću iz Nišića i učitelju Vojvodiću sa Ilijaša. Dali su mu neku motku, da sa njom poštapa, a kad je pored toga klecao i padao, tukli su ga vojnici bez ijedne reči suda ili objašnjenja. Ali tim bestijalnost nije bila zasićena. Kad je, nešto iza toga, došla popadija Maksimovićeva, nemajući ni pojma o ubistvu, i upitala za muža, odgovorio joj je žandarski narednik: „Tvoj pop ne prdi više; eto ti sve, što je iza njega ostalo“ i baci joj par helera. Zna se, međutim, tačno, da je pop u Visokom imao uza se veću svotu novca. Osim Maksimovića streljano je 30. septembra još 18 drugih ljudi, jer „su se ogriješili o svoju državljansku dužnost“, kako veli službeno saopštenje.

Isto je tako bez ikakva suda i krivice bio smaknut i sveštenik Timotije Popović iz Drinjače, otac šestero nezbrinute dece. Njega je uhvatila jedna vojnička četa u času, kad je nekim drugim vojnicima savetovao da vrući ne piju vode iz jednog grozničavog bunara, i odvela ga je jednom kapetanu, koji bez ičeg daljeg naredi, da se čovek obesi. Sama kazna vršena je na najnečovečniji način. Nespretnošću ili možda hotimice, iz više pakosti, oni su čoveka dva puta dizali na vešala i on je dva puta padao s njih, dok ga nisu treći put obesili definitivno kod Suljina Hana. Oficiri su na popov račun pravili prostačke šale i svoju jednu kućicu na putu nazvaše, iz obesti, „die Hutte zum gehangten Popen“.

Saborski poslanik, dr Savo Ljubibratić,  kako  piše Ćorović, zatvoren je 26. jula kao taoc za istočnu prugu Sarajevo-Uvac. Tu su ga tako mučili, da je već 20. avgusta bacio krv, a tek početkom oktobra bio prenesen u tvrđavnu sarajevsku bolnicu i tu bio držan pod naročitom paskom. Lekari, među njima i bečki profesor Tirk, konstatovaše bolest (Hämoptoe) i propisaše mu apsolutan mir, jer bi svako uzbuđenje moglo imati teških posledica. Ipak, njega u takom stanju premestiše iz bolnice u jednu malu sobu, koja je imala po dva metra širine i dužine ni 1-80 metra visine, u kojoj je u dimu i studeni bilo još devet vojnika. Nekoliko dana docnije odvedoše ga pre zore jednog jezovito hladnog jutra, na stanicu Pale, gde je vagon, u kom je on bio, zastao pred jednim redom vešala. Jedan od vojnika pratilaca upozori Ljubibratića na ta vešala i reče mu, da je s toga doveden ovamo, da tu bude obešen. Malo iza toga dovedoše na njegove oči četiri muškarca i tri žene i ubiše ih upravo pokraj njegova vagona. Njemu je primećeno, da će i njega zadesiti ista sudbina, jer je i on to isto, što i ovi poginuli. Pošto je tu držan neko vreme izvedoše ga, uz zlostavljanje i pogrde, na ono mesto, gde su prenoćile maloprašnje žrtve. Tu mu narediše da sedne i da se nipošto ne miče. Na tom mestu ostao je Ljubibratić od 10 sati pre podne, pa do 11 u veče i čim je pokušao, da makar malo promeni svoj položaj, pritrčavao bi vojnik i pretio mu, da ga probode. Tog dana prošlo je pored njega nekoliko hiljada vojnika, kojima je taoc pokazivan kao krivac i začetnik rata, na što su ga mnogi pljuvali, grdili i pretili ubistvom, dok ga je straža „spasavala“ tim, što je izjavljivala, da će i tako biti do malo ubijen. Oko 11 sati noći spremljen je sa još 27 ljudi i dve žene u oklopljeni vagon i doveden do Korana, jer se dalje nije smelo iz straha od Crnogoraca i Srbijanaca, koji su se tuda javljali. Za vreme vožnje morali su čitavo vreme gledati preda se, a ko se usudio da digne glavu i pogleda na polje ili na koga druga, osetio je s mesta kundak na leđima. U Koranu su ih uveli u jednu drvenu baraku, pa im tu oduzeli novac s primedbom, da će sjutra biti streljani.

A sjutra dan kazalo im se, da se već spremaju grobovi za njih i oni su doista mogli videti kroz pukotine dasaka, kako se kopa i izasipa zemlja. Tih 27 ljudi i dve žene, svi iz sela Graba trnovske opštine, biše doista i poubijani taj dan bez ikakva prethodnog suda i rasprave. Ljubobratića su opet doveli na Pale, ponovo sa napomenom, da će sad biti tamo ubijen. To je bilo jednog ponedeljka sredinom oktobra 1914. Na Palama je ostao na istom mestu, gde je bio i dan pre, do četvrtka, do 11 sati noći, odakle je opet vraćen u Koran. Za tih pet dana dobio je samo komad hleba i nešto cigareta od dva vojnika, od kojih je jedan zato bio kažnjen, i jedan čaj od jednog oficira. Pošto je u Koranu, u muci, proveo deset dana bi upućen u Donju Praču. U tami, on je u Koranu bio upao u podrum i ozledio nogu, pa sad nije mogao da drži razmak od 200 koraka pred četom, kako mu je bilo zapoveđeno, pa je i radi toga bio tučen i grđen. U Prači je najzad zatvoren radi veleizdaje i posle nekog vremena preveden u Banju Luku. Po službenom saopštenju(Hrvatska br. 892) smaknuto je na Palama 20. i 21. oktobra 50 muških i dve žene; i to prvi dan 14, a drugi 38 osoba.

Vojnici iz čete šuckora Mujage Kapetanovića na čelu sa Ivanom Martinovićem 23. septembra 1914. u 21,30 sati upali su u kuću sveštenika Riste Jokanovića. Martinović ga je „digao ga iz kreveta, tukao ga pred njegovom ženom i djecom, psujući mu sve svetinje, poveo ga sa 4 naoružana šuckora i premetao ga s kundaka na kundak do rijeke Zujevine, zajedno sa Gavrom Krtolinom iz Ilidže, te ih utjerao u rijeku Zujevinu, gdje su morali stajati oko pola sata.“ Iliju Trklju sa Ilidže tukao je toliko „da je postao nesposoban za svaki teži posao.“ Karlo Šošić, zastavnik kod veterana, udario je dva puta po obrazu trgovca Peru Pamučinu u bivšoj Filipovića kasarni, a onda ga „ugurao u jednu sobu, gde su ga šuckor Lakatoš i još jedan musliman kundacima tako tukli, da je pocrnio kao gunj i na njegovo zapomaganje dotrčao jedan veteranski oficir i zabranio da ga dalje tuku.“ Vojislava Borića, školskog nadzornika, udario je u prisustvu istog Šošića šuckor Hefim Kukavica kundakom u slabinu. Šuckor Lakatoš tukao je u istoj kasarni Ristu Kebelju, koji je usled toga i umro. (Srpska Riječ, br. 90,1919.).

Internirani Zvorničani morali su u vojničkom zatvoru golim rukama čistiti ljudsku nečist, a sveštenicima u Lijevnu, koji su bili naterani na isti takav posao, nisu dali ni da ruke operu, nego su tako onečišćeni morali da jedu.

Savu Savića, sveštenika u Trnovu, svezala je straža za drvo, pa mu tako svezanom naredila da širom otvori usta, u koja su onda oni pljuvali. On je to morao progutati i zahvaliti se posebno i za to, kao i za primljene udarce. Ljubo Nikolić, sarajevski paroh, morao je po čitavo pola sata na stanici u Smiljevcu praviti velike čučnjeve sve dotle, dok ne bi od umora obnemogao i pao. Osim toga je morao, kad bi dolazio voz, stati uprav do njega, da bi ga vojnici što prolaze mogli dohvatiti i zlostavljati. Tako ga je jednog dana jedan vojnik udario po glavi golom sabljom i ranio teško. Popa Mitra Popovića iz Donjeg Vakufa naterali su vojnici, da o ilinskoj žezi čitav sat trči pored železničke pruge. Hafiza Džamhura, hodžu iz Konjica, mučena zato što je Srbin, prisilili su, da čisti nužnik, a kante sa nečisti da nosi kroz varoš. Ristu Vukovića iz Podlugova bili su šuckori kao taoca i tukli mu 22 minuta kamenom orahe na glavi, od čega se teško razboleo. Šuckor Ismet Mehanović upao je sa većom grupom šuckora u kuću Nike Ilića u Visokom, tukli ga i krhali mu stvari tako, da je Nikina kći od straha zanemogla i umrla. Napali na kuću Žarka Radivojevića, na koga je pucano iz puške, šuckori su bili toliko strašni, da je Žarkova žena, tučena od njih, još taj dan pobacila.

Naročit je bio sistem zastrašivanja taoca skorom smrću, kao kod Jevđevića, i uživanje u njihovom strahu od toga. Svešteniku Savi Škaljku iz Jezera kod Jajca nekoliko su puta vezali oči s napomenom, da ga vode na streljanje, psovali ga, punili puške i onda komandovali paljbu ne izvodeći ništa, mučeći ga tom jezovitom neizvesnošću po nekoliko minuta. Siromah je čovek poludio zbog toga i bio odveden u sarajevsku ludnicu. Isto je tako radi zastrašivanja za vreme taoštva i radi drugih surovosti u tuzlanskom zatvoru poludio i posle umro i Jovo Dangić, sveštenik Bratunca. Trgovca Đoku Milakovića, taoca u Bos. Brodu, zlostavljali su sami oficiri, nadnosili mu revolver na čelo i čak mu jednog dana naticali konop na vrat sve u želji, da uživaju u patologiji straha. Isto su tako Milanu Grkoviću, trgovcu iz Konjica, šest puta zavezivali oči do Ivana govoreći mu svaki čas, da će sad odmah biti streljan.

Kako se pri svemu postupanju prema taocima vodilo malo obzira u pogledu istraživanja materijalne istine . Selo Taleža kod Trebinja sravnjeno je 12. avgusta svo sa zemljom jer je jedan musliman – kako su tek posle ustanovilo – bacio na železničku prugu nekoliko kamenja, da izazove kaznu ili pokolj. U Bradini je slučaj ispao  još strašnijje . U ovom slu  od prvog dana uzeti su za taoce Milan Mrkajić i Bogoljub Damić, te su „vršili službu“ između Bradine i Ivana. Kako  beleži Ćorović,  25. avgusta 1914. naredi natporučnik Jakov Čik, da se obojica ubiju. On je od istih taoca kupovao za svoje odeljenje neke životne namirnice i uvodio ih u knjige znatno skuplje, nego ih je plaćao, što je posle utvrđeno žandarskim ispitivanjem. Po svoj prilici on je taoce dao smaknuti samo s toga, da se oslobodi eventualnih svedoka protiv sebe. Naredio je, da se najpre obesi Damić, a onda Mrkajić. Kad su Damića obesili o jedno drvo pukla je grana i on je još živ pao na tle. Onda je Čik pozvao osam vojnika i dao ubiti obojicu „vatrom iz pušaka“. Kao razlog za ubistvo naveo je, da je neko po noći pucao na vlak, ne istražujući, naravno, ni ko je to učinio, ni zašto i da li se uopšte to i dogodilo.

Đuro Topolnik, učitelj iz Tuzle i rezervni poručnik, naročito se isticao u neljudskoj mržnji protiv taoca. Narodnog poslanika Dra Đorđu Lazarevića dao je sa celim vodom vojnika pešice vezana oterati iz Tuzle u Zvornik, da tamo bude taoc. Kad je Miloje Topalović iz Bos. Petrova Sela čuvao železničku ćupriju na Spreči u Mirčini kao taoc Topolnik ga u malo nije dao ubiti radi ove stvari. „Jedne noći, kad je voda nabujala, nosila je krševe, panjeve i grane, koje su udarale u brane i stijene ćuprije, od čega se je most tresao i nastajala velika buka. Topolnik premda je bio upozoren na prave uzroke tome, došao je Miloju i rekao mu, da srpske komite navaljuju na ćupriju, osudio ga za to na smrt, dao mu dva sata roka da se spremi za onaj svet i odredi od straže one vojnike, koji će tu njegovu osudu izvršiti. Ujedno je zatražio pomoć iz Lukavca, da se tobože brani od komita. Kad je ova došla i pretražila teren, ustanovila je pravo stanje stvari i izvjestila ga. Na to je Topolnik opet došao Miloju Topaloviću i rekao mu, da je previšnjom odredbom pomilovan.“ (Oslobođenje, br. 2, 1918).

Ilija Babić, taoc u Pazariću, preveden je 6. aprila 1915. u sarajevsku bolnicu sa osamnaest rana na telu i dve na vratu. Oni, koji su ga predali u bolnicu govorili su, da se ranio on sam i to s toga, što mu je dodijao takav život. Ako je navod istinit, ta je argumentacija vrlo karakteristična za postupak, koji su taoci imali da podnose od svojih čuvara i drugih lica, s kojima su dolazili u dodir.

5.Srbe klali, vešali i žive sahranjivali

„Trebinje, srce stare Travuije, doživjelo je i gledalo da se u krilu njegovom odigrava  grozna tragedija srpskog naroda. Gadni zločinci, na čelu im zvjer genral  Braun, vješali su nevine Srbe i Srpkinje i ovim  gadnim činom pripremali su najveće duševne radosti  pojednimnim ličnostima Habsburške monarhije, Obješeno 77 Srva i dve Srpkinje.“

Ovim rečima trebinjski prota Vladimir J. Popović,  u knjizi „ Patnje i žrtve Srba sreza trebinjskoga 1914.-1918.“ opisuje vešanja Srba u  Trebinju.  Tada niko nije pretpostavljao da će srpski narodpretrpeti još dva velika genocida u prošlom veku, mada sam prota na više mesta napisao da mu cilj da se ovi krvi događaji ne zaborave i budu večna opomena.

Vrlo brzo Braunova komanda ustanovila preki Vojni sud gdje je naređivao javno vješanje civila, sa ciljem zastrašivanja naroda od moguće pobune. To je rađeno pred srbskom školom i crkvom, tako što je napravoljeno šest vješala, pa su ih iz zatvora u manjim grupama dovodili i na taj način ubijali, bez ispaljenog metka. Ispred te povorke zatvorenika koji su bili pod jakom stražom, išli su bubnjari i najavljivali vješanje. Prva javna vešanja zbila su se 28. jula  1014. godine, kada su  prema zapsima prote Popovića obešeni težaci iz Orahovca: Obren Grubač, Marko Deretić i Trifko Šakotić.

Na početku rata dobile  i Braunova vojne komande  u Trebnonju dobila je ovu naredbu „Brza pravda, nužna ratna obrana! Sa ovim treba upozoriti komande kojih se tiče, da je stvar oficira za sudsku službu, da postupaju najstrožije u ratnim procesima i kod prekog suda u sporazumu sa nadležnim komandantom, ali da se izvršenje ratnog obranbenog prava pri neprijateljskom držanju mesnih stanovnika, koje se često čini hitno nužnim, oduzima iz delokruga oficira za sudsku službu, jer ih stavlja pred nemogućnost uticanja, i u tom pravcu mogu trupe postupati bez intervencije kog suca na osnovu prava nužne ratne obrane prema vojničkoj komandantskoj moći“.

Ovakva konstrukcija ratnog prava iz nužde, zaključuje istoričar Vladimir Ćorović,  znači neograničenu slobodnu volju za pojedine komandante i potpunu neodgovornost za počinjene zločine, jednom reči, prosto prepuštanje stanovništva na milost i nemilost soldateski. Naredba je išla od starijih komandanata mlađima, i sprovodjena  s  šivotinjskom brutalnošću. Uz to treba iamti u vidu  da Bosna nije bila okupirana vež aneksirana teritorija i da su  njeni stanovnici bili zemaljski podanice Austro ugarske monarhije. S toga je primena „ratne pravde“, vojnih  i prekih  sudova  protiv sopstvenog civilnog stanovništva zločin posebne vrste!

Zločini austrougarske i bugarske vojske u Srbiji (1914—1918) — Vikipedija, slobodna enciklopedijaOd prvog dana posle atentata bilo je jasno, da su se vojničke vlasti potpuno opredelile protiv Srba i srpskih prijatelja i da će sa svoje strane pokušati sve, da ih što više oštete i onemoguće U tom su pravcu računali odmah i na unutrašnje građanske borbe između Srba i Hrvata i preko frankovaca činili sve što se dalo, da se strasti što žešće raspale. Na muslimane su opet delovali drugim načinom. Podjarujući stare historijske opreke i napetost nastalu povodom balkanskih ratova oni su, povrh toga, ovim proglasom objavljenim u drugoj polovini avgusta 1914. nastojali, da izazovu potpuno svežu i kipeću mržnju na Srbe svesni onog silnog uticaja, koji kod naših muslimana stvaraju suverničke simpatije. Proglas taj glasi prema nemačkom originalu:

„Pošto su srpske i crnogorske čete, koje se nalaze u nekadašnjem turskom novopazarskom sandžaku, pucale na tamošnja muslimanska naselja i počele pravi rat uništavanja protiv nama prijateljski raspoloženog muslimanskog stanovništva, prodrle su naše čete U Sandžak do Pljevalja i zaprečile, da se tamnošnji muslimani istrebe. Ali kako trajno zaposednuće Sandžaka sada još nije iz vojničkih razloga uzeto u izgled, i kako bi muslimani tih područja posle svakog odlaska naših trupa bili izvrgnuti novim razbojničkim napadajima, dobegli su ovi nesretnici na našu granicu i molili za dozvolu za prelaz. Prema svojoj tradiciji zauzela se monarhija i u ovim teškim vremenima za muslimane, koji su proterani s kuće i kućišta, te će pružiti beguncima za trajanja rata zajedničko zbežište, dok ne bude moguće, da se odvedu na svoja ognjišta i da se oslobode od njihovih sadašnjih razbojničkih nasilničkih gospodara.“

Trebinjski vojni komandant general Braun napunio je odmah iza objave rata sve trebinjske zatvore najboljim ljudima iz grada i okoline, pa je, na svoju ruku, radi zastrašivanja, naredio javna vešanja taoce na očigled celom svetu. Posle je, kada stigla naredba o formiranju prekog suda,  stvorio jedan strahovit sud, koji je izricao smrtne kazne kao obične dnevne zapovedi. Pred srpskom crkvom i školom, da bude postupak dovoljno opominjući za druge konfesije, beše podignuto šest vešala. Iz zatvora bi izvodili s oka, bez naročitog izbora, po dva-tri čoveka pa bi ih onda u povorci vukli kroz čitav grad do vešala. Napred bi išli bubnjari lupajući u bubnjeve, da svrate pažnju, za njima proto Stevan Pravica, iza njega žrtve, a onda trubači; sve, naravno, pod pretnjom isukanih bajoneta. Kao krvnike uzimali su ponekad obične Cigane, čak i živodera, koji su nevešti tako strašno vršili svoj posao, da je jednom prilikom trebalo 25 minuta, da jedan nesretnik izdahne. Onda bi ih tovarili na kratka kola za smeće tako, da su im noge stalno langarale, pa ih potom vukli na groblje. Kopali su ih brzo i nemarno i toliko plitko, da je naskoro voda odnela zemlju i oni bili u najužasnijem stanju izloženi pred stoku i prolaznike. Kotarski prestojnik Potučko, koji se zauzimao za nevine ljude i nastojao da nevolju ublaži na čovekoljubiviji način, bio je odmah na zahtev vojnih oblasti premešten iz Trebinja.

Odmah sjutri dan po objavi rata zatvoreno je oko četrdeset Srba Korjenića zajedno sa njihovim sveštenikom Vidom Parežaninom, pa su u Lastvi strpani na dvoja kola i poslati u Trebinje sa jakom pratnjom. Da zadovolje prostačkom instinktu korjenićkih muslimana strpana su u kola, zajedno s taocima, i dva utovljena krmka. Na ulasku u Trebinje, gde su ih predali sve dva po dva, dočekala ih je gomila svetine, među njima naročito mnogo oficira i njihovih žena i grdila ih i pljuvala i blatila najgnusnijim načinom. U Trebinju su bili odmah zatvoreni najpre u garnizonski, pa posle u kotarski zatvor. Već 28. jula počelo se sa vešanjem. Taj dan platiše glavom Obren Grubač, Marko Deretić i Trifko Šakotić. Sjutri dan obešen je mladić Gajo Gudelj iz Pokrajčića, jer da je davao signale Crnogorcima. On je, međutim, čuvao rekviriranu stoku, pa kako je za svaki komad odgovarao glavom, brižno je pazio, da li mu je sve na broju. Po noći je obilazio stoku sa svećom u ruci i to mu je donelo smrt. Osudom vojnog suda obešena je 7. decembra 1914. Janjica Vukalović iz Ulica i 12. aprila 1915. Cvijeta Pažin iz Orašja. Od 40 Korjenića ostao je na životu samo popov sin Radoslav, spašen mladim godinama i jedna budala spašena ludošću. Jedna žena bila je obešena na osnovu samo ovog slučaja. Ona je došla da kupuje nešto u dućan jednog muslimana i po običaju, koji je s dozvolom vlasti održavan duž čitave granice, htela je da plati u crnogorskim perperima. Trgovac joj nije hteo da primi novce naglašavajući, da toj novac više ne vredi. Ona je na to odgovorila:

„Vala Bogu, dako nekad valjadne“ i pošla je na polje.

Radi tih reči, koje su imale da označuju „veleizdajničku nakanu“ ona je izgubila život. Nikola Dabović, Krsto i Špiro Sredanović obešeni su radi toga, što je, posle crnogorskog uzmaka, neko od njihovih muslimanskih komšija ustvrdio, da je u njihovim kućama, eksplodirala municija, za koju niko nije znao, kako je tamo mogla dospeti. Inače, smrtne su osude objašnjavane prosto ovako:

„Danas biće obješen taj i taj zato, što su njegovi susjedi potpomagali nama neprijateljsku vojsku“. Što su se „u sporazumu s neprijateljem istom pridružili te ga poduprli“ kažnjeni su smrću: Joko Vučković, Đurica, Lazar i Tomo Čurić; Tomica, Vuko, Luka, Krsto i Vido Ratković, Nikola i Miloš Mijović. Na smrt su bile osuđene čak i četiri žene: Milica, Ruža, Mara i Jovana Čurić, pa im je onda kazna promenuta u robiju od 15 godina. Iz istog razloga na smrt osuđeni Petar i Mitar Čurić „pomilovani“ su na 15 i 10 godina teške tamnice, a Stevo Mijović na 13 godina.

Ahmed Čevro, podlovac šeste lovačke čete, priznao je sam na sudu u Trebinju 29. novembra 1915. (K 374/15:11), da je u selu Bogojevićima, u trebinjskom kotaru, na zapoved kapetana Radovana Stankova ubio i dao ubiti 17 seljaka, „koji su po svoj prilici hteli pobeći u Crnu Goru i poterati svoju stoku“. Zapisnik,  je vođen na nemačkom jeziku, a  sam Stankov, na žalost Srbin, objašnjava to ovako:

„Zupci su tada skrivali Crnogorce i kad su naše trupe napredovale padoše iz sela Konjskog i Bogojevića hici na nas, tako, da su vojnici opravdano napali to mesto, zapalili kuće i ljude pobili“. Čevro o tim hicima iz kuća ne navodi ni reči. Hice ne spominje ni drugi svedok lovac Mahmut Ćerinagić, koji navodi da je tom prilikom ubijeno 18 ljudi i to na zapoved kapetana Stankova i Obrada Vlaha, koji su naredili „da se pobiju svi ljudi i zapale sve kuće“.

Na jednoj sudskoj raspravi u Trebinju (K 71/14 4) vođenoj 30. septembra 1914. izjavio je kapetan Rudolf Špicner, da je vojska na početku rata u tom kotaru dobila uputstvo, „da odmah pobije sve domaće seljake, ako ih sretne s puškom u ruci. Neoružane stanovnike treba zatvoriti“.

U Konjskom su tada, 14. avgusta 1914., pobijeni oni ljudi: Milutin, Krsto, Obren, Šćepan i Vido Ratković; Vuko, Tomo, Jokan, Marko, Vaso, Lazo, Pajo, Jovan, Anto i Obren Đurić i žena Anđa Đurić od 86 godina; Marko, Savo, Aleksa i Jovan Tica. Osakaćeni su taj dan Vaso M. Zurić i Nikola Božov. U Željevu su ubijeni Nikola Ratković od 65 godina i tri žene Stoja, Krstinja Perkova i Krstinja Đurova Ratković. Od tih je bila Stoja starica sa 80 godina.

Na Preobraženje, 19. avgusta 1914. obešeni su Jovo i Nikola Sredanović iz Vučije (kot. Trebinje) na pismenu zapoved generala Brauna upućenu tvrđavnom sudu u Trebinju pod br. 361 radi toga, što se „dokazalo“ „durch vier Augen und Ohrenzeigen“, da su se stanovnici Vučije pridružili Crnogorcima i palili „vlastita susedstva na korist Crnogoraca“. Oba ta čoveka nisu tad bila u Vučijoj, nego u trebinjskom zatvoru, gde su odmah s početka rata bili dovedeni kao taoci. Tako su 27. avgusta povešani iz Konjskog i Bogojević Sela: Pero Zurić, Obren Sredanović, Vujoš Vukalović, Mato i Rade Vukalović, Rade Vučković i Vidak Simović, svi stoga, što su stanovnici njihovih sela, bez njihova prisustva, pomagali Crnogorcima, s njima pljačkali žandarsku kasarnu i pošli s njima u Crnu Goru. Iz istih razloga obešeni su bili 23. avgusta iz Vučije Damjan Sredanović, a iz Arhanđelova Ćetko, Nikola i Vidak Šegrt i Jakša Gobović. 21. avgusta obešeni su iz Zagrađa Dikan Rutešić, Nikola i Jovan Kujačić i Đoko Benderać, jer da su Crnogorci „bili primljeni i ugošćeni u kneževoj kući u Zagrađu“. (K. u. k FEstungskommando in Trebinje, Nr. 378). Osim toga su obešeni: Petar Radoman, Ilija Kovačević, Jovan Trklja, Luka Grubač, Luka, Stevan i Gavrilo Begenešić, Todor Mileusnić, Petar Đajić, Rade Burlica, Pajo i Rade Šakotić, Luka i Rade Bakoč, Spasoje Stijačić, Trifko Kujačić, Lazar Rutešić, Krsto Vidak, Đorđo, Todor Stijačić, Petar Žigić, Ilija Skorupan, Nikola Barać, Isto Korelija, Đuro Kujačić, Petar Gobović, Jovo Tojaga, Gojko Deretić, Jovan Stijačić, Sava Inić, Božo Labuš. 21. novembra 1914. obešen je Blagoje Lizdek, iz Udrežnja (kot. Nevesinje), jer da je u krčmi jednoj kazao, kako se prijavio bolestan samo za to, da ne ide pucati na braću. Dalje su obešeni: Simo Bendarać iz Klobuka, Đoko Babić iz Klobuka, Simo Grubač iz Orahovca.

U Avtovcu su 1914. povešani ovi ljudi: Panto Hadžić, Andrija i Novica Škiljević, Simo i Mrka Mastilović, Vidak Anteljević iz Izgora; Mirko i Maksim Dubljević iz Jabuke; Ljubiša Supić, Jefto Sudžum i Jovo Grković iz Vrbe; Nikola Savić iz Žanjevice; Petar Okiljević iz Platice; Simo Šojić i Lazar Kapetanović iz Jesenika; Obren Supić sa Čemerna; Janko Kurdilija iz Korita.

U oktobru 1915. uvaćena su u crnogorskoj vojsci na Kosmašu dva srpska prebega iz Orahovca. Fejzo Salković, zloglasni vođa šuckora, doveo ih je u Lastvu, „i tu im sam izrekao smrtnu osudu i naredio svome društvu te su doneli krampu i lopatu, te prisilio oba zarobljenika da sami sebi grobnicu iskopaju… Kad su iskopali jamu rekao je Fejzo svome bratu Mehu i Šaćiru Salkoviću da ih zakolju. Odma su svi priskočili te uvalili u jamu i Šaćir Salković zaklao je bajunetom Milovana Vidakova Deretića, a Meho drugoga koji se zvao Petar“ (izgleda da je to bio Petar Mrdić), (Srpska Zora, br. 99, 1919.).

Na Buni kod Mostara ubili su šuckori nekoliko seljaka i trgovca Jovu Komlenovića iz Mostara. Ubio ga je jedan šuckor, koji mu je bio konkurent.

Kod manastira Žitomišljića ubio je neki čovek, sudskom istragom se ustanovilo, da to nije učinio Srbin jednog šuckora. Bez pitanja sumnja je pala na Srbe. Odmah je skleptano i povezano tridesetak seljaka i među njima i arhimandrit manastirski, Hristifor Mihajlović, i uz tučnjavu povedeno u mostarski garnizonski zatvor. Jedan je finans hvatao arhimandrita za bradu i pakosno ga pitao:

„Hristofore, đe ti je sad kralj Petar?“

Drugi su ga, u isto vreme, psovali i udarali. U mostarskom garnizonu seljaci su, potpuno nedužni, bili tučeni na najsuroviji način.

„Profoz, zloglasni Šolijer, uvukao se među seljake, pa svojim teškim, gvozdenim korbačom udara gde koga stigne, gura ih, razdvaja. Arhimandrita naziva starim lopovom i preti mu. Zatim se poodmakne u stranu, kao da bi da odabere koga će napasti, pa se zatrči i udari ga nogom“.

Tako opisuje stvar jedan veran očevidac. A posle osam dana, kad je provedena istraga i utvrđeno, da ti ljudi nisu ništa krivi, pušteni su kući bez obzira na sve ono, što se s njima dogodilo.

Gajo Pokrajčić, mladiću iz Pokrajčića šuckori su naredili da čuva rekviriranu stoku i zapretili mu da jedno grlo nestane, da će on to svojom glavom platiti. Nesrećno momče je sasvećom noću obilazio i čuvao stoku. Šuckori su  prijavili da na taj način šalje signale Crnogorcima. Iako je svima bilo jasno da je prijava lažna, Gaju Gudelja su bez ikakve provere i sudskog postupka obesili 30. jula. Krsto Sredanović i Špiro Sredanović, iz sela Vučje obešeni su 3. septembra zajedno sa Jovom Vučkovićem, iz Bojojević sela i Nikolom Davovićem, iz Ušća.  Čak jedaneaest  Srba obešeno je 13. septembra.

Blagoja Lizdeka, seljaka iz sela Udruženja, osudili  na smrt i  obesili dana krsne slave svetog Arhangela Mihaila  jer ga prijavio kafežija da javno izgovorio sledeću rečenicu:

“Na meni je uniforma austrijska, ali u mojim grudima srpsko srce kuca  i ja neću ići na granicu, da pucam na svoga brata!“

Anica Vukalović, iz Bogojević sela supruga Rade sina vojvode  Trifka Vukalovića obešena je po prijavi jednog Hrvata ugostitelja. Njemu nesretna žena greškom plaćajući dala i crnogorski perper. Hrvat joj je reako da perperi ne vaće a, Anica mu odgovori uzimajući perpere nazad:

„Hvala Bogu, dako valjadnu!“.

Iznurenu od mučenja vojnici su je poluživu dovukli do vešala!

Za dželate bi Braun obično odabrao Rome (cigane), koji su o tim rabotama bili nevješti, pa je mučenicima trebalo dvadesetak minuta da izdahnu. Leševe bi tovarili na zaprege i onda bi ih vukli na groblje. Jedan kotarski činovnik Potučko je često tražio da se ne hapse i ne ubijaju nevini civili od Brauna, ali je Potučko prebačen iz Trebinja. Cijelo vrijeme komandovanja Barauna u Trebinju 1914-1917 civili su masovno internirani i ubijani.

Od vojničkih vlasti potiče dalje i naredba, koju navodimo, i na osnovu koje nijedan građanin nije siguran, da neće radi sumnje zbog svog mišljenja ili ma kakve, potpuno uzgredne, primedbe biti lišen slobode Njom se direktno izazivaju građani, da budu uhode svojih drugova i da postanu najobičniji denuncijanti.

„Vlasti su doznale, da se u ovo ratno doba po monarhiji klate mnogi sumnjivi po državu i opšte opasni individui, kako inozemni tako i ovdašnji. Kako su ti individui u sadašnje vreme naročito opasni po delovanje vojnog i građanskog stanovništva, kao i sa stanovišta javnog mira i reda i sigurnosti osobe i imanja građana, to je sveta dužnost svih patriotskih krugova, da pomažu u toj oblasti svim silama i sredstvima, da se takve osobe nađu i učine bezopasnim. Radi toga se poziva sva publika Kraljevine Hrvatske i Slavonije, čim opazi ma i najmanju sumnju u pogledu delovanja takvih po državu i javni red opasnih elemenata, da to odmah prijavi najbližoj oblasti dotično žandarmeriji i da pomaže vlastima što može bolje u njihovim merama protiv takvih osoba. Upozorava se na to, da je ne samo dozvoljeno, nego da je upravo sveta dužnost svakog patriotskog građanina, da takve elemente ličnim uplitanjem spreči u njihovim pokušajima i da uopšte u slučaju nužde ličnim zauzimanjem učini sve, da takvi elementi odmah budu učinjeni neštetnim.“

U doslovnom vršenju tih propisa ljudi bi često, bez dovoljno kritike, kako biva u takvim vremenima, mogli vrlo lako od denuncijanata postati i zločinci, jer ovaj poziv daje i suviše velike slobode za rad u stvarima, koje ne samo nisu učinjene, nego za koje dostaje ma i „najmanja sumnja“. Trebao je da se stvori onaj poslovični mletački strah i da se građani snize do najnižeg stepena ličnog i građanskog ponosa.

Ubrzo je počelo denunciranje na sve strane, koje je mnoge ljude stalo glave ili zdravlja, zbog kog su upropaštene mnoge ekzistencije i koje se najzad i samim vlastima diglo iznad glave. S početka se u širenju glasina imao izvestan sistem, organizovan iz neke centrale, ali će, kad je stvar ušla u šire krugove i u južnjačkoj mašti uzela odviše maha, sve izvrglo u glupa maštanja, postalo posprdno i onda malo delotvorno za ciljeve, radi kojih se sve to spremalo. Glasine su te, na ime, posle prvih poraza više širile strah nego mržnju i s toga se s njima počelo da postupa opreznije i veštije. A dotle je bilo svašta. Jednog istog dana, 28. jula 1914., pronio se glas u Splitu, Zagrebu i Sarajevu, da su Srbi otrovali vodovod i tako ugrozili život svih građana. U Sarajevu je čak izišla obavest gradskog poglavarstva, da se voda ne sme piti pre nego se iskuva. Kosta Čanak, kobasičar, bio je zatvoren i zlostavljan jer se tvrdilo, da je bacio kilo otrova u rezervoar. Naskoro iza toga počeše denucijacije radi davanja signala pomoću svetlosti.

U gradovima, gde su srpske čete u taj mah bile udaljene po 60-80 kilometara, bili su Srbi osumnjičeni i zatvarani radi toga, da su pomoću svetlosti davali znakove srpskoj vojsci. Čak se u Travniku, u sred Bosne, igralo sa takvim razlozima. Sava Droca iz Sarajeva bio je poslan u Arad u internaciju s toga, što mu je žena, po običaju u gradu, pred praznik Gospodine obelila kuću. To da je znak, da se kuća sprema na predaju! Koliko se u tim ludostima išlo daleko, vidi se najbolje iz ovog primera. Sat na srpskoj novoj crkvi u Sarajevu bilo je nešto pokvaren, a kazaljka je, zbog vetra ili rad kakva pritiska kog dela mašine, često puta jurila po ploči, ponekad u besnom tempu. To je odmah javljeno kao nesumnjiv znak „dogovora s neprijateljem“ (tako očigledna!), pa je odmah počela duga i iscrpna istraga i savest vlasti nije umirila sve dotle, dok opasna kazaljka nije bila skinuta i provedena premetačina. „Hrvatska“, br. 802, donela je o tom čak poseban dopis, u kom se sve dovodilo u vezu s Gligorijem Jeftanovićem! Srbi železničari, kao Danilo Škoro u Rami, imali su grdnih neprilika, čak i zatvora i zlostavljanja, jer se sumnjalo, da bi mogli pokušati ma što protiv vlakova i sigurnosti železničkog prometa, i jer se svaki njihov pokret smatrao kao nešto dogovoreno.

U objašnjenju se ne navodi koje su nacionalnosti zlikovci, premda se Austrougarsko carstvo prostiralo na današnjih nekoliko državaVojska je bila unapred razdražena protiv Srba nešto novinskom kampanjom a nešto poukama oficira. Najviše su, međutim, mogli biti raspaljeni primerima, koje su videli od starijih onda, kad su došli u naše zemlje, gledali taoce, čuli tolike laži i primetili, da se Monarhijini podanici Srbi ne posmatraju samo kao neprijatelji, nego da se tako i postupa s njima, 25. avgusta 1914 izdao je ratni stan jedno saopštenje, da pobije „svesni lažan prikaz“ srpske vlade o nedelima austrougarskih četa u Srbiji za vreme borbi u avgustu, sa cinizmom retke vrste: „Prosto su se tim hteli preteći prigovori, na koje, da ih podigne, ima pravo austrougarska vlada radi ponašanja Srba u ovom ratu“. Dosta će sad biti videti, šta su austrijski i mađarski vojnici radili po Sremu, Bosni i Hercegovini, pa da onda, u ostalom dovoljno poznata verodostojnost ovakvih demantija, bude prikazana u pravoj svetlosti.

Prve primene tog ratnog prava videle su se pri traženju oružja. Svaka je gotovo srpska kuća bila pod tim izgovorom prekopana, dok su pojedinci bili izloženi najgorim šikanama, naročito onda, ako bi se našao kakav, ma koliko star i bezvredan“ neprijavljen“ komad oružja, kao jatagani, starinske puške, seferdari i ostalo. Mnogi su radi toga bili zatvoreni i posebno kažnjeni. Žandarski narednik Perić ubio je prilikom takve pretrage Nikolu Čađu iz Gornjeg Jelovca, iz dubičkog kotara, do kog rat nije nikad ni blizu dopro. U Blagaju (kot. Kupres) žandari su sa šuckorima tražeći oružje skidali s ljudi odelo i obuću, te ih vezane ganjali po snegu i studeni. Na koga bi se posumnjalo da ima oružja, „taj ga je morao predati i ako ga nije imao, jer je bio prisiljen mukama, koje je podnosio u ledu i snegu a osim toga i tučnjavom koju su vršili u šumama sve dotle, dok im žrtva nije obećala, da će pušku kupiti pa gde bilo. Ovi su paćenici morali uistinu kupovati oružje po skupi novac davajući pri tome konja ili vola katolicima ili muslimanima, od kojih uopće nije zahtevano oružje. Kad bi pokazao oružje, pa makar bilo i kupljeno, morao je za njega odležati zatvor najmanje tri meseca pa do godine dana“. (Srp. Zora, br. 93., 1919.). Mnogi su to životom platili kao Simo Milišić, Simo i Stevo Pjevači.

U Rudom opkolili su vojnici, Mađari, i šuckori kuću učitelja Manojla Ilića, u kojoj je bila sva porodica s decom, polili joj vrata i pod hodnika petrolejom i onda je zapalili. Na pisak dece dotrčale su komšije muslimani i, posle oštre prepirke s vojnicima i njihovim pratiocima, dodali su zatvorenim lestve i tako ih spasli od očite smrti. U istom mestu naterali su vojnici stanovnike mesta Sirče, da sami sebi iskopaju grobove, pa da legnu u njih. Zaglavljivalo je staro i mlado, čak i žene s nejakom decom na rukama. A nisu ih streljali sve odjednom, nego po redu, pri čemu su živi morali zakopčavati svoje sapatnike, da vojnicima uštede i taj napor.

6.Zverstva šuckora u Hercegovini i Istočnoj Bosni

Trebinjski prota Vladimir J.Popović svoju studiju   o masovnim ubistvima, progonima i iterniranjima Srva u srezu Treboinjskom  tokom Velikog rata zasnoao je i pisanju dr Valdimira Ćoroivića, koji  sačinio jednu od najpotresnijh  studija o genocidu nad Srbima u BIH.

Dela dva Vladimira trebala su da posluže kao opomena da se takvi zločini nikada ne ponove. Jedna od načina je sprečavanje zaborava .A već 1914. godine počinjeni su silni zločini, ne samo u trebinjskom srezu već u celoj Bosni i Hertcegovine gde su Srbi živeli, a sve to ukazuje da to  mnogim obeležjima bio genocid.

Na Palama je, posle odlaska Crnogoraca, zaostalo stanovništvo bilo gotovo uništeno. Od šuckora behu u Koranu pobijeni bez suda i istrage ovi ljudi: sveštenik Risto Čečar, Krsto Pavić, Stjeran Simić, Pero Karavdija, Pero Pantić, Risto Ćosić; na Palama: Jovo Klačar, Risto Čukilo, Lazo Juruk, Pero Kuzmuk, Mile Kuzmuk sa dva sina i stari Đorđo Klačar, kome je bilo više od sto godina. Zadnja petorica izbodeni su bajonetama. U Koranu su, dalje streljane: Milka Čukilo, Ljubica Terzić, Milka Karavdija, Mara Simatović i Đuka Bjelorep. Spasoje Šibonja obešen je na stanici na Palama.

Prem zapisima velikog istoriča dr Vladimira  Ćorovića (uvršten medju sto najzmaneitijih Srba), u zloglasnoj Prači ubila su dva šuckora odjednom sedam ljudi, i to: Milana Furtulu, Jovana Jokića, Krstu Vasilja, Miloša i Peru Gluhovića i ženu Stanu Puzić, naravno sve od obesti i s toga, što im nisu imali da plate otkupa. Mile Ninković, Jovo Gluhović, Spasoje Vuković i Krsto Jokić s Romanije spasli su glave samo tako, što su obadvojici platili po sto kruna. Pri svim tim ubistvima sudelovao je zapovednik na Palima Hasim Mušo Musa, dok je žandarmerijski narednik Martin Jelinić sve to gledao i puštao. U ostalom, zanimljivo je, da je on 1917. god. imao imetak od kakvih 100.000 K., dok je još 1913. za ženidbu morao da diže zajam od 300 kruna.

Antun Farčić, učitelj iz Vele Luke s otoka Korčule, saopštio nam je ovaj slučaj od verodostojna svedoka: U Praču je jednog dana dovedeno pet kljakastih, staraca, koji više ne mogoše da idu. Tu su ih sve pet streljali. Jednog starca, koji se beše sakrio u seno, zapitaše vojnici:

„Gdje su ti sinovi?“

„U carskoj vojsci“, on odgovori.

Tad ga upitaše, gde je srpska vojska, a on reče, da ne zna. Na to mu svezaše ruke gvozdenom žicom tako, da mu se žica usekla u meso. Starac je jaukao, a vojnici ga zlostavljahu udarcima, dok ga jedan ne ubode bajonetom u grlo. Posle njih streljane su i dve žene, pošto su jednoj silom otrgli decu od nje. A sve se to dogodilo po naredbi nadporučnika Hajdera. Pavao Gugić iz Blata, isto s Korčule i vojnik, dopunjuje to pričanje opisom, kako su mađarski vojnici užasno mučili starce, „sa kundakama, sa komadima drveća, s kamenjem, s nogama i čime god su mogli. Starci su padali onesviješćeni na zemlju“. Jedan vojnik pucao je na nj i ranio ga najpre u mokraćni mehur. Ne osećajući valjda bola starac poče tražiti rukama, gde je tane udarilo. Na to vojnik opali po drugi put i rani ga u desno rame. Starac se strese, ali osta na nogama, na opšte čuđenje svetine, koja je posmatrala čitav prizor. Razljućen vojnik priđe mu tad bliže, naperi pušku na čelo i opali u času, kad je starac pozivao na osvetu.

U Srebrenici su, prema ztapsiima profesora Ćorovića,  mađarski vojnici pljačkali srpske radnje i kuće često u po bela dana i ne bez znanja pretpostavljenih. Tako su porobili dva dućana Martijana Vujadinovića. Radnje Jovana Ilića, Koje Uroševića, Gruje Vidakovića, Laze Lazarevića; radnje i kuće Vase Krzmanovića i Cvijetina Jovanovića; kuću Marije Tomića; dvokatnu kuću Mihajla Stefanovića su opljačkali pa zapalili, kao i kuću i radnju Vasilija Ristića, Milošu Tomiću opančaru odnesena je roba, a alat popaljen. Aleksi Jovanoviću srušili su kuću, a razgrabili četiri sena, saš i strnjik. Kuća Milke Jovanovića znatno je oštećena, isto kao bivša srpska škola, gde je bilo pevačko društvo, čiji je sav nameštaj raznesen i opljačkan. Gaši Jovanoviću splenili su radnju, a njega sama jedne noći ubili bez ikakva razloga.

Kad je izbio rat digli su u srebreničkom kotaru svo stanovništvo, da vrši pomoćne poslove za vojsku, pa nisu bile pošteđene ni trudne žene, a sve su uzimali onako, kako su ih gde zaticali, ne davši im ni da se obuku i opreme kako treba. Radi toga su mnogo propadali mučeni neimaštinom hrane i odela, a gonjeni teškim i napornim poslovima. Mnogi su od njih stradali i od vojnika, koji su ih često ubijali bez ikakva povoda, a naročito onda, kad bi se čulo za kakav uspeh srpske vojske. Tako su izginuli Ilija Spasojević i Jovo Nikolić iz Pobrđa, Sredoje Bajić s Obadi, Gligor Obrenović iz Pobrđa, Mihajlo Milanović iz Brađevine, Milić Petrović iz Magudovića, Krsto i Drago Andrić iz Vraneševića, Niko Jovanović iz Grujičića, Miloš Trišić s Borovca, Jefto Arsenović iz Dvorišta, Milivoje Milivojević iz Dučića, Stojko Bogićević iz Ratkovića, Marinko Ješić iz Grabovice.

Na Brežanima došli su mađarski vojnici, podjareni od šuckora i sinova Hasana Dizdarevića iz Srebrenice, pred kuću Krste Petrovića i njegova strica Manojla, da ištu novac, za koji im se reklo, da ga oni imaju. Kad su im ovi kazali da nemaju ništa prodreše vojnici u kuće i ubiše obojicu, a da nađu novce trgali su haljine na Krstinoj ženi i razgolitili je. Srebrenički hodža Klančević, sam šuckor, došao je sa još jednim šuckorom, nekim Mušanom s Budaka, na Vitlovce, da otme ovce Mitra Markovića, Miće Rončevića i nekog Cvjetka iz Gline. Ubili su svu trojicu i ugrabili plen.

U selu Siročama ubiše vojnici i šuckori Mitra Petrovića, starog Petra Lalića i njegovog sina Iliju. Drugi pobegoše, ali ih potera stiže kod Pašina Brda i tamo pobi ove ljude: Petra i Milu Lalića, Milka Petrovića i njegova sina Mihajla i Vasilija Lalića. Kad su počeli klati Vasilija zapomaže njegova snaha Mara, žena Đukana Lalića, na što vojnici ubiše i nju.

Đoku Maksića i Radovana Nikačevića, koji su u Srebrenici stanovali u jednoj kući, odvedoše vojnici jedne noći iz stana tobože, da im pokazuju put, i ubiše ih oba, ne zna se na koji način. Mrtva telesa nalažahu se vrlo često, a da se ne može tačno ustanoviti kojom su prilikom ubijeni. U jednom potoku nađeni su pobijeni Kosta Mitrović, Risto Ostojić, njegova žena i sin, svi iz Vitkovića. Mrtvu sa detetom našli su na putu Gospavu Nedeljković iz Ilikirišća. Janja Budova s Bjelovca nađena je zaklana. Jakov Šarac je streljan u Džilama.

Krajem avgusta 1914. zapališe žandari i šuckori (a među njima beše najgori Alija Bektić) potpuno selo Podravanje, pošto su ga pre opljačkali. Tom prilikom izgiboše: Mitar Marinković, Stevan Krunić i braća Sreten i Jovan Krunić. Đukana Lalića naterali su, da i on puca na njih. Svetili su se čak i na mrtvima pucajući na njihove lešine i gazeći ih krvoločki. Kad su se spremali na nova krvoprolića i već povezali Miloša, Peru i Milovana Marinkovića i Jovana Šarca, stiže glasnik iz Srebrenice s vešću, da ne treba uništiti sve ljude, nego samo primerno kazniti najopasnije, i to Simu i Đuku Novakovića, Filipa Akšamovića i Peru Jovanovića, jer da su komite pucale iz njihovih kuća. Ta četvorica, pa Gligor Andrić, Rade Miladinović, Pero Ranković i njegova dva brata biše iza tog obešeni u Srebrenici. Vešanje su vršili nevešti ljudi svirepo i nespretno; Simo Novaković pao je s vešala, jer se konopac pretrgao, pa su ga zato pustili i kad je došao sebi uputili u zatvor u Sarajevo i posle u Arad.

Na Pašinom Brdu, prema studiji profesora Ćorovića, streljana su braća Ignjat, Pero i Živan Milošević, a njihov otac poslat u Arad, gde je naskoro svisno od tuge. Kad su Danila Filipovića hteli voditi na Pašino Brdo, on se ispreči i reče zapovedniku, da ga ubiju tu u selu, kad već mora ginuti; on odavde neće ići, jer želi da bude sahranjen među svojima. Ta mu je želja, naravno, na mestu ispunjena. Srećka Miloševića i sina mu Janka iz Postelje nađoše vojnici na gumnu, gde denu seno, i ubiše obojicu. Drugoga sina Srećkova Vladimira odvedoše vojnici na Pašino Brdo, gde bi ubijen zajedno s drugima. Na Culića Brdu postreljani su Ilija Mićić, Rade Đurić i Mitar Đokić s Crnog Vrha (srebrenički kotar). U Ljeskoviku su pobijeni Sreten Perišić, Marko Veselinović i jedan njegov rođak. Žandari su odveli Milića Jakovljevića iz Toplice u seosko groblje i tu ga ubili.

Aleksu Eru su ubili na Pribićevcu Gospava Beatović sa Bratunca obešena je u Tuzli, što je „izdala skrovište kolonijalne robe srpskim komitadžijama i čuvala predmete, što su ovima pripadali“. U Bratuncu je ubijen Milan Durmić po naredbi carinara Žubrinića, „jer se isticao kao Srbin.“ Na Krstašu su streljani ovi ljudi iz Loznice, kotara srebreničkog: Cvjetko Stojanović, braća Risto, Tano i Mitar Nikolić, iz Pribićevca Jefto Vukadinović; iz Tegara Filip i Miloš Lukić, iz Obadi Krsto Babić. U Rskavicama su streljani: Todor i Marko Jovanović, Radoslav, Aleksa, Srećko i Živan Simić i Živojin Dragićević, svi iz Sikirića. Na Brežanima su pobijeni Stanoje Živković iz Jelovca i Neđo Milošević iz Pećišta. Srećko i Sredoje Koštanovičanin behu obešeni. Diku Jovanovića iz Vraneševića streljali su u Zapolju; tu je ubijen i Aleksa Stamenić iz Dubravice U Bjelovcu je „mušketan“ Todor Jovanović i s njim šestero dece iz Sikirića. Tri brata Jovanovića (Daničića) streljana su u Zalužju, a Milovan Matić iz Postelje na Pašinom Brdu. U kafani Jove Račića javno su se hvalila dva vojnika, da su samo jednog dana na svoju ruku ubili šest težaka.

Cvijetina Živanovića iz Zagona odveli su po noći vojnici sa dva njegova unuka Marinkom i Vidojem na Kik i tu ih ubili. Bednog starca, kome je bilo preko devedeset godina, tako su divljački bacili iz rođene kuće, da je preko Praga pao i slomio ruku. Šezdesetogodišnju neuku i neveštu Janju Dragićevića iz Jelaha doveli su na Kik kao sumnjivu radi uhođenja i tu je ubili. Ovde su, dalje, postreljani Milan Ilić, Antonije Ilić, Pero Dudić i Janko Ivanović, svi iz Repovca. Janko Ivanović, koji je bio samo ranjen, napravi se da je mrtav, pa kad su šuckori otišli, odvuče se do kuće. Kad se posle doznalo za to, došli su mu šuckori i u glavu zapretili, ako ma šta od tog bude pričao ili se tužio kome.

U Bratuncu su, prema zapsima dr Ćorovića,  kod srpske crkve mađarski vojnici streljali Stojana, Radu, Milka i Simeona Ilića, Stanoja Mitrovića, Neđu Miloševića, sve iz Zagona, i Miloša Karića iz Jelovca. Od te sedmorice bio je Rade Ilić ranjen teško, a Stojan samo lako, pa čim su vojnici otišli, uzme Stojan Radu na leđa, te ga preko bara, njiva i kroza šumu, preko jedno sedam kilometara, donese kući.

U Kiku su postreljali ove ljude bez ikakvih bližih navoda i razloga: Maleška Zečevića iz Ratkovića; Jefta Prodanovića iz Jelaha, Dimitrija Nikolića iz Ranče, Miloša Lazarevića iz Srebrenice (uhvaćen, kad je išao svojoj pecari rakije), Jaku Karića iz Jelovca, Božu Ilića i Ristu Rakića iz Podčauša, Nikolu Radića iz Borića, Dragu Bjelkina i Antonija Lazića iz Repovca; sina Živana Todorovića iz Buznice, Nikola Veselinović je obešen na Rada-Vodama.

U Foči je 14. avgusta 1914. streljano i povešano 126 osoba. Dr Ćorović. Ističe da su među njima bili Gligorije Jolović iz Mirića, starac sa preko osamdeset godina, Vasilj Prodanović i Obrad Radonjić iz Rude Glavice behu ispod dvadeset godina, a Trivun Arsenić iz Sječeništa (Podgrab, Velenica) i Krsto Kalajdžić iz Falića (Zarajt) čak ispod osamnaest. Trojica su se iz grupe osuđenih spasla begom, a jedan od streljanih izmakao je teško ranjen. Kad su uhvaćeni poslani su u sarajevski divizijski sud s uverenjem, da će se tamo za njih naći još strašnija kazna. U Sarajevu su, međutim, sva četvorica bila oslobođena, jer nije bilo ni dovoljno sumnje, da se podigne optužnica.

Simo Zrnić, narednik 12. kompanije trećeg bataljona druge Bosanaksko hercegovačke  regimente, koji je sa svojom četom krenuo prvih dana iz Vlasenica prema istočnoj granici, kazuje, da su ih oficiri, naročito kapetan Ružičić, direktno navađali na zločinstva govoreći im, da su bosanski Srbi braća srbijanskih, da su neprijatelji monarhije i da i njih, kao i one preko, treba uništiti, ako čovek hoće da bude siguran. Treba ih uništiti potpuno, ne poštediti ni žene, ni dece, ni blaga, jer će, ostane li ma što od njih, ostati otrovno seme. Vojnici su i radili tako. On je svojim očima gledao, kako se pale čitavi stogovi sena i žita, nailazio je na staje, u kojima su bile pečene lešine konja i stoke naročito zatvorene, video je čak, gde mađarski vojnici na bajonete nabadaju malu decu. Iz jedne kuće, koja je bila potpaljena, bežali su jedan starac i jedna žena, koja je bila sva u plamenu, ali ih vojnici na izlazu dočekaše puškama i ubiše obadvoje. To sve bilo je onda tako malo zazorno, da jedan dopis iz Bosne u „Hrvatskoj“, br. 892., završavao čak ovakvim rečima i prošao i vojničku cenzuru Bosne i onu u Hrvatskoj: „Kod nas je u Sarajevu sve u redu, a hrabre naše čete čiste sada naš pogranični teritorij od ove pogane srpske i crnogorske gamadi, koja se mogla sa svojim komitadžijama uvući u Bosnu samo zato, jer ju vode i podpomažu naši po svojoj lojalnosti razvikani i proslavljeni domaći „Srbi“. Taj se korov sada mlati i treba ga posve umlatiti“. Dostaje znati, da je samo jedan mađarski bataljon pri polasku iz Sarajeva na granicu poneo sobom hiljadu metara konopa. Otud i onaj drugi izveštaj prijatelja „Hrvatske“, koji s ponosom javlja: „Kuda idemo nosimo smrt i zator“. (Hrvatska, br. 862.).

Dr Ćorović beleži da je Salik Zejnilović, vođa jedne šuckorske patrole, naredio da  ubije Janko Petrović, kod Buloga (kot. Sarajevo). jer su mu tri oficira, koja su se tuda provezla u automobilu, to naredila, pošto im se Petrović samo učinio sumnjiv kao špijun. Sud je rešio Zejnilovića svake krivnje, sa motivacijom dostojnom da se zabeleži za osobenost bosanskog suda toga vremena, „da je bio u bludnji, kad je upute oficira shvatio kao naredbu da ustreli Janka Petrovića“. (Osuda od 4. maja 1916.).

Mustafa Vučić ubio je Đorđa Loncu, Spasoja i Peru Obradovića i ranio Vasiliju Lonco, pa ih opljačkao. Alija Hadžović, isto tako, ubio je i opljačkao Pavla Delića. I Vučić i Hadžović bili su šuckori i vršili ta zločinstva u službi, i to u samoj sarajevskoj okolini.

Šuckori Velija Karahmet, Mehmed i Ferhat Alagići i Alija Dragulj, došli su u oktobru 1914. jedne noći Triši Gladancu u Zovik (kot. Rogatica) i ranivši i izudaravši njegovu ženu Petru doznadoše od nje gde se Triša sakrio i ubiše ga. Onda skidoše ubijenom sat i cipele, a ženi povezaču i zamakoše u noć. Isti Velija Karahmet ubio je u Gojkuši starca Mališu Delića i mrtvu mu otkinuo jedno uvo. Alija Dragulj i Alija Dobrača ubili su starca od 75 godina, Milana Vukojčića, u Sočicama. Na sudu su se branili tim, da su to učinili po naredbi svog oficira, koji im je rekao da mu pohvataju i dovedu svu mušku čeljad porodice Vukojčića. Starac da je, s puškom u ruci, pokušao da beži i da je ubijen na begu. Oficir ih je, vele, radi toga i pohvalio.

Rasto Pustoslemšek, poznati slovenački publicista, navodi ovaj slučaj. U Milićima (kot. Vlasenice) obešeni su ovi ljudi: Maksim Vasiljević, Jovan Obradović, Milorad Milinković, Pero Žugić Nešić, svi iz Dervente; Gajo, Pavle i Petar Mađerović, Simeon Petrović iz Vasila; Vaso Milić iz Milića. Streljani su Marko Kovačević iz Dervente, Pero Grkić, Miladin i Đoko Mišić, svi iz Milića. Svi su bili pred vojnim sudom optuženi kao komite i svi kao nedužni rešeni. Ali kapetan Svetek nezadovoljan tom odlukom suda dade ih ponovo sve pohvatiti i naredi svojim ljudima, koje je iznenadila ta oštrina, da naprave s njima „kratak proces“. Čak se jedan žandar, neki Heršak, usudio da upozori kapetana, kako je nedozvoljeno ubijati nevine, ali je dobio odgovor: „Zapovednik sam ja i niko drugi. Naređujem, da se moja zapoved odmah izvrši“. Vojnici i žandari su se morali pokoriti. Drugi put, kad se radilo o jednom dečku i nekoj ženi, podređeni su ga prevarili, da su izvršili njegovu zapoved, a u stvari su žrtve sakrili kod Vase i Triše Zalovića u Pilama. (Slovenski Narod, br 93, 1919.).

Muslimanski šuckori, kako to beleži dr Ćorović,  naveli su na početku rata austrijske vojnike na kuću Staniše Stanišića iz Džimrija (kot. Rogatica) i ubili ga. U Šehovićima streljano je 28 Srba sa Glasinca i Sokolovića, a u Knežini 10. Selim Hodžić, šumar na Košutice, ubio je na Igrištu kod Han Pijeska 5 Srba: tri Melozovića i dva Lekovića. Zajko Dadić iz Nepravdića (kod. Rogatica) ubio je Jovana Grčića iz istog sela. Šuckori Muharem i Bećir Vražalica u obližnju šumu i tu ga zaklali i zaklana još dalje boli noževima.

Pod vodstvom zloglasnog Mustafe Vučića došlo je u selo Bjelogorce (kot. Sarajevo) oko 400 šuckora i oko 40 vojnika Banaćana, koji su tu povezali 44 stanovnika i poveli ih put Sarajeva. Uz put su pucali na njih, te 4 ubili (Mihajla Jokića, Kostu, Tomu i Milana Gavrilovića), a 4 ranili u Kadinu Selu. Istoga dana popalili su selo i pobili Ristu i Simu Lizdeka, a Aleksu i Maksima Lizdeka i Božanu ženu Lazara Lizdeka zapalili su s kućom zajedno.

Adžo Omanović iz Kramer Sela (kot. Rogatica) ubio je 1. novembra 1914. Mariška Bajića iz Burata, a u kući Neđe Perovića u Grivcima, „skinuo je sa zida ikonu Sv Đorđa i kandilo, oboje zgazio nogama i opljačkao kuću“ Prodro je, dalje, u kuću, Vasilja Vojnovića u Sočicama i zaklao ga. (Srpska Zora, br. 64, 1919.). Mahmud Karić iz Vrhlazja (kot. Ragočica) doveo je pred kuću Đorđa Šivalije u Sočicama više austrijskih vojnika i onda izveo Đorđa i petoro njegove braće i sve su ih postreljali. Meho Feriz iz Vragolova (kot. Rogatica) ubio je u Sočicama Jeftu Kneževića u njegovoj kući. Šuckori su Neđi Borovini iz Vjetrenika živom ogulili glavu. Alija Dobrača iz Vragolova ubio je Danila Perovića iz Potkoma „odsjekavši mu prethodno nos i izvadivši oči“. (Srpska Zora, br. 66, 1919.). Pokraj žandarske kasarne u Žljebovima ubijeni su od žandara Lazar Tošić iz Žljebova i Đoko Borovica iz Vjetrenika.

Žandarski narednik Kalčić je „radi toga, što je Đuro Elez iz Dobropolja (kot. Sarajevo) utekao s fronte g. 1914., ubio njegova dva brata Marka i Vasilja kod njihove kuće u Dobropolju, također i Mitru ženu četvrtog brata Milete koji je onda bio u vojništvu. Mitra i Marko podlegli su udarcima nakon malo dana, dok je Vasilj živio i uzalud se liječio još godinu dana“. (Srpska Zora, br. 79,1919.).

Tri brata Tešovića iz Gornje Prače obešena su od muslimanskih šuckora u Baolju o orahovu drvetu. Murat Muslić i Zajko Hadžić iz Ustikoline „uzeli su Nikolu Pejovića iz Ligata i oćerali su ga pokraj vode Kalune, i tamo su ga živa oderali i nijesu ga dali ukopati za mjesec dana. Onda su ga pojele zvijeri i tako se nije nikako ukopao“. (Srpska Zora, br. 85,1919.).

U Knežini (kot. Vlasenica) ubijeno je ovih 11 Srba: Triša i Periša Batinić, Janko Vuković, Jovan Maričić, Vukan Vujičić Vukašin Savić, Danilo Radović, Vaso Koprivica, Neđo Šutan, Niko i Jovo Višnjić. Pobijeni su svi na zapoved oružničkog zapovednika Franca Vidasa.Avdija Grbić i Mujo Harić šuckori ubili su seljaka Iliju Čizmića i njegova oba sina, Lazara i Milkana, vodeći ih kroz šumu Lisinu. Hasan Bahta i Ferhat Alagić ubili su 20. oktobra 1914. bolesnog Milana Purkovića otevši najpre njegovoj snahi nešto novca i jednu kobilu.

Dr Ćorović konstatuje da   je to bila sistematska hajka protiv Srba na svima stranama, a ne samo slučajni ispadi pojedinaca, dovoljno je, primera radi, navesti strahovita nedela iz Kupinova u Sremu. Tamo su, posle povlačenja srpske vojske, došli mađarski „štrajfkori“, zašli po kućama i dovukli svu mušku čeljad pred opštinsku kuću i žandarsku stanicu. Tu su ljudi mučeni na sve moguće načine, od kojih je ovaj bio nov i zlikovački rafiniran: dok su gorele kuće po selu svi su ti ljudi bili zatvoreni u jednoj školskoj sobi, u kojoj je na sredini bila gomila slame, a oni postavljeni uza zidove. Izgledalo je potpuno i to se davalo osetiti, kao da će svi biti živi spaljeni. U tom strahu držali su jadnike selu noć. Sjutra dan strpali su ljude u kola i poveli put Brčke. Kad su došli do raskrsnice zaustavi komandant prva kola i uputi ih prema groblju. Tu su bili preko noći spremljeni grobovi i sirotim ljudima, Miši Radosavljeviću, bivšem načelniku, Ljupku Vlašiću, Nikoli Raliću, Živanu Mazinjaninu i Ivanu Grmuši, kad su došli tamo, beše zavezane oči i određeno užasno mučenje. Boli su ih bajonetama i još žive bacali u grob i zasipali zemljom. Grmušu su još u grobu dotucali lopatom. Ostali su se u taj dan spasli, ali su posle desetak dana bili ponovo izloženi udarcima mađarske soldateske, od kojih je Ivan Radosavljević umro neposredno, a drugi bolovali po više meseci.

U Klenku su, da navedemo još jedan slučaj, oko 15. avgusta 1914. sabrali vojnici svo srpsko stanovništvo iznad 15 godina, oko 280 ljudi, u tamošnju pravoslavnu crkvu, gde su proveli čitavu noć i kasno do u idući dan i gde su čak morali i nuždu vršiti. Onda su izabrali desetoricu od najuglednijih građana i dali im, da vuku na sreću cedulje. Petorica su izvadili crne, (to behu Voja Rajčević, Obrad Vitomirović, Sreten Sinđelić, Jovan Devečerski i Miša Markuš), te bili u dvorištu opštinske zgrade odmah streljani i zakopani. Ostali su odvedeni u Arad u internaciju. Osim toga ubili su vojnici u Klenku još devet osoba, a među njima i tri žene. Naravno, da im je svima bilo imanje opljačkano, stoka razgrabljena i kuće popaljene. Za sva ta nedela veoma je karakterističan ovaj slučaj, što ga je u svom poznatom govoru naveo dr A. Tresić-Pavičić. Nadporučnik u pričuvi Marijo Minah, policijski činovnik na Rijeci, odgovarao je pred vojničkim sudom u Temišvaru, što je ubio tri Srbina u Pločicama na Dunavu. Optužba nije glasila na smrt, nego samo na zloupotrebu uredovne vlasti. Optuženik je na sudu izjavio (svedoči službeni spis 1293/15.), da nije dao ubiti tri, nego bar najmanje 303 Srbina, ali „iz čistog patriotskog osećanja“. Bio je, posle toga, oslobođen i službeno dodeljen etapnoj službi, a iza nekoliko meseci dobio je krunski orden.

Trebinjski tvrđavni zapovednik general Braun napunio je odmah iza objave rata sve trebinjske zatvore najboljim ljudima iz grada i okolice, pa je, na svoju ruku, radi zastrašivanja, dao vešati taoce na očigled svemu svetu. Posle je sklopio jedan strahovit sud, koji je izricao smrtne osude kao obične dnevne zapovedi. Pred srpskom crkvom i školom, da bude postupak dovoljno karakterisan za druge konfesije, beše podignuto šest vešala. Iz zatvora bi izvodili s oka, bez naročitog izbora, po dva-tri čoveka pa bi ih onda u povorci vukli kroz čitav grad do vešala. Napred bi išli bubnjari lupajući u bubnjeve, da svrate pažnju, za njima proto Stevan Pravica, iza njega žrtve, a onda trubači; sve, naravno, u pratnji bajoneta. Kao krvnike uzimali su ponekad obične Cigane, čak i živodera, koji su nevešti tako strašno vršili svoj posao, da je jednom prilikom trebalo 25 minuta, da jedan nesretnik izdahne. Onda bi ih tovarili na kratka kola za smeće tako, da su im noge stalno langarale, pa ih potom vukli na groblje. Kopali su ih brzo i nemarno i toliko plitko, da je naskoro voda odnela zemlju i oni bili u najužasnijem stanju izloženi pred stoku i prolaznike. Kotarski prestojnik Potučko, koji se zauzimao za nevine ljude i nastojao da nevolju ublaži na čovekoljubiviji način, bio je odmah na zahtev vojnih oblasti premešten iz Trebinja.

Odmah sjutri dan po objavi rata zatvoreno je oko četrdeset Srba Korjenića zajedno sa njihovim sveštenikom Vidom Parežaninom, pa su u Lastvi strpani na dvoja kola i poslati u Trebinje sa jakom pratnjom. Da zadovolje prostačkom instinktu korjenićkih muslimana strpana su u kola, zajedno s taocima, i dva utovljena krmka. Na ulasku u Trebinje, gde su ih predali sve dva po dva, dočekala ih je gomila svetine, među njima naročito mnogo oficira i njihovih žena i grdila ih i pljuvala i blatila najgnusnijim načinom. U Trebinju su bili odmah zatvoreni najpre u garnizonski, pa posle u kotarski zatvor. Već 28. jula počelo se sa vešanjem. Taj dan platiše glavom Obren Grubač, Marko Deretić i Trifko Šakotić. Sjutri dan obešen je mladić Gajo Gudelj iz Pokrajčića, jer da je davao signale Crnogorcima. On je, međutim, čuvao rekviriranu stoku, pa kako je za svaki komad odgovarao glavom, brižno je pazio, da li mu je sve na broju. Po noći je obilazio stoku sa svećom u ruci i to mu je donelo smrt. Osudom vojnog suda obešena je 7. decembra 1914. Janjica Vukalović iz Ulica i 12. aprila 1915. Cvijeta Pažin iz Orašja. Od 40 Korjenića ostao je na životu samo popov sin Radoslav, spašen mladim godinama i jedna budala spašena ludošću. Jedna žena bila je obešena na osnovu samo ovog slučaja. Ona je došla da kupuje nešto u dućan jednog muslimana i po običaju, koji je s dozvolom vlasti održavan duž čitave granice, htela je da plati u crnogorskim perperima. Trgovac joj nije hteo da primi novce naglašavajući, da toj novac više ne vredi. Ona je na to odgovorila: „Vala Bogu, dako nekad valjadne“ i pošla je na polje. Radi tih reči, koje su imale da označuju „veleizdajničku nakanu“ ona je izgubila život. Nikola Dabović, Krsto i Špiro Sredanović obešeni su radi toga, što je, posle crnogorskog uzmaka, neko od njihovih muslimanskih komšija ustvrdio, da je u njihovim kućama, eksplodirala municija, za koju niko nije znao, kako je tamo mogla dospeti. Inače, smrtne su osude objašnjavane prosto ovako:

„Danas biće obješen taj i taj zato, što su njegovi susjedi potpomagali nama neprijateljsku vojsku“. Što su se „u sporazumu s neprijateljem istom pridružili te ga poduprli“ kažnjeni su smrću: Joko Vučković, Đurica, Lazar i Tomo Čurić; Tomica, Vuko, Luka, Krsto i Vido Ratković, Nikola i Miloš Mijović. Na smrt su bile osuđene čak i četiri žene: Milica, Ruža, Mara i Jovana Čurić, pa im je onda kazna promenuta u robiju od 15 godina. Iz istog razloga na smrt osuđeni Petar i Mitar Čurić „pomilovani“ su na 15 i 10 godina teške tamnice, a Stevo Mijović na 13 godina.

Ahmed Čevro, podlovac šeste lovačke čete, priznao je sam na sudu u Trebinju 29. novembra 1915. (K 374/15:11), da je u selu Bogojevićima, u trebinjskom kotaru, na zapoved kapetana Radovana Stankova ubio i dao ubiti 17 seljaka, „koji su po svoj prilici hteli pobeći u Crnu Goru i poterati svoju stoku“. Zapisnik, koji je vođen nemački, izrično veli: „Im Dorfe Bogojević habe ich auf Befehl des Hptm. Stankov 17 Baueren welcheanscheinend nach Montenegro fluchten und ihr Vieh mitreiben wollten, teils ich selbst niedergemacht, teils durch meine Leute niedermachen lasse“. Sam Stankov, na žalost Srbin, objašnjava to ovako:

„Zupci su tada skrivali Crnogorce i kad su naše trupe napredovale padoše iz sela Konjskog i Bogojevića hici na nas, tako, da su vojnici opravdano napali to mesto, zapalili kuće i ljude pobili“. Čevro o tim hicima iz kuća ne navodi ni reči. Hice ne spominje ni drugi svedok lovac Mahmut Ćerinagić, koji navodi da je tom prilikom ubijeno 18 ljudi i to na zapoved kapetana Stankova i Obrada Vlaha, koji su naredili „da se pobiju svi ljudi i zapale sve kuće“.

Na jednoj sudskoj raspravi u Trebinju (K 71/14 4) vođenoj 30. septembra 1914. izjavio je kapetan Rudolf Špicner, da je vojska na početku rata u tom kotaru dobila upute, „da odmah pobije sve domaće seljake, ako ih sretne s puškom u ruci. Neoružane stanovnike treba zatvoriti“.

U Konjskom su tada, 14. avgusta 1914., pobijeni oni ljudi: Milutin, Krsto, Obren, Šćepan i Vido Ratković; Vuko, Tomo, Jokan, Marko, Vaso, Lazo, Pajo, Jovan, Anto i Obren Đurić i žena Anđa Đurić od 86 godina; Marko, Savo, Aleksa i Jovan Tica. Osakaćeni su taj dan Vaso M. Zurić i Nikola Božov.

U Željevu su ubijeni Nikola Ratković od 65 godina i tri žene Stoja, Krstinja Perkova i Krstinja Đurova Ratković. Od tih je bila Stoja starica sa 80 godina.

Na Preobraženje, 19. avgusta 1914. obešeni su Jovo i Nikola Sredanović iz Vučije (kot. Trebinje) na pismenu zapoved generala Brauna upućenu tvrđavnom sudu u Trebinju pod br. 361 radi toga, što se „dokazalo“ „durch vier Augen und Ohrenzeigen“, da su se stanovnici Vučije pridružili Crnogorcima i palili „vlastita susedstva na korist Crnogoraca“. Oba ta čoveka nisu tad bila u Vučijoj, nego u trebinjskom zatvoru, gde su odmah s početka rata bili dovedeni kao taoci. Tako su 27. avgusta povešani iz Konjskog i Bogojević Sela: Pero Zurić, Obren Sredanović, Vujoš Vukalović, Mato i Rade Vukalović, Rade Vučković i Vidak Simović, svi stoga, što su stanovnici njihovih sela, bez njihova prisustva, pomagali Crnogorcima, s njima pljačkali žandarsku kasarnu i pošli s njima u Crnu Goru. Iz istih razloga obešeni su bili 23. avgusta iz Vučije Damjan Sredanović, a iz Arhanđelova Ćetko, Nikola i Vidak Šegrt i Jakša Gobović. 21. avgusta obešeni su iz Zagrađa Dikan Rutešić, Nikola i Jovan Kujačić i Đoko Benderać, jer da su Crnogorci „bili primljeni i ugošćeni u kneževoj kući u Zagrađu“. (K. u. k FEstungskommando in Trebinje, Nr. 378). Osim toga su obešeni: Petar Radoman, Ilija Kovačević, Jovan Trklja, Luka Grubač, Luka, Stevan i Gavrilo Begenešić, Todor Mileusnić, Petar Đajić, Rade Burlica, Pajo i Rade Šakotić, Luka i Rade Bakoč, Spasoje Stijačić, Trifko Kujačić, Lazar Rutešić, Krsto Vidak, Đorđo, Todor Stijačić, Petar Žigić, Ilija Skorupan, Nikola Barać, Isto Korelija, Đuro Kujačić, Petar Gobović, Jovo Tojaga, Gojko Deretić, Jovan Stijačić, Sava Inić, Božo Labuš. 21. novembra 1914. obešen je Blagoje Lizdek, iz Udrežnja (kot. Nevesinje), jer da je u krčmi jednoj kazao, kako se prijavio bolestan samo za to, da ne ide pucati na braću. Dalje su obešeni: Simo Bendarać iz Klobuka, Đoko Babić iz Klobuka, Simo Grubač iz Orahovca.

U Avtovcu su 1914. povešani ovi ljudi: Panto Hadžić, Andrija i Novica Škiljević, Simo i Mrka Mastilović, Vidak Anteljević iz Izgora; Mirko i Maksim Dubljević iz Jabuke; Ljubiša Supić, Jefto Sudžum i Jovo Grković iz Vrbe; Nikola Savić iz Žanjevice; Petar Okiljević iz Platice; Simo Šojić i Lazar Kapetanović iz Jesenika; Obren Supić sa Čemerna; Janko Kurdilija iz Korita.

U oktobru 1915. uvaćena su u crnogorskoj vojsci na Kosmašu dva srpska prebega iz Orahovca. Fejzo Salković, zloglasni vođa šuckora, doveo ih je u Lastvu, „i tu im sam izrekao smrtnu osudu i naredio svome društvu te su doneli krampu i lopatu, te prisilio oba zarobljenika da sami sebi grobnicu iskopaju… Kad su iskopali jamu rekao je Fejzo svome bratu Mehu i Šaćiru Salkoviću da ih zakolju. Odma su svi priskočili te uvalili u jamu i Šaćir Salković zaklao je bajunetom Milovana Vidakova Deretića, a Meho drugoga koji se zvao Petar“ (izgleda da je to bio Petar Mrdić), (Srpska Zora, br. 99, 1919.).

Na Buni kod Mostara ubili su šuckori nekoliko seljaka i trgovca Jovu Komlenovića iz Mostara. Ubio ga je jedan šuckor, koji mu je bio konkurent.

Kod manastira Žitomišljića ubio je neki čovek, sudskom istragom se ustanovilo, da to nije učinio Srbin jednog šuckora. Bez pitanja sumnja je pala na Srbe. Odmah je skleptano i povezano tridesetak seljaka i među njima i arhimandrit manastirski, Hristifor Mihajlović, i uz tučnjavu povedeno u mostarski garnizonski zatvor. Jedan je finans hvatao arhimandrita za bradu i pakosno ga pitao: „Hristofore, đe ti je sad kralj Petar?“ Drugi su ga, u isto vreme, psovali i udarali. U mostarskom garnizonu seljaci su, potpuno nedužni, bili tučeni na najsuroviji način. „Profoz, zloglasni Šolijer, uvukao se među seljake, pa svojim teškim, gvozdenim korbačom udara gde koga stigne, gura ih, razdvaja. Arhimandrita naziva starim lopovom i preti mu. Zatim se poodmakne u stranu, kao da bi da odabere koga će napasti, pa se zatrči i udari ga nogom“. Tako opisuje stvar jedan veran očevidac. A posle osam dana, kad je provedena istraga i utvrđeno, da ti ljudi nisu ništa krivi, pušteni su kući bez obzira na sve ono, što se s njima dogodilo.

Ne znam otkuda je došla u francuske novine ova vrlo precizovana vest, koju navodi N. Stojanović u svojoj knjizi Bosnie-Herzegovine[2], Geneve 1917., str. 82-3, i koja treba da se naročito zabeleži. Student socijologije na lozanskom univerzitetu Jovan Živanović, rodom iz Brčkog, otišao je u srpske dobrovoljce i u jednoj bici bio ranjen i zarobljen. Njega su živa spalili u Srebrenici.

Spaljivanja je kod Austrijanaca bilo i inače. Ubijenog Joku Ćeranića iz gatačkog kotara bacili su na vatru. Dva brata, Tomo i Ilija Joković, sa majkom, bili su isto tako spaljeni. Ludi Petar Kovačević, mladić, bio je u Kotarima živ spaljen posle užasnih mučenja (sl. d., str. 83).

Žandari i šuckori zatvoriše u oktobru 1914. na Bulozima Aćima Papricu sa ženom i decom u kuću i tu ih zapališe. To isto učiniše i sa Simom Kovačevićem i njegovom porodicom, „samo jedan sin njegov kroz vatru iskoči, ali i njega uhvate i živa ga u zemlju zakopaju“. Uz to se navode i ova nečoveštva: Iliji Marinkoviću, starcu od 80 godina, odsekli živom ruke do lakata, „ženi mu proterali jezik kroz vilice, a snahu mu i njeno troje dece onde poklaše“. Za stogodišnjeg starca Stjerana Lazarevića se kazuje, da su ga ubili i dali krmcima, „koji su ga više dana jeli“. Đorđa Mitrovića kneza sa još 16 ljudi i žena „ubiše i razneše na bajonetima“. (Srpska Zora, br. 37,1919.).

Stojanović iznosi i ove slučajeve. U gatačkom kotaru ubijena je žena Maksima Perovića zajedno sa detetom i majka Jevte Markovića. Đurđa Popovića bila je obešena u Avtovcu i tri dana ostala na vešalima. Masakriran je starac Periša Glogovac i njegova žena. U Fatnici su obešeni Stjeran Šarenac, Ilija Boljanić, Nikola Popara i neki Čubrilo. Đorđo Gaćina s Meke Grude bio je streljan. (str. 83.).

Za ponašanje austrijske vojske najstrahovitiju optužbu dižu ova dva slučaja. U Foči, kad su Crnogorci počeli da navaljuju, izvele su vojničke vlasti taoce i druge Srbe i postavili ih u svoje prve redove. Isto su to učinili i na Pašinom Brdu prema Srbijancima, gde su čak doveli i žene i pucali iza njih, pri čemu ih je mnogo stradalo i bilo ranjeno. U Brežanima još i sad ima ženskih invalida iz te borbe.

Austrijske vlasti, koje su sve ove strahote delom potakle i organizovale, a delom za njih znale i trpele ih, kušale su na sve načine, da ih ili prećute i na taj način izbrišu ili da ih s njima svojstvenim cinizmom omalovaže i obrane. Ministar spoljašnjih poslova i dugogodišnji zajednički ministar finansija i za Bosnu i Hercegovinu, baron Burijan, održao je 6. decembra 1917. svoj ekspoze u odboru austrijskih delegacija i kazao za sve te surovosti ovo:

„Krivci su morali biti kažnjeni, a zavedeni sa uspehom oduzeti od agitatorskih uticaja, kojima su bili podlegali. Ne treba ulepšavati, da je pri tom u pojedinim slučajevima dolazilo do oporih mera, ali to ne sme da začuđava s obzirom na ogorčenje, koje je silno izbilo radi izdajničkog delovanja izvesnih elemenata i radi opipljive opasnosti, u koju su ti isti gurnuli zemlju“.

Pod utiscima optužaba govora dra A. Tresića-Pavičića strana je štampa donela nekoliko oštrih osuda austrijskog režima u Bosni, našto je austrijski vojni ataše u Amsterdamu, podpukovnik Iškovski, po naredbi svoje vlade požurio sa ispravkom. On navodi, da je od početka rata bilo osuđeno u Bosni i Hercegovini 210 osoba radi smetanja javnog mira i rada protiv oružane državne snage, a 250 radi veleizdaje i uhođenja.

„Broj nikako nije visok s obzirom na to, da je velik deo stanovništva u Istočnoj Bosni svim sredstvima nastojao, da nanese štete austrougarskim četama i s obzirom na to, da su se mnogi ljudi pridružili neprijatelju“.

Ne navodeći ove ubijene bez osude priznaje sam 460 „redovnih“ smrtnih osuda. U Čelebiću „nije nemoguće“, da su vojnici ubili nekoliko ljudi, koje su uhvatili na izdaji“. A „izmišljena“ je, vele, vest, da je u sarajevskom zatvoru bilo preko 1000 osoba i da su mnoge od njih bile obešene.

 

7.Ljudske zveri koje nikada nije stigla ruka pravde

„Poštovani čitaoče, budi strpljiv i pročitaj ovo nekoliko primjera, koje ti ovdje iznosim, da ih koprena zaborava ne bi prekrila, jer sam se i potrudio da ih ovim načinom otmem zaboravu, da predam tebi i potomstvu kao čitanku iz koje ćete kao u ogledalu zapaziti sve one faze kroz koje j duša srpskog roda u ovome kraju prošla od početka rata pa do Oslobođenja“, ističe prota Vladimir J. Popović u svojoj studiji čiji veliki deo posvećuje i Šuckorskim zločina.

U isto vreme organizovana je i posebna vojska za potpuni građanski rat u zemlji. To su bili takozvani „šuckori“, (Schutzkorps), „zaštitne čete“, regrutovane obično iz najgoreg ološa muslimanskog i katoličkog proletarijata, stvorene da tobože drže red u zaleću vojske i da parališu eventualno delovanje srpskih komitadžijskih četa, a spremane u stvari tako, da služe kao oruđe jedne potpune strahovlade prema Srbima i da postanu najstrahovitiji nasilnici u obezglavljenim i njima na čuvanje predanim mestima duž čitave Bosne i Hercegovine.

„Protiv srpske raje po varoši i selima kiptio je bijes šuckora, koji bijehu kao vladini plaćenici regrutovani iz najgoreg uličnog ološa“ ističe prota Popović i opisuje:

„Bijes šuckora je nemoguće opisati i ovdije zabilježiti jer se on nije izlijevao samo na nekoliko srpskih  domova i u jednom obliku, nego na sve u raznim oblicima. U glavnom sastajao se u optuživanju Srba u ucjenjivanju, prisvajanju srpske imovine, rastrejevanju srpske raje sa njenog ognjišta, premlaćivanju kod god im je od Srba u šake zapao, prisijavanju Srpskih devojaka da im obrađuju njihova polja, te u paljenju srpskih domova i čitavih sela.“

Prota Popović naglašava da su komandanti šuckorskih odreda pred svojom mnogobrojnom vojskom istupali sa parolom „Nesta krsta od tri prsta“.

Prota opisuje prvo stradanje Dušana I. Popovića iz sela Mesari, koji je na bazaru prodao jednom šuckaru tri brava. Šuckor iz sela Zasada je po pogodbi oterao stoku i obećao da će Dušanu isplatiti ugovorenu cenu kada stignu u kupčev dućan. Kada je nesrećni mladić u dućanu zatražio da mu se isplati kupoprodajna cena Šuckor je počeo krvnički da ga bije, tvrdeći da mu je već platio na pazaru. Potom je pozvao i svoje seljane vičući: „Udrite braćo, ovu vlašku svinju jer usred mog dućana psuje cara našeg“. Nesrećni Dušan je uspeo nekako da pobegne, ali je od posledica prebijanja ubrzo preminuo.

Još jedan krvnik Šuckora iz sela Zasada, osumnjičio je svog komšiju Steva Miljkovića i Jovu Dučića, iz Rupljela, da su pevali srpske pesme sa ciljem da podignu duh svojih pravoslavnih sugrađana. Miljković je na najsuroviji način pretučen. Umro je od Šuckorsih barina u Bihaću. I Jovo Dučić je prebijen, ali je preživeo i regrutovan je u vojsku.

Prota Popović navodi i druge primere šuckorskih nedela u selima Rasovcu, Bugovina i Glavska.

Šuckor Abaz Bijedić iz Bihova sa četiri druga preplivao je reku Trebešnjicu iznad mesta Moska i kroz lagune stigao do manastira Kosijerevo. Ispod manastira je postavio ogromne količine eksploziva i razorio ovu svetinju. Za ovo nedelo i svetogrđe odlikovan je od Austrije srebrnom ratnom medaljom prvog reda. Još pride nagrađen je i sa četiri dukata u zlatu. Odlikovani su i njegovi drugovi.

Devojku Milu Kokić iz Grbeša sustigla je Šuckorska patrola na brdu Kličanje. Napali su je i psovali su joj kralja Petra. Ošto im je ona uzvratila „O jadne balije , nećete znat kuda ćete sjevati kad vam on dođe“ Zbog tih reči devojka je bačena u tamnicu.

Šuckor poštar u vozu na liniji Trebinje – Hum optužio je majku srpskog prvaka dr Save Ljubibratića , da je grdila i psovala austrijsku vladu. Bez ikavke provere starica je utamničena i odvedena u trebinjski zatvor, gde je prema rečima prote Popovića „ očekivala kada će je stići ista sudbina kao i Anicu Vukalović“. Anica je obešena, o čemu smo  već psiali.

Gotovo da nema zločina nad Srbima  u trebinjskom kraju i uopšte Bosni i Hercegovini, u koji nisu  nepsoredno ili posredno uključeni šuckori.  Na kućnim pragovima 14. avgusta ( po starom kalendaru) 1914. godine   u selu Zubaci  ubijeno je 29 meštana. Poubijao ih je šuckor Mahmud Ćerimanić, podlovac Šese lovačke čete, rodom iz Korjenića.

Šuckor Ahmed Čevro, prema zapsiama prote Popovića,  29. novemra 1915. godine, tokom jednog suđenja u Trebinju, priznao da je ubio 17 seljaka Srba, koji su  hteli pobeći u Crnu Goru, i preterati svoju stoku.

Ko su šuckori, krvoločna formacija, koja zločine  činila strasti i mržnje, i o čijim zverstvima je pisao i Ivo Andrić.

Oni su  osnovani kao specijalni vojnički odredi pri austrougarskoj  vojsci. Šuckori su   bili pripadnici vojne milicije koje su okupacione austrougarske vlasti osnovale u austrougarskoj , nakon aneksije provincije BiH 1908. godine. Šuckori kao austrougarski vojni odredi najčešće su bili sastavljeni od lokalnog muslimanskog stanovništva, ali i Hrvata. Šuckori su postojali od 1908. do 1918. godine kada se Austrougarska konačno raspala.Šuckor (nem. Schutzkorps) je naziv institucije Austrougarske vojne milicije u njenoj provinciji BiH u periodu Aneksione krize 1908. godine, do konačnog raspada Austrougarske 1918. godine. Pripadnici same institucije Šuckora su nazivani šuckori. Jedan od razloga zbog čega je Austrougarska na svojoj teritoriji provincije BiH organizovala ove specijalne jedinice, je bio preventiva od mogućeg srpskog narodnog ustanka u provinciji.

Glavni razlog njihovog postojanja, opisan  u skladu sa austrougarskom zvaničnom politikom „Prodora na istok“ (Drang nach Osten),  bio  je očuvanje anektiranih teritorija na koje je Austrougarska prodrla nakon Berlinskog kongresa 1878. godine. Ovo se posebno odnosilo na period Aneksione krize kada je pretila opasnost da dođe do rata sa Kraljevinom Srbijom. Sam Šuckor je organizovan za zaštitu austrougarske vojske, odnosno za ispomoć toj vojsci, koja je i pored toga što se nalazila na teritoriji Austrougarske, ipak bila okupaciona sila na teritoriji na kojoj joj većinski srpski narod nije bio naklonjen.

Prema psianju „Vikipedije, slobodne enciklopedije“  šuckori (njem. Schutzkorps — zaštitne čete, zaštitni vojni odredi  neregularna milicija) (jednina šuckor), (rjeđe šuškori), je naziv za pripadnika austrougarskih zaštitnih vojnih odreda. U ovoj slobodnoj elektronskoj enciklopediji još je naznačeno:

„U srpskom jeziku ovaj germanizam se vezuje za pripadnike austrougarskih vojnih četa, vojne milicije, vojnih odreda, specijalnih jedinica žandarmerije u austrougarskoj provinciji Bosni i Hercegovini, koji su bili aktivni na području ove austrougarske provincije od 1908. do 1918. godine, i na području Kraljevine Srbije u periodu 1914—1918. godine, odnosno tokom Prvog svjetskog rata. Ovi odredi su najčešće bili sastavljeni od Muslimana i Hrvata, a bili su poznati po mnogobrojnim ratnim zločinima počinjenim nad Srbima. Pored zločina, pripisuje im se i etničko čišćenje srpskog stanovništva na području austrougarske provincije BiH. Etničko čišćenje Srba se posebno veže za prostore Hercegovine i Podrinja.“

Šuckori su formirani svuda gdje je to bilo moguće. Sela nemačkih kolonista u Krajini i Posavini osnovala su svoje jedinice. Pored šuckorskih pokretnih odreda postojali su još i šucver, manje naoružane grupe  uz žandarmerijske stanice. Službeno se ta, ili neka druga manja formacija, zvala birgerver.

Šuckorske pokretne jedinice u istočnoj Bosni, prema istaživanju Borisa Radakovića,  objavljenom na „“Srpskoj  akademskok krugu“  su imale sledeće zadatke:

Čuvanje reda u mjestu i okolini,

Podrška trupama u borbi protiv bandi;

ukoliko bi pravoslavno stanovništvo u istočnoj Bosni i Hercegovini pokušalo da se povuče pred frontom u unutrašnjost zemlje, to mu se neće dozvoliti, nego ga treba vratiti na ustaničko područje u istočnoj Bosni;

Prilikom kasnijeg napredovanja austrougarskih trupa na Drinu, šuckori i regularna vojska će srpsko stanovništvo zatečeno na teritoriji gdje su bile srpske i crnogorske trupe proterati preko granice u Srbiju i Crnu Goru.

Nakon što su šuckorskim jedinicama u istočnoj Bosni date odrešene ruke u toku ratnih operacija, po naseljima (Pale, Prača, Srebrenica, Foča, Vlasenica) i selima su vršeni pokolji srpskog stanovništva. Uz šuckore, zločine nad Srbima sprovodile su i regularne vojne jedinice pod krilaticom: „Tamo kuda idemo nosimo smrt i zatvor“.

Austrougarska monarhija je  vojnoj miliciji u BiH, tj. u specijalnim odredima angažovla oko 20.000 muslimana i Hrvata. Značajnu  ulogu  u formiranju šuckora imali su  hrvatski frankovci, i pojedini katolički sveštenici i biskupi.

Vladimir Ćorović u svojoj knjizi „Crna knjiga“ donosi svjedočanstva o užasnim zločima šuckora i ostalih vojnih grupa. Tako, krajem avgusta 1914,  zapališe žandari i šuckori (a među njima bješe najgori Alija Bektić) potpuno selo Podravanje, pošto su ga prethodno opljačkali. U Bratuncu je ubijen Milan Durmić  „jer se isticao kao Srbin“. Alija Dobrača iz Vragolova ubio je Danila Perovića iz Potkoma „odsjekavši mu prethodno nos i izvadivši oči“, a nadporučnik Marijo Minah na sudu je izjavio da je naređivao ubistva Srba „iz čistog patriotskog osećanja“.

Sve ove zločine podstrekavala je i štampa u Monarhiji, pa su tako  mnoge novine iz Zagreba i Beča u svojim   tekstovima o Bosni  hvale šuckore! I to je bio dokaz da su  šuckori  institucionalno formirani kao deo zvanične ratno zločinačke austrijske politike prem Srbiji, sprskom  narodu i pravoslavlju.U predgovoru trećeg izdanja (1996) Ćorovićeve  „Crne knjige“, prof. dr Vojislav Maksimović daje svoju definiciju fenomena šuckora:

 

„Prvi svjetski rat je na našim prostorima izbacio još jedan rijedak zločinački fenomen, a to su šuckori poluvojne a prema Srbima patološkom mržnjom nadojene zločinačke skupine, regrutovane, sa znanjem i ciljem vlasti, pretežno iz muslimanskog i hrvatskog ološa“.

O šuckorima i njihovim zločinima pisao je i naš nobelovac Ivo Andrić  uz  konstataciju:

„Vlast je obrazovala Šuckor od nevaljalih ljudi“.

Engleski istoričar Džon R. Lampe je zločine nad Srbima koji su činili šuckori nazvao etničkim čišćenjem. Dr Jozef Redlih (tada profesor javnog prava na Univerzitetu u Beču) je u svom dnevniku 22. novembra 1914. godine napisao da se u austrougarskoj provinciji BiH „sprovodi sistematska politika istrebljenja pravoslavnih“. Na ovaj citat čuvenog dr Redliha  poziva se i Mitja Velikonja, u svom delu iz 2003. godine pod engleskim nazivom: „ Religious Separation and Political Intolerance in Bosnia-Herzegovina“, College Station; Texas A&M University Press.

Zašto su šuckori u  BiH i posebno Trebinju nikada nisu kažnjeni opsiuje Milan Putica, u  feljotunu „ S druge strane istorije – Dan kada su ustaše zavile u Crno Trebinje“, objavljenom na portalu Radio Trebinja:

„Kada je Srpska vojska oslobodila Trebinje, oktobra 1918. godine, poslije 40 godina austrougarske okupacije i tiranije, ali i viševjekovne turske okupacije, stekli su se uslovi da se krivci za zločine nad trebinjskim Srbima kazne. Ali, srpski narod i vlasti novostvorene Kraljevine SHS nisu kaznili vinovnike ovih zločina, opraštajući im zločine u ime budućeg zajedničkog života u novostvorenoj Kraljevini SHS.“

Putica, kao  lokalni  hroničar, dalje beleži:

„U Trebinje su došli komiti Jovana Vlahovića sa Rovčanima, Petra Baćovića sa Banjanima i Nikole Vučurevića sa Zubčanima, sa jednom namjerom – da kazne šuckore za velika zlodjela počinjena nad Srbima u Trebinju u vrijeme Prvog svjetskog rata. Suprostavio im se Petar Jovović sa tzv. narodnim vijećem, i naoružanom narodnom gardom  od mješavine Srba, Hrvata i muslimana. Tako su oni sačuvali glave trebinjskim šuckorima, a po svojim kućama sačuvali njihovo zlato, srmu, nakit, ćilime…Zločinci su, preko posrednika pokušavali i zlatom da potkupe predstavnike nove vlasti, namjeravajući tako da osiguraju život i svoju imovinu. Bilo je i takvih slučajeva. Trebinjski proto Vladimir J. Popović sa nekim parohijanima odveo je komite u Saborni hram u Trebinju i tu ih sa oltara zakleo da ništa nažao ne učine nijednom muslimanu i Hrvatu (bivšim šuckorima) u ime budućeg zajedničkog života u novostvorenoj državi kraljevini SHS.“

Nekažnjeni zločin iz vremena Prvog svetskog rata, ističe Milan Putica, pritajen je ostao sve do početka Drugog svetskog rata, kada se ponovio, ali  ovaj put u puno većim razmerama. I ovog puta žrtve su trebinjski Srbi, a njihovi dželati trebinjski muslimani i Hrvati, nekada šuckori, sada – ustaše…

Slično  u svom devniku svedoči i Risto Grdjić ( Gacko, 1900 – Beograd  1978) ugledni srpski tribun iz Gacka, narodni poslanik i bankar . Ovaj veliki znalac koji je bio direktor  Patriajršijske upravne kancelarije,  i koji u  Sprpskoj Patriajršiji rukovodio finasijama od 1938. god 1956. godine, o nekažnjavanju zločinaca i ponavljanju  zlodela,  napsiao je sledeće:

„U prvim danima posle oslobođenja, 1918. godine, sreo sam se sa ovim problemom u Gacku. Mnogi Muslimani bili su „šuckori“, dakle najgora vojska koju je formirala Austrija da se sveti Srbima. Glavni špijun na vojnom sudu u Avtovcu gde se sudilo pohvatanim Srbima posle kapitulacije Crne Gore, bio je Arif T, koji je čak bio pustio bradu i oblačio se kao pravoslavni sveštenik da bi došao do više detalja kojima je kasnije teretio pohapšene nesrećnike. Preko 30 ljudi je tada obešeno i „zasluga“ za sve ovo pala je na Arifa. Sličnim delima zamerili su se tada još i mnogi drugi gatački Muslimani ali delovanjem mudrijih ljudi, najviše Spasoja Bukvića, svaka pomisao na osvetu je suzbijena. Kao poslanik u Narodnoj skupštini mnogo sam napadao Mehmeda Spahu, vođu bosanskih muslimana, ali zbog njegove dvolične politike. Prolazeći kroz Sarajevo uvek sam navraćao kod mitropolita Petra Zimonjića, jedne svetle i čestite figure, koji je ceo svoj život proveo u propovedanju bratstva svih vera, a specijalno bratstvo među pravoslavcima i muslimanima. Ali i njega su ubile krvožedne ustaše!“

8.Zašto je Austrougarskoj oprošten genocid nad Srbima?

Tobože zarad mira i zajedničkog života u državi Srba, Hrvata i Slovenaca za užasne zločine u Prvom svetskom ratu niko nije odgovarao, a to je dovelo do nova dva genocida u prošlom veku nad srpskim narodom

Mnogo je dokaza na osnovu  kojih se može zaključiti da su  stradanja stanovnika Bosne i  Hercegovine za vreme Prvog svetskog rata bila daleko veća nego drugih zaraćenih, a neokupiranih država. Dok je stanovništvo okupiranih država stradalo od osionih okupatora dotle su Srbi iz Bosne i Hercegovine stradali od „sopstvene“ države,  “svoje” vojske i svojih komšija – muslimana i Hrvata.

O užasnim zločinima najviše su pisali Vladimir Ćorović, čije je epohalno delo kasnije dopunio okružni trebinjski paroh Vladimir J. Popović  što smo delom pokušali da prikažemo u serijalu u poslednjih sedam dana.

Austrougarska je bila jedinstven primer države – Dvojne monarhije koja je otvorila dva fronta: jedan prema neprijateljskoj državi a drugi prema jednoj svojoj pokrajini (BiH) ili većini stanovnika te pokrajine. Žrtva tih  ratnih zločina bili su Srbi!

Zašto su izostali kazne za planirane, bestijalne ratne zločince i njihove planere i naredbodavce? Da li je na to uticao specifičan medjunarodni pravni položaj BiH i tada nerazvijeno medjunarodno ratno i humanitarno pravo ili nedostatak političke volje da se obračuna sa zločincima?

Ovo su neka od pitanja na koja nauka i struka još nisu dali adekvatne odgovre!

Na mirovnim konferencijama posle Velikog rata radja se, kao i u široj javnosti, saglasnost da ratni zločini, s obzirom na težinu povreda koje nanose osnovnim civilizacijskim vrednostima, zahtevaju pravedno ali strogo kažnjavanje. Ali, strahote i žrtve ratova kojim obiluje  istorija  Velikog kao nisu doovljno razvile svest o neophodnosti suzbijanja rasprostranjene kulture nekažnjivosti ratnih zločina koji su tradicionalno smatrani “nužnom” kolateralnom pojavom u oružanim sukobima. Ta svest će tek doći do izražaja I razvoja  posle Drugog svetskog rata  i tokom nirnberški suđenja.

Zato su nakon Velikog rata, zbog nedostatka političke volje, izostali  su adekvatni odgovori međunarodne zajednice na zverstva, medju kojima su  izuzetno upadljiva bila ona koja su sitematski planski sprovodjnea protiv Srba. Posmatrano sa današnjih stanovišta medjunarodnog krivičnog zakonodavstva  sve su to bila teška kršenja međunarodnih standarda ljudskog ponašanja ili humanitarnog prava, ali i domaćeg austrijskog i ugarskog krivičnog zakonodavstava.

Pravosudno suočavanje sa zločina i ratnim zločinima i njihov krivičnopravni tretmanom  u Bosni Hercegovini  imalo je brojne specifičnosti koje potiču iz posebnih karakteristika ovih krivičnih dela koje su  počinile  vojne jedinice pod komandom Dvojne monarhije.

Sam  medjunarodno pravni položaj i kolonijalni status Bosne i Hercegovine u okviru Dvojne monarhije, kao  prvo okupirane po osnpovu velje velikih sila, a potom i jednostrano aneksirane teritorije od1908. godine, nametao je  potrebu da se u krivičnopravnom smislu reaguju na poseban način, odnosno sa određenim odstupanjima u odnosu na uobičajene puteve tretiranja krivičnih dela. Da je BiH ostala  okupiran teritrija i da vlade Srbije i Rusije nisu priznale aneksiju, na civilno stanovništvo BiH bez iaikvih dilemma morale  bi da se  primene odredbe tzv. Haškog prava ili ratno pravo, koje utvrđuje prava i obaveze zaraćenih strana tokom izvođenja vojnih operacija, i ograničava načine nanošenja gubitaka neprijatelju.  U korpusu tzv. Haškog prava najrelevantniji izvori sadržani su u sledećim međunarodnim ugovorima koje, u najvećoj meri, propisuju pravila ratovanja: Konvencija o zakonima i običajima suvozemnog rata (IV Haška konvencija) iz 1907, Pravilnik uz IV Hašku konvenciju (Haški pravilnik) takođe iz 1907. godine.

Sen Žermen: Ovde je sahranjena Austrougarska i iscrtane granice države Srba, Hrvata i Slovenaca

To je posledica posebnosti sveukupne krivičnopravne materije ratnih zločina, od njene oslonjenosti na međunarodnopravne ugovorne i običajne izvore do načina primene itumačenja pojedinih krivičnopravnih načela i instituta. Ratni zločini su predmetizučavanja jedne relativno mlade pravne discipline, međunarodnog krivičnog prava, koja je definitivno inaugurisana tek u drugoj polovini XX veka i koja se po svojojprirodi i osobinama nalazi između nacionalnog krivičnog prava i međunarodnogjavnog prava, uključujući tu i međunarodno humanitarno pravo, odnosno pravo oružanih sukoba.

BIH je u period od 1878. do 1918. Godine bila novosonvani austrougarski kondominijum nastao vojnom okupacijum na osnovu dogovora velikih sila na Berlinskom kongresu, tako da se omah u startu odredbe Haškog ratnog prava nisu mogli  primeniti na bosankse slučajeve.  Dodatna tumačenja sa mirovnih konferencija posle Velikog rata  i odredbe mirovni ugovora dali su konačnu potvrdu da  su ubistva, vešanja, interniranja i propogoni u cilju  istrebljenja Srba – bili jedinstveni  ratni zločini tokom Velikog rata.

BiH je u periodu od 1878 do 1918. godine bila novoosnpvani austrougarski kondominijum nastao vojnom okupacijum na osnovu dogovora velikih sila na Berlinskom kongresu, a zatim kolonija uspostavljena aneksijom.

Stanovnici BiH nisu pravno bili ni austrijski niti ugarski državljani, nego su tretirani kao bosanskohercegovački zemaljski pripadnici. Kao corpus separatum unutar Monarhije Bosna, međutim, nije bila ravnopravna sa njene druge dvije države. BiH nije imala nikakvih samoupravnih prava, niti je mogla učestvovati u tzv. zajedničkim poslovima u Monarhiji, pa se u političkom pogledu nalazila u potpuno zavisnom položaju u odnosu na Austriju i Ugarsku.

Bosnom i Hercegovinom su zajednički upravljale Cislajtanija (Austrija) i Zemlje Krune svetog Stefana (Mađarska) posredstvom zajedničkog ministarstvo finansija.

Prema Zemaljskom  ustavu BiH iz 1910. godine, Car je proglasio Bosnu i Hercegovinu jedinstvenom administrativnom teritorijom pod odgovornim vodstvom zajedničkog ministra finansija. Implementacijom ustava, položaj Bosne i Hercegovine se nije promenio. Ostala je corpus separatum administriran od strane Austrije i Mađarske. Ustav je implementirao tri nova administrativna nivoa: Bosanski sabor (Diet Bosne) imao je savetodavnu a ne zakonodavnu ulogu, Nacionalno vijeće i općinska vijeća.

Austrougarska upravna vlast je u BiH imala dva bitna obilježja: Vrhovna upravna vlast pripadala je zajedničkoj (austrougarskoj) vladi, u čije ime je administraciju vršilo zajedničko ministarstvo finansija, što nije bio slučaj ni sa jednom drugom pokrajinom u Monarhiji; za sve vreme austrougarske uprave nisu u BiH bili potpuno odvojeni ni razgraničeni vojna i civilna vlast.

Pri zajedničkom ministarstvu finansija u Beču postojao je Bosanski biro, koji je preko Zemaljske vlade u Sarajevu stvarno upravljao Bosnom i Hercegovinom. Zemaljsku vladu su sačinjavali: zemaljski poglavar, civilni adlatus i šefovi odjeljenja. Vlada je u početku imala tri odjeljenja: administrativno, finansijsko i pravosudno, a kasnije je osnovan građevinski, odnosno privredni odjel, te odjeljenje za nastavu i bogoštovlje i tehničko odjeljenje. Titularni šef vlade bio je zemaljski poglavar, ali je njenim radom stvarno rukovodio civilni adlatus neposredno potčinjen Bosanskom birou, odnosno zajedničkom ministru finansija. Reorganizacijom uprave 1912. godine ukinut je položaj civilnog adlatusa, a rukovođenje vladom povjereno je neposredno zemaljskom poglavaru, kome je u tom poslu pomagao zamjenik zemaljskog poglavara. Zemaljski poglavar je bio istovremeno i komandant okupacionog korpusa u BiH. Funkciju zemaljskog poglavara u Bosni su stalno obavljali visoki carski oficiri. To je bila osobenost Bosne, jer ni u jednoj drugoj pokrajini Monarhije zemaljski poglavari nisu mogli istovremeno biti vojni komandanti.

Ono  što za  pitanje tretiranja zločina u Velikom ratu posebno bitno je  činjenica da stanovnici BiH nisu pravno bili ni austrijski  niti ugarski državljani,  nego su tretirani kao bosanskohercegovački zemaljski pripadnici. Kao corpus separatum (posebno telo) unutar dvojne monarhije. Zemaljski  ustav BiH im garantovao  izvesne slobode i prava koje su srpskom  narodu za vreme Vleikog rata nemilosrdno ukidane  izigravane. U BiH i Srbiji Dvojna monarhija je brutalno kršila odredbe iz tada važeži Haških konvencija i dokumenata.

Konvencija o zakonima i običajima suvozemnog rata (1907), u preambuli,  ističe da su odredbe ove Konvencije i Pravilnika bile  “nadahnute  željom da se ublaže zla rata, koliko god to vojne potrebe dozvoljavaju, namenjene su  da služe kao opšte pravilo ponašanja učesnika u ratu, u njihovim međusobnim odnosima i u njihovim odnosima sa stanovništvom.” Konvencija je uključila  Martensovu klauzulu, a države potpisnice su se obavezale da svoje vojne snage  snabdeju uputstvom koje će dati svojim kopnenim snagama i koje će biti u skladu sa Pravilnikom o zakonima i običajima rata na kopnu, priloženim uz ovu konvenciju.

Prema analizi dr BrunaVekarića, iznetoj u njegovoj doktorskoj disertaciji  koja proučava specifičnosti  tretmana ratnih zločina, “Haški pravilnik” (1907) donosi dredbe sa pravilima ponašanja učesnika u ratu, u njihovim međusobnim  odnosima i odnosima sa stanovništvom. “Pravilnik o zakonima i običajima suvozemnog rata” koji je poznat pod  skraćenim nazivom “Haški pravilnik” u članu 1. ističe da se ratno pravo i prava i dužnosti zaraćenih strana koja iz njega proizlaze, ne primenjuju samo na redovnu  vojsku već i na milicije i dobrovoljačke odrede koji ispunjavaju sledeće uslove:

 

1) da imaju na čelu ličnost odgovornu za svoje potčinjene;

2) da imaju stalan znak raspoznavanja koji se može razlikovati sa udaljenosti;

3) da otvoreno nose oružje i

4) da se pri svojim operacijama pridržavaju zakona i običaja rata.

U zemljama u kojima milicije ili dobrovoljački odredi sačinjavaju vojsku, ili njoj pripadaju, oni su obuhvaćeni nazivom “vojska”.

Stanovništvo neokupirane teritorije  koje se približavanjem neprijatelja spontano digne na oružje protiv napadačkih trupa  nemajući vremena da se organizuje smatraće se učesnikom u ratu ako otvoreno nosi oružje i ako poštuje zakone i običaje ratovanja. Oružane snage zaraćenih strana mogu se sastojati od boraca i neboraca. U slučaju da ih neprijatelj zarobi, jedni i drugi imaju pravo da se sa njima postupa kao sa ratnim zarobljenicima.

Po Haškom pravilniku, ratni zarobljenici su u vlasti neprijateljske vlade, ali ne i pojedinaca i vojnih jedinica koje su ih zarobile i sa njima se mora postupati  čovečno. Sve što im lično pripada, izuzev oružja, konja i vojnih papira, ostaje njihova svojina. Država može upotrebiti ratne zarobljenike kao radnike, prema njihovom činu i sposobnosti, izuzev oficira. Ti radovi ne smeju biti prekomerni, niti smeju imati ma kakve veze s ratnim operacijama. Vlada u čijoj se vlasti nalaze ratni zarobljenici dužna je da ih izdržava.

Posebno značajna odredba “Haškog pravilnika”, navedena u članu 22., jeste ona kojom se afirmiše stav da “zaraćene strane nemaju neograničeno pravo izbora sredstava borbe protiv neprijatelja. Konstatuje se da su , osim zabrana ustanovljenim drugim konvencijama, u toku vođenja neprijateljstava posebno zabranjene sledeće aktivnosti:

1) upotreba otrova i otrovnih oružja;

2) “verolomno ubijanje” ili ranjavanje lica koja pripadaju neprijateljskom narodu ili vojsci;

3) ubijanje ili ranjavanje neprijatelja koji se, pošto je položio oružje ili ostao bez sredstava za odbranu, bezuslovno predao;

4) objavljivanje da se nikome neće poštedeti život;

5) upotreba oružja, metaka ili materija sposobnih da prouzrokuju nepotrebne patnje;

6) upotreba, protivno pravilima, zastave parlamentara, državne zastave ili neprijateljske vojne oznake i uniforme, kao i znakova obeležavanja predviđenih Ženevskom konvencijom;

7) uništavanje ili plenidba neprijateljske imovine, osim slučajeva kad bi ta uništavanja ili zaplene imperativno nalagala vojna potreba;

8) proglašavanje ugašenim, obustavljenim ili nedopustivim prava i tužbe državljana protivničke strane.

Pravilnikom se, takođe, uvodi zabrana napadanja ili bombardovanja bilo kojim sredstvom nebranjenih gradova, sela, naselja ili zgrada. Osim toga, prilikom opsada i bombardovanja moraju se preduzeti sve potrebne mere da se poštede, koliko je god to moguće, zgrade posvećene verskim obredima, umetnosti, nauci i dobrotvornim svrhama, istorijski spomenici, bolnice i sabirališta bolesnika i ranjenika, pod uslovom da nisu u isto vreme upotrebljeni u vojne svrhe.

Vekarić ističe da “Haški pravilnik” sadrži brojna pravila o zahtevanom ponašanju okupacionih vlasti na okupiranim teritorijama. Teritorija se smatra okupiranom kad je stvarno potčinjena vlasti neprijateljske vojske i obuhvata samo one teritorije gde je ta vlast uspostavljena.

Ratni zločin je, prema definiciji  koju objavljuje Bruno Vekarić, krivično delo kojim se, kršenjem krivičnog zakona ili  norme međunarodnog opšteg pravnog akta od strane pojedinca, bitno ugrožavaju opšteprihvaćene ljudske vrednosti i teško povređuju osnovna ljudska prava i slobode; čije gonjenje i izvršenje kazne ne zastareva a za postupanje, bez obzira na državljanstvo učinioca i mesto izvršenja, može biti nadležan i sud strane države ili međunarodni sud.“

Na mirovnim konferencijama odobrena je omogućnosti  primene odredbi Haškog ratnog prava i na zločine počinjene nad zemaljskim pripadnicima Bosne i Hercegovine. Pored toga, jasno da su mnogi  zločini mogli da se procesuiraju i  primenom odredbi domaćeg krivičnog zakonodavsta ( Austrijskog il i ugarskog krivičnog zakonika).  Ti domaći materijalno pravni propsii sankcionisali su i ubistva, kradje, plajčke…

Primena  normi medjunarodnog ratnog prava, koje u bilo u povoju u  vreme Velikog rata, zavsila od mnogo političkih faktora, koji su imali  presudan uticaj da se zločinci izvuku  bez adekvatne kazne!

Aleksandar Levi, u  studiji „Krivična dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava iz aspekta jugoslovenskog zakonodavstva“  napominje da je u Velikom ratu posebno Nemačka bila iniciajtor surovosti i razaranja. Prema Levijevim rečima o tome svedoče i psimene naredbe za najteći banditizam, najveća razaranja, ubijanja talaca,civilnog stanovništva , pljačke imvine, paljenja… Za sve to su postojale naredbe komandanata, koje su i bile izvršene, o čemu svedoče nalazi i izveštaji više komisija u solobodjenim zemljama koje su bile pod Austrougarskom i Nemačkom.

Pojedine odredbe Versajskog ugovra o miru sa Nemačkom direkto su okrivile Viljema Drugog za vodjenje razbojničkog rata . Tim ugovorom bilo predvidjeno formiranje medjunarodnog suda koji bi sudio. Slične odredbe o procesuiranju i pozivanju na odgovornst krivaca koji počinili ratne zločine u Velikom rartu imaju i ugovori o miru sa Austrijom u Sen Žermenu, sa Italijom u Trianonu  i Bugarskom u Nejlu.

Dva dana posle austrougarske predaje vlasti u Bosni i Hercegovini je, 21. oktobra/3. novembra, u Padovi potpisan ugovor o primirju između glavnih savezničkih i udruženih država i Austrije kojim je previđeno povlačenje austro-ugarske vojske na južnu granicu Austrije, tj. znatno severnije od Bosne i Hercegovine. Od narednog dana (4. novembra) napuštene teritorije su mogle da zaposednu savezničke vojske, tj. i srpska vojska. Srpska vlada je izjavila da je zadatak vojske ograničen na održavanje reda i mira pod kontrolom bosanske vlade. Time je, posle više vekova, Bosna i Hercegovina dobila sopstvenu upravu.

U naučnom radu „Bosna i Hercegovina za vreme Prvog svetskog rata“ Momir Milojević, sa beogradskog Pravnog fakuleta,  ističe da su ugovori o primirju s Austrijom i Mađarskom (od 13. novembra 1918.) su stvorili privremeno stanje koje je trajalo do 18. novembra/1. decembra 1918. kada je proglašena zajednička država Srba, Hrvata i Slovenaca u čijem se sastavu našla i Bosna i Hercegovina. Taj položaj je potvrđen ugovorima o miru s Autrijom, potpisanim u Sen Žermenu 10. septembra 1919 (čl. 27, t. 4) i Mađarskom, potpisanim u Trianonu 21. maja/4. juna 1920 (čl. 27, t. 2). Austrija je priznala Državu Srba, Hrvata i Slovenaca (čl. 46. Senžermenskog ugovora), njene granice (čl. 89) i odredbe mirovnih ugovora (čl. 90). Isto je učinila i Mađarska (čl. 41, 74, st. 2. Trianonskog ugovora).

Stanovnici teritorija koje su bile sastavni deo Austrougarske su postali državljani država koje su na njima stekle suverenu vlast (čl. 70. Senžermenskog i čl. 61. Trianonskog ugovora) a izuzetno je preddviđena mogućnost opcije za državljanstvo

Austrije i Mađarske ili, zbog razlike u pogledu vere ili jezika na delovima teritorijakoji su bili u sastavu Austrougarske, za državljanstvo Države Srba, Hrvata i Slovenaca, Italije, Čehoslovačke, Poljske ili Rumunije. Oni ne mogu da budu uznemiravani ili proganjani zbog političkog delovanja od 28. jula 1914. do priznanja suverenosti na tim teritorijama Austrougarske (čl. 92. Senžermenskog i čl. 76. Trianonskog ugovora).

Ova opšta abolicija za političko delovanje ne isključuje krivičnu odgovornost za dela protiv zakona i običaja rata koja se nazivaju jednim imenom ratni zločini. Na taj način su ratnim zločinima nazvana i dela učinjena protiv stanovnika sopstvene države od strane njenih državljana, dakle ne u međunarodnim oružanim sukobima kao pripadnici oružanih snaga različitih država. U ovom slučaju oni su to postali krivična dela). Države na čijim se teritorijama nalaze lica optužena za krivična dela mogu da im sude i da ih kažnjavaju po svojim zakonima čak i ako je protiv njih pokrenut postupak u Austriji ili Mađarskoj ili u nekoj savezničkoj državi (čl. 172, st. 1. Senžermenskog i čl. 157, st. 2. Trianonskog ugovora). Austrija i Mađarska su se obavezale da izruče takva lica državama koje to zahtevaju (st. 2. navedenih ugovora).

Milojević, napominje da u ove odredbe su unete u ugovore o miru na predlog Komisije za ratnu odgovornost i kažnjavanje Konferencije mira, odnosno njenog člana Slobodana Jovanovića koji je, na ličnu inicijativu, za to pridobio delegate Grčke i Rumunije. Komisija je smatrala da nije samo Nemačka prekršila pravila međunarodnog prava pa su takve odredbe unete u ugovore o miru sa svim neprijateljskim državama. U ugovorima sa Austrijom i Mađarskom je predviđeno da odredbe koje se odnose na te države važe i za države koje su dobile teritorije koje su pripadale Austrougarskoj ako se na njihovim teritorijama nalaze lica optužena za dela protiv ratnih zakona i običaja (čl. 276. Senžermenskog i čl. 160. Trianonskog ugovora).

Ako su u pitanju njihovi državljani vlada će preduzeti potrebne mere za njihovo gonjenje i kažnjavanje na zahtev zainteresovane države i u sporazumu sa njom (čl. 176, st. 2. Senžermenskog i čl. 160, st. 2. Trianonskog ugovora). Tako su Država SHS, Rumunija, Čehoslovačka, Poljska i Italija dobile pravo da sude tim licima za zločine učinjene protiv bilo koje države. Izvršiocima krivičnih dela protiv državljana više savezničkih i udruženih država sudiće zajednički vojni sudovi sastavljeni od sudija vojnih sudova zainteresovanih država (čl. 174, st. 2. Senžermenskog i čl. 158, st. 2. Trianonskog ugovora). Milojević u već  pomenutom naučnom radu smatra da je to bio začetak ideje o zajedničkom kažnjavanju za krivična dela koja nemaju određeno geografsko opredeljenje koja je ostvarena u Nirnbergu 1945–1946. godine.

Ugovor o miru sa Turskom, potpisan u Sevru 29. jula/10. avgusta 1920, je sadržao slične odredbe. Povrh toga Turska je bila dužna da savezničkim i udruženim državama izruči lica koja one smatraju odgovornim za masakre (pokolje) koji su izvršeni na celoj teritoriji koja je bila sastavni deo Turske carevine od 1. avgusta 1914. godine (čl. 230, st. 1). Savezničke i udružene države su zadržale pravo da obrazuju sud za suđenje optuženima a turska vlada je dužna da prizna taj sud (čl. 230, st. 2).

Ako Društvo naroda obrazuje sud nadležan da sudi za navedene masakre savezničke i udružene države zadržavaju pravo da pomenute optužene predaju tom sudu a turska vlada se obavezuje da prizna taj sud (čl. 230, st. 3). Bio je to pokušaj da se obrazuje međunarodni sud za suđenje zločina protiv čovečnosti i genocida (izvor -J. Graven /1970/: Le difficile progrès du règne de la justice et de la paix internationales par ledroit. Des origines à la Socitété des Nations, René Cassin amicorum discipulorumque liber II).  Reč je bila o masovnom ubijanju Jermena koje je počelo još u drugoj polovini 19.  veka  što je dovelo do njihovog iseljavanja i prelaska u tadašnje susedne države Grčku i Srbiju. Već od 1885. se beleže jermenske porodice u Beogradu, Valjevu, Kraljevu, Čačku i drugim gradovima gde su našli novi smeštaj.

Ovi mirovni ugovori  bili su  medjunarodni sporazumi koji su nastojali da osude ratne zločine i reše sloćene probleme proistekle iz  Velikog rata. Planirano je bilo i utvrdjivanje krivične odgovornosti za kretore državne politike  i vojna lica zbog „najveće uvrede medjunarodnog morala“ i   izvršenih „dela protivnih zakonima i običajima rata“.

Iako su savezničke zemlje –  Francuska, Engleska, Rumunija i Italija – zahtevale  da se na osnovu ovih medjunarodnih sporazuma  izvede pred sud 890  lica, među kojima i najviši rukovodioci država koje su izgubile rat, a vodili su na brutal i i do tada istoriji modernog ratovanja  nevidjen strahoviti razbojnički način – jedino je kompromisno rešeno  da se ustanovi Vrhovni su  Ulajpcigu za sudjenje krivcima  za ratan krivična dela, i to na osnovu nemačkog zakona koji ustanovljava  postupak i kazne za izvršenje krivičnih dela vezanih za rat.

Aleksandar Levi ističe da je doneto samo nekoliko presuda od strane ovog suda protiv epizodista u stašnom i okrutnom ratu i za ratne zločine manjeg opsega. Levi upozorava da je holandska vlada opstruirala ova sudjenja i sprečavala da glavni krivci na čelu sa Viljemom Drugim izadju pred lice pravde.

Tako ispalo da su sudjenja za krviičnu odogovrnost zbog ratnih zločina ostali na nivou  pustih želja i dekleracija  koje nisu donele  bilo kakkve rezultatre.  Kao razlozi na medjnarodnom planu zaa tu savezničku popustljivost prema izvršiocima ratnih zločina  navodno su nadjeni u  Oktobarskoj revoluciji i pometnji koju je ona izazvala. Na utrašnjem planu mnoge zemlje poput Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, nisu mnogo žudele da utvrdjuju odogovornsot zločinica ne želeći da remete mir u novonastalim državama!

Ugovori o miru propisivali su i  građansku (materijalnu) odgovornost Austrije i Mađarske (pod nazivom,,reparacije“). One priznaju da su odgovorne za sve gubitke i štete koje su pretrpele savezničke i udružene vlade i njihovi državljani zbog rata koji im je,,nametnut napadom“ Austrije i Mađarske i njihovih saveznika (Bugarske i Turske) (čl. 177. Senžermenskog ugovora i čl. 161. Trianonskog ugovora). Austrija i Mađarska su se obavezale da nadokande štetu učinjenu za vreme rata građanskom stanovništvu savezničkih i udruženih država i njihovim dobrima (čl. 178, st. 2. Senžermenskog i čl. 162, st. 2. Trianonskog ugovora). Reč je o šteti nanetoj ličnosti ili životu građana ili lica koja su oni izdržavali ratnim dejstvima kao što su bombardovanja i drugi napadi kao i posledice tih dejstava, štete pričinjene svirepim postupanjem, nasiljem ili rđavim postupanjem (podrazumevajući povrede života ili zdravlja prilikom hapšenja, deportacije, interniranja ili evakuacije, napuštanja na moru ili prinudnog rada na bilo kom mestu), štete učinjene na teritoriji Austrije i Mađarske ili na okupiranoj teritoriji zbog povrede zdravlja, radne sposobnosti ili časti ili bilo kakvog rđavog postupanja s ratnim zarobljenicima.

Pravila navedena u ovim ugovorima su se u velikoj meri odnosila na stanovnike Bosne i Hercegovine bilo da su izvršioci krivičnih dela i drugih povreda građana bilo njihove žrtve. Potpuno u skladu sa položajem Bosne i Hercegovine u Velikom ratu.  I sve ovo je, uglagnom, ostlao mrtvo slovo na papriru.

Nekažnjavanje krvoločnih  zločina u Bosni i  Hercegovini i Srbiji za vreme Velikog rata, zarad mira i zajedničkog života u novoj državi, doveli su do dva nova genocida nad Srbima u prošlom veku. Krvava istorija se ponovila u još drastičnijim, a po  broju  istrebljenih i  proteranih  Srba u  zastašućujućem i najužasnijem obliku!

Naslovna fotografija: U Versaju je stavljena tačka na Orvi svetski rat

Za Tamo daleko 

Zdravko Elez