НИКОЛАЈ МАНДИЋ
Горњи Грачац, 5. август 1840 — Опатија, 2. август 1907.
МИТРОПОЛИТ ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКИ
Николај (у свету Петар Мандић) рођен је 5. августа 1840. године у Горњем Грачацу, у Хрватској, од оца Николе, свештеника, и мајке Софије, рођ. Будисављевић. После основне (немачке школе) и „обершул” , завршио је Богословију у Плашком. У чин ђакона рукоположио га је 15. а у чин свештеника 18. децембра 1863. године епископ Горњокарловачки Петар (Јовановић), бивши архиепископ Београдски и митрополит Србије. Једно време био је капелан старом горњокарловачком пароху Филипу Добрићу. На позив епископа Горњокарловачког Лукијана Николајевића долази 1866. године за професора Богословије и пароха II парохије у Плашком. Међутим, вођен жељом народа и свога старог оца, као и љубављу према родном месту, исте 1866. године прелази за пароха у Грачац. Успоставивши добар однос са народом и властима стекао је велики углед као парох у Грачацу. Уз помоћ крајишке владе и народа у Грачацу подигао је лепу цркву, парохијски дом и школу. Већ 1872. године изабран је за члана епархијске Конзисторије. Две године касније (1874) Горњокарловачки епископ Теофан (Живковић), ценећи његове заслуге за Цркву и народ, одликовао га је црвеним појасом. Исти епископ га је 21. маја 1879. године произвео за протојереја. Те године је постављен за пароха у Госпићу, после смрти његовог ујака проте Милутина Тесле. У Госпићу ће прота Петар Мандић основати Српско-православну читаоницу и певачко друштво. Крајишка влада му је поклонила кућу коју је он претворио у парохијски дом. Као истакнути радник, поуздан познавалац културних прилика своје земље и као добар говорник био је посланик на свим српским саборима од 1872. до 1892. као и на хрватским и угарским од 1883. до 1892. године. Исто тако био је члан комисије за катастарску процену земаља у Лици и члан мешовите комисије за уређење планинске паше на тромеђи, па је у том својству знатно допринео умирењу Личана и Далматинаца. У жељи да упозна основне школе и друге заводе путовао је 1888. и 1889. године по Немачкој и Швајцарској. Посетио је и изложбу у Паризу. За заслуге и лојалност држави одликован је 1881. године Витешким крстом, орденом Фрање Јосифа I; две године касније еп. Теофан га је одликовао надбедреником; 26. октобра 1895. одликовао га је Франц Јосиф I комтурним Крстом са звездом.
У породичном животу прота Мандић није имао среће. Као млад човек остао је удовац са троје деце. Потом су му помрла и деца. После смрти супруге и деце сву љубав преноси на сестрића Николу Теслу, сина проте Милутина Тесле. Старајући се о његовом школовању положио је темељ његовој слави.
Као удов свештеник замонашио се 13. маја 1891. године у манастиру Гомирју. На монашењу је добио име Николај. Исте године 14. октобра произведен је за архимандрита гомирског. За митрополита Зворничко-Тузланског је именован 14. маја 1892. године од аустријског цара и угарског краља Фрање Јосифа И. То видимо из царске дипломе, чији текст доносимо у целини:
ЦАРСКА ДИПЛОМА
Ми Франц Јосиф први, цар Аустријски, апостолски
краљ Угарски, краљ Чешки и т. д.,
Нашли Смо се побуђеним – пошто је митрополит Дионисије Илијевић, свог звања ријешен, – да у нашој очинској бризи за сљедбенике источно-православне вјере, и у вољи, да се ствари њихове цркве под Нашом заштитом на славу Превишњега а на ползу вјерних руководе, именујемо новог митрополита у Доњој-Тузли (Зворнику), те да вјернима те епархије и опет пружимо доказ Наше царске и краљевске милости и Наше благонаклоности.
Пошто Смо се увјерили, да архимандрит Никола Мандић, својим знањем и својим црквеним животом заузима одлично мјесто међу својим једновјернима, те да има и својства, која се по правилима источно-православне цркве за достојанство митрополита захтјевају, то Смо пронашли, да га Нашом царском и краљевском одлуком од 14. маја 1892. именујемо митрополитом у Доњој-Тузли (Зворнику).
Пошто Нам је новоименовани митрополит, Никола Мандић, свечаном заклетвом вјерност, послушност и штовање закона обећао, то Смо наредили, да се рукоположење по обредима источно-православне цркве на њему изврши, те изјављујемо овим, да су од сад сва права и преимућства, која једном митрополиту при вршењу његове моћи у његовој епархији припадају, у цијелом обиму на њега пренесена.
За доказ и потврду тога издали Смо и својеручно потписали ову Нашу диплому, те Смо дали ударити на њу Наш царски и краљевски печат.
Дано у Нашем главном и пријестолном граду Бечу двадесет четвртог (петог) дана, мјесеца маја (јуна), хиљаду осам сто деведесет и друге године.
(М. П.) Фрањо Јосиф, с. р.
Свети архијерејски синод Цариградске патријаршије на челу са патријархом Неофитом VIII, истог дана када је именован изабрао га је између тројице кандидата у патријаршијском храму Светог великомученика Георгија за митрополита Зворничко-Тузланског. То је био први Србин на трону Зворничко-Тузланских епископа после гашења Пећке патријаршије. Тада је имао око 52 године. О избору га је обавестио Васељенски патријарх Неофит VIII 23. маја 1892. године патријарашким писмом. У писму између осталога се каже: „Радујући се дакле с Вама срдачно, и призивајући на Вас Божију помоћ, да вршите пастирске дужности своје на добро повјеренога Вам словеснога стада, достављамо уједно Вашему Богољубљу, да смо Својом патријарашком одлуком наложили преосвештеним митрополитима: Босанскому, господину Георгију и Херцеговачкому, господину Серафиму, да са још једним богољубезњејшим епископом свјатјејше архиепископије карловачке, кога ће одредити Његово Блаженство архиепископ, господин Георгије Бранковић, у одређено вријеме приступе рукоположењу Вашега Богољубља.” Истог дана упутио је Васељенски патријарх Неофит VIII писмо митрополиту Дабробосанском Николајевићу у коме му наређује да са Херцеговачким Серафимом и још једним епископом Карловачке патријаршије изврши хиротонију архимандрита Николаја Мандића. „Позивамо Ваше Високопреосвештенство, да се споразумјете са та два у Христу брата, и да пођете у престолно мјесто Епархије Зворничке, и да у одређени дан у тамошњој катедралној цркви рукоположите по каноничним обредима кандидата г. Николу Мандића за митрополита Богоспасајеме Епархије Зворничке. За то Вам се шаље ова Наша патријарашка дозвола.”
Новоизабрани митрополит Николај Мандић допутовао је из Сарајева у Тузлу у среду 8/20. јула 1892. године. Приређен му је свечани дочек. На оближњој железничкој станици у „Креки” дочекало га је осам чланова српског Црквено-школског одбора са свештеником Цвијетином Поповићем. Одавде су заједно наставили пут возом до Тузле. На железничкој станици у Тузли дочекали су га представници власти, свештенство и многобројни народ. Том приликом поздравио га је градоначелник Ибрахим-бег Џиндо. У свом говору истакао је да се сви грађани, без разлике на веру и националност, искрено радују са православном браћом. Захваљујући се на дочеку Мандић се посебно обратио муслиманима рекавши: „ми смо крвна браћа и ако нас вјера дијели”. Потом се каруцама одвезао до цркве где га је у црквеној порти чекало много народа. На улазу у порту направљен је славолук од цвећа. Ту су биле постављене заставе и натпис следеће садржине:
„Са овог светог прага
Дубином душе своје
Кличе ти српски народ
Будуће стадо твоје
Добро нам дошао.”
Око капије на улазу у порту била су распоређена школска деца са учитељем. Поздравио га је један ученик IV разреда следећим речима:
„Високопречасни господине!
Општем данашњем весељу, којег је
ваш долазак проузроковао, придружује се и
ова мала школска дружина кличући Вам:
Живио!”
Пред црквеним вратима новоизабраног митрополита су дочекали свештеник са Јеванђељем и ђакон са кадионицом, који му је бираним речима пожелео добродошлицу. Доносимо један део тога поздрава. „При овом за све нас, најрадоснијем часу дозволите ми, да Вас у име свега свештенства и народа поздравим са добро нам дошли, увјеравајући Вас да наша срца куцају са жарком љубави, искреним поштовањем и оданости према Вашој високопречасности; јербо након толико вијекова доживи смо једноч, да и ова Епархија добије на митрополитску столицу Србина архипастира, и то тако дичног, кога красе све човјечанске и архијерејске врлине, што нам то даје повјерљиве наде: да ће Ваша високопречасност мудрим очинским савјетима и добрим примјером прије свега поставити сталан темељ слоги и љубави за све оно, што се срећи и напретку повјерене вам цркве и народа односило буде, именито пак: да ћете као наш духовни отац и архипастир радити све оно, што ће за народ и цркву добро и благотворно бити.” Пошто је целивао Јеванђеље, Христову и Богородичину икону упутио се са пратњом у стан архимандрита Александра Симића. После ручка сместио се у свој стан. У петак 10. јула допутовали су возом архијереји: митрополит Дабробосански Ђорђе Николајевић у пратњи конзисторијалног проте Давидовића, игумана Гедеона Марића и протођакона Р. Бошковића; Захумско-Херцеговачки митрополит Серафим у пратњи ђакона Стевана Правице и епископ Пакрачки Мирон (Николић). Истог дана је у Тузлу стигао царски и краљевски комесар барон Апел. Посвећење је извршено у недељу 12. јула 1892. године (по старом календару) у Тузли. У име Цариградског патријарха и Св. синода на Литургији новом митрополиту владичански жезал је предао митрополит Дабробосански Георгије Николајевић. Приликом предаје жезла митрополит Николајевић је рекао: „Прими овај жезал, којим ћеш управљати, повјерено ти свише, словесно стадо Христово. Смиренима и послушнима нека буде жезал утјехе, ослонац и заштита у свакој напасти и бједи; а непослушнима нека буде жезал наказанија и пријетње. Примајући, брате, овај жезал из моје смјерне руке помишљај да га примаш из деснице самога пастиреначалника и владике Спаса Христа; па зато настој да повјерено ти стадо руководиш по заповједима божјим, којим путем увешћеш их у царство небеско. Буди твојим свештеницима не само архипастир, него и добри отац; а твоме народу буди благи учитељ и искрени пријатељ, показуј љубав твоју свима подједнако, малодушне тјеши, немоћнима прискочи у помоћ, грјешне исправљај духом кротости. По примјеру светога апостола Павла, гледај свима по могућности угодити, како би све, за себе задобио, и све их сачувао, и како би на страшном суду с пуном слободом могао рећи Господу Богу; ево мене, а ево и моје дјеце што си ми их предао; па ћете се сви заједно удостојити чути онај преслатки глас од Праведног судије: придите благословени Оца мојега, наслиједити уготовано вам царство од створења свијета.” После посвећења на крају Литургије свечану инсталацију извршио је барон Апел. Након тога нови митрополит је изговорио своју прву беседу у којој је обећао да ће свету православну веру, коју је приликом хиротоније јавно исповедио „правила и установе светих васељенских и помјесних сабора и светих отаца наших до конца живота свога не само сам истовјетно исповедати, него и настојати, да и вјерни моји у повјереној митрополији зворничко-тузланској то исповједање, правила и установе као свете темеље нераздвојно и неизмјено исповједају и свето чувају. У спољној управи цркве биће ми тачност, савјестност и несебичност правило, а чиста љубав према цркви и народу исходиште и покретач свему. Како је црква православна мајка народној школи и просвјети, то ћу настојавати из свијех сила својих, да се та света веза између мајке и кћери никад не поремети, него да једна другу благотворно потпомажу, имајући обје узвишен задатак, да просвјете ум, облагороде срце и упитоме нарав људску по узвишеној сврси земног бића свога, а све у славу Бога великога”.
О хиротонији Николаја Мандића за митрополита Зворничко-Тузланског обавестили су Цариградског патријарха телеграмом митрополити Георгије Николајевић, Серафим Перовић и епископ Мирон Николић. То је учинио и новохиротонисани митрополит Мандић, у чијем телеграму стоји: „Рукоположен данас за епископа и постављен за митрополита Зворничко-Тузланског хитам, да благодарим Вашој Светости за превелику милост Вашу изливену на моју смјерност, цјелујући Вам синовски свету патријаршеску десницу.”
Истог дана када је примио на управу поверену му митрополију, митрополит Николај обратио се окружницом 6. августа 1892. године свештенству и српском народу, саветујући их да поштују државне законе и да их савесно врше, али и „да љубите свету православну цркву своју, и по њезиним правилима живот свој проводите; да брижљиво његујете школу и просвјету народну; да неслогом и личним зађевицама не расточавате свој и народни живот, излажући се праведној клетви потомства свога; да се добро и братински слажете са суграђанима својим друге вјере, другог имена и племена, поштујући њихове светиње, а своје чувајући и љубећи”.
Како је Мандић био даровит и образован, врстан проповедник, искусан у црквеној служби, природно је да се од њега као митрополита очекивало много. Очекивања је испунио. За четири и по године колико је био на трону Зворничко-Тузланских митрополита урадио је много. Стрпљивим радом завео је нужан поредак у епархији. Издао је 36 наредби, које сведоче са коликом ревношћу и разумевањем је вршио епископску дужност. Једном од првих наредби тражио је од свештенства да му се достави списак свештеничких удовица, којима је од земаљских средстава израдио годишњу помоћ. Обезбедио је помоћ и многим сиромашним свештеницима. Залагао се за оснивање епархијског фонда; нажалост, у томе није успео. Да би подигао ниво свештеничког образовања, позивао је образоване људе из Србије да дођу у Тузлу, али се они тим позивима нису одазивали. Саставио је и одштампао обрасце за матице и разаслао их свим парохијама бесплатно. Трошак око штампања на његову молбу исплатила је земаљска влада. Да би се учино крај дивљим браковима, куповини и продаји женске деце као и великом броју развода, издао је Уредбу о склапању брака. Свештенству је наредио 9. маја 1894. године да три недеље узастопно у цркви обавесте народ „да у смислу црквених и грађанских закона од селе неће нико моћи у часни брак ступити, док не испуни све прописе законске”. Посебну пажњу је посветио верској настави. Неуморно је обилазио своју епархију и поучавао поверени му народ. Подстицао је подизање нових цркава. Од 1893. до 1897. године осветио је новоподигнуте цркве у Пожарници и Пурачићу. Његовом иницијативом започете су још многе народно-црквене грађевине, које ће бити довршене по његовом одласку на Дабробосанску епархију. За ово кратко време саграђени су и освећени парохијски домови у: Пожарници, Јасеници, Осјечанима, Српској Грапској, Градачцу, Сандићима, Обарској, Батковићу и Загонима. Рукоположио је већи број свештеника јер је био свестан колико је важно да ниједна парохија ни један дан не буде без свештеника. Имајући у виду шта је за кратко време учинио на трону Зворничко-Тузланских епископа није ни чудо што су савременици за њега говорили да је „био такав архијереј каквог Босна никада дотле није имала”.
После смрти Дабробосанског митрополита Георгија Николајевића Дабробосанска митрополија била је упражњена преко девет месеци. Решењем аустријског цара и угарског краља Франца Јосифа И од 7. новембра/26. октобра 1896. године у споразуму са Цариградским патријархом Антимом VII и Синодом Цариградске патријаршије именован је за Дабробосанског митрополита Николај Мандић, дотадашњи Зворничко-Тузлански митрополит. Одлуком цара Франца Јосифа И од 5/17. децембра 1896. године митрополит Мандић је истовремено одређен за администратора Зворничко-Тузланске митрополије до њеног попуњавања.
Чим је обавештен да је изабран за Дабробосанског митрополита Мандић је 24. новембра / 7. децембра 1896. године обавестио свештенство и народ своје нове епархије да ће устоличење бити у Сарајеву 8/20. децембра. Одмах су почеле припреме за дочек и устоличење. Припремљен је веома свечан програм.
Митрополит Мандић је последњу архијерејску службу као митрополит Зворничко-Тузлански служио у Тузли на Никољдан 6/18. децембра 1896. године. На Литургији је било много народа који је дошао да се опрости од свог омиљеног архијереја. У опроштајној дирљивој беседи митрополит је поучио паству да чува своју веру прадедовску и да живи у братској слози. Истог дана после подне кренуо је возом за Сарајево испраћен од многобројног народа: православних, римокатолика и муслимана. Увече је стигао у Добој где је преноћио. Сутрадан ујутру 7/19. децембра наставио је пут преко Маглаја, Жепча, Зенице, Илијаша, Високог до Сарајева. Првог и другог дана на успутним станицама митрополита је поздрављао народ, свештенство и чиновништво. Све је то било увод за оно што му је било припремљено у Сарајеву. Воз је приспео у Сарајево 7. децембра у 13 сати и 20 минута. На станици је било много народа који је дошао да види свога новога владику. Одмах по изласку из воза добродошлицу му је пожелео председник Српске сарајевске општине, трговац Глигорије Јевтановић. У свом говору г. Јевтановић је истакао велику потребу доласка Његовог Високопреосвештенства, да доведе у ред „запуштену и на рубу пропасти православну Цркву у овој Архидијецези”, стављајући му на срце благо и добро Цркве и народа српског. Митрополит Мандић је одговорио кратко, али са толико живости, да је његов први говор у Сарајеву дубоко дирнуо све присутне. „Вјерност и оданост према Његовом Величанству нашем Господару цару и краљу, љубав према мојој светој вјери прађедовској и моме милом народу, то је тројица за коју ћу ја живјет и умријети: а вас мили народе и свештенство позивам и молим, да ме у томе потпомогнете.” Затим је митрополита поздравио барон Кучера. За то време су ређане кочије којих је било више од стотине. Пошто је у друге по реду ушао митрополит поворка је кренула према Старој цркви. Од железничке станице па до Старе цркве направљен је шпалир у два реда од народа и младежи. Српски домови су били окићени тробојницама и царским барјацима. Није било прозора на коме није било двоје или троје, који су посматрали пролазећу поворку кочија. Народ је одушевљен клицао а митрополит је обема рукама благосиљао. На улазу у Стару цркву стајало је у два реда по шест девојчица Више српске девојачке школе у бело обучене. Једна од њих, Драгица Јевтановић, поздравила је митрополита у име ученика српских сарајевских школа. У кратком говору она каже: „У овоме свечаном тренутку при ступању у овај стари свети храм, поздрављам Ваше Високопреосвештенство у име ученика и ученица овдашњих српских школа са српским поздравом: Добро нам дошао, дични Владико! – у сто добрих часа ступио у овај дом божји: на срећу овдашњег народа српског, свете православне цркве и српске школе! Име Твоје, наш Архипастиру дај Боже, да буде златним словима убиљежено у историји српске просвјете у Босни.” На самим вратима цркве стајало је свештенство на челу са архимандритом Венијамином Николајевићем и двојицом ђакона. Пошто му је предат „жезал” и мандија, коју је обукао, митрополит је ушао у цркву, целивао престоне иконе и свету трапезу. У храму га је поздравио члан Конзисторије прота Стево Давидовић. Изразивши радост митрополитовим доласком прота каже: „У Вашему новоме животу, у Архипастирским подвизима очекује Вас и велика апостолска дужност и потешкоће у обдјелавању винограда Господњег: али нека Вас то ни најмање не смућује. Ваша мудрост и опробано искуство, уз помоћ Божију, чиниће, да ћете Ви то све лако сносити моћи. Уз то, потпомагаће Вас љубав и оданост Вашега милог свештенства и пастве, која ће се радо одазивати захтјевима, напутку и савјетима свога драгог црквенога поглавара.” Пошто се митрополит кратко захвалио кренуло се према Новој цркви. Митрополит је ишао под Небом, са стране је било по шест девојчица обучених у бело, а на обе православне цркве звонила су звона. После благодарења, које је у Новој цркви служио архимандрит Венијамин, митрополита је поздравио члан Конзисторије прота Васо Поповић. Прота Васо је истакао да се митрополитовом доласку радују Црква, свештенство и народ. „Сретна је данас ова Дабробосанска митрополија, јер јој долази владика, који је и кадар и снажан; који и хоће и умије да буде прави пастир свога стада, прави отац свога народа.” Захваливши се на поздраву и на величанственом дочеку митрополит је уверавао присутне да ће му једина и свагдашња брига бити добро и благостање свете Цркве, коју сачињава богољубезни народ. Тако је изгледао дочек митрополита Мандића у Сарајеву, дочек који се дуго памтио.
Сутрадан у недељу 8/20. децембра у Новој цркви служена је Света архијерејска Литургија. Служили су нови Дабробосански митрополит Николај Мандић и Захумско-Херцеговачки митрополит Серафим Перовић уз саслужење десет протојереја, девет свештеника и четири ђакона. После Литургије у цркву је дошао царски комесар Јован Апел. Пошто је барон Апел заузео место у владаочевом столу, кога је овом приликом замењивао, прочитао је котарски престојник Иван Савић царско-краљевски указ којим се барон Апел именује комесаром при „иншталацији” митрополита Мандића. Потом је прочитана царска диплома, којом се Зворничко-Тузлански митрополит Николај Мандић именује митрополитом Дабробосанским. Почетак и завршетак читања поздравио је плотуном постројени батаљон војника. Сарајево и околину о овом свечаном чину обавестила су плотунима 24 топа. Затим је барон Апел прогласио Николаја Мандића за законитог Дабробосанског митрополита. Захваливши се владару на указаном поверењу, митрополит Мандић се обратио свештенству и народу истакавши да је од својих младих дана научио од својих предака, међу којима је толико њих служило Цркви Православној и Св. олтару – славити Бога и утврђивати се у спасоносној вери својој. Замолио је свештенике и народ да га у томе настојању напретка Цркве Православне потпомогну, јер би он сам без њихове помоћи мало шта могао учинити. Према вери треба гајити љубав и оданост а уз то и љубав међусобну, која је основ и темељ свих хришћанских врлина. Ако тако буду у заједници и љубави радили, онда се не треба бојати никакве спољашње силе која би могла угрозити православну веру, за коју су толики дедови и прадедови њихови знали на коцу и конопцу издисати. Овим дивним говором митрополита Мандића, који је учинио дубок утисак на присутне, завршена је ова незаборавна свечаност. Послеподне, митрополит Мандић је у своме двору примао депутације представника власти, народа и свештенства, које су му пожелеле успех у раду.
Два дана после устоличења митрополит Мандић је о томе обавестио окружницом свештенство Дабробосанске епархије и наредио им да у свим богослужењима и обредима спомињу његово име као канонског јерарха. Тиме је стављена ван снаге окружница Конзисторије од 10. фебруара 1896. године.
Преузевши управу Дабробосанском митрополијом митрополит Николај и даље је администрирао Зворничко-Тузланском митрополијом до њеног попуњења. То је био разлог да окружницом од 19/31. децембра 1896. године позове свештенство, српско-православне општине и народ митрополије Зворничко-Тузланске да се у свима духовним и црквено-административним пословима, до коначног попуњавања митрополијске столице обраћају њему, односно управи Зворничко-Тузланске митрополије. Свештенству је наредио да у свим богослужбеним обредима и јектенијама спомињу његово име. Овом митрополијом је администрирао до 26. јула 1897. године. Синод Цариградске патријаршије је 29. априла 1897. године изабрао потпредседника сарајевске Конзисторије архимандрита Григорија Живковића за митрополита Зворничко-Тузланског. Бечки двор је овај избор потврдио 17/29. маја 1897. године. Хиротонисан је у Тузли у недељу 26. јула 1897. године. Хиротонију су извршили митрополит Дабробосански Николај Мандић, изасланик Цариградског патријарха, митрополит Захумско-Херцеговачки Серафим Перовић и епископ Вршачки Гаврило Змејановић. Предајући новом митрополиту жезал управљања митрополит Мандић је нагласио да му бреме владичанско неће бити тешко, јер познаје добри и савесни народ епархије Зворничко-Тузланске; познаје паству, којом је сам четири и по године управљао; познаје народ који уме ценити своју свету веру прадедовску и чувати српске светиње и обичаје. Честитајући новом митрополиту на добијеном, узвишеном епископском достојанству, моли Свевишњега да му пружи своју обилну, превишњу помоћ, да му подари постојано здравље и телесну крепост, да може служити на корист Православне Цркве и свог народа.
Исте 1897. године дошло је до извесне промене граница Дабробосанске и Захумско-Херцеговачке митрополије. На предлог митрополита Серафима Перовића и у споразуму са митрополитом Николајем Мандићем, села Коњичког котара су издвојена од Дабробосанске митрополије и припојена Захумско-Херцеговачкој, а од Захумско-Херцеговачке је узето Рудо и припојено Дабробосанској митрополији.
https://www.mitropolijadabrobosanska.org/nikolajmandic2.html